ГОРДАНА МАШИЋ: РАЗГОВОР СА ИСИДОРОМ ЖЕБЕЉАН

Док слушамо музику, садашњост је вечна.

(Исидора Жебељан)

Била је композиторка чија дела наручују највеће светске институције и фестивали: Венецијанско бијенале, Фестивал у Брегенцу, Фондација Берлинске филхармоније, Аццадемиа Мусицале Цхигиана Сиена, Цитy оф Лондон Фестивал, Универзитет у Кенту… Њена музика је на сталцима за нотне свеске дуж свих великих филхармонија, оркестара света. Њена композиција „Коњи Светог Марка“ била је прва композиција неког српског аутора коју је извео чувени Симфонијски оркестар ББЦ-ја. Дириговала је на концертима у Лондону са Тхе Ацадемy оф Ст Мартин ин тхе Фиелдс и у Амстердаму, а као пијаниста је наступала са Бродски квартетом…

Има томе 4 године од како си отишла …, али све је још живо у мом сећању. Губитак је наш превелики. Исидора Жебељан је отишла млада, али чини ми се да је од рођења деловала мудрија од своје крштенице. Помало ексцентрик, а опет емотивна и отворена за све ново у свету уметности. Драга Исидора, чувај ми карту за све своје небеске концерте и хвала ти за све овоземаљске радости. Нека ти је сретан пут, нека ти музичари не касне на небеске пробе и представе, нека те воле и цене више од нас, нека аплауз траје још дуже од овога који си добијала овде, на Земљи…  Колико си живела за уметност говоре неке од твојих изјава, као што је рецимо ова: “За мене је концертна сала други дом… она мене и даље очарава”, и тако је било од твоје прве композиције, и трајало је пуне четири деценије…

Спавај са миром, твој Петар је израстао у дивног младића. Верујем да си окружена онима који су препознали твоју величину – пријатељима и јунацима којима си давала своје велико људско срце. Вечност је, дубоко сам уверена, твоје природно окружење. Ово је била само једна од посета овом нашем свету. Марко Косијер, отац твог и његовог јединца, био је омиљени професор многим генерацијама гимназијалаца. Моја ћерка је обожавала историју, управо због њега, тог дивног јединственог човека, чијим ће се шалама смејати кад год помисли на њега.

Шекспир је лепо рекао у свом сонету 66: “Уморном од свега у смрт ми се жури, Јер видех заслужног како бедно проси, И ниткова што се богато кинђури, И оданост како понижења сноси. И златна одличја о погрешном врату, И савршенство у блатном бешћашћу, И девице силом предане разврату, И снагу страћену неспособном влашћу, И уметност којој моћник узде ставља, И злочинце како владају добротом, И мрачњаштво како мудрошћу управља, И како искреност бркају с простотом: Скрхан, спокојној смрти ћу се дати, Од ње ме тек љубав може сачувати”.

ИСИДОРА ЖЕБЕЉАН – КОМПОЗИТОР СВЕТСКЕ РЕПУТАЦИЈЕ

МОДЕРНА ИКОНА

Постоје људи чије су душе посебно танане и као да не припадају овим грубим зидовима куће у којој живимо. Нежног лица, широког осмеха и бистрих мисли, таква је Исидора Жебељан, српска композиторка која се током протекле деценије уписала у савремени пејзаж светске музичке сцене широким репертоаром: од опере преко композиција за оркестре до вокалних и камерних дела, филмске и позоришне музике. Ова врхунска умјетница истиче да су свјетске метрополе и те како спремне да прихвате српску традиционалну музику. А у прилог томе може послужити чињеница да свету класика није досадна; њених педесет композиција изведено је на више од двестотине концерата и представа у готово свим земљама Европе, у САД и у земљама Далеког истока

Извор: БАЗАР – јул 2014.

Пише: Гордана Машић

Фото: Марија Чалић

Сигурно сте се хиљаду пута запитали како би то изгледало да заиста пратите своје срце, да досегнете за оним што ће задовољити ваше биће, без тражења дозволе од окружења, без тражења потврде, без сумње да ћете на старту бити избачени из струје којој желите да се препустите? Како то изгледа када заиграмо уз ритам сопственог срца најбоље зна Исидора Жељељан која је своју “личну легенду” започела 2002. године, наградом на конкурсу Џенезис фондације из Лондона, а потом су уследиле поруџбине са којима је београдска композиторка уметничке музике, пронашла своје место на светској сцени. Многи би могли да буду иронични на ту тему (у нашој средини то није редак случај) али чињенице су ту. Исидорино дело “Песма путника у ноћи”, за кларинет и гудачки квартет, премијерно је извео најчувенији камерни ансамбл на свету “Ацадемy оф Ст. Мартин ин тхе Фиелдс” 22. октобра 2003. године у Националној галерији у Лондону. То се догодило на отварању изложбе једног од највећих видеоарт уметника Била Вајоле, из Лос Анђелеса. Потом је ова композиција изведена још три пута и снимљена и на ЦД. Убрзо затим је у Амстердаму представљена Исидорина камерна опера “Зора Д.” у режији славног Дејвида Паунтнија, за коју су либрето, поред ауторке, написали Борислав Чичовачки, њен супруг, и Милица Жебељан. Била је то прва српска опера постављена на иностраној сцени после скоро седам деценија. Тако је кренула једна блистава каријера…

АНТР Исидора Жебељан је професор Факултета музичке уметности, члан Националног савета за културу, наш најмлађи академик, а постала је то са само 39 година, и наш највише извођени композитор у иностранству. Њена стваралачка посебност, иновација и надахнуће донели су јој и формална признања академских кругова па је тако најмлађи српски академик, стални члан САНУ. Берлински часопис Дер Фреитаг уврстио је Исидору Жебељан међу десет најперспективнијих јавних личности у свету за 2009. годину,  а у Србији – за личност деценије. Немачка дискографска кућа ЦПО објавила је 2011. године компакт диск са њеном оркестарском музиком, а дискографска кућа Обое Цлассицс из Лондона објавила је за Божић ове године “Балкан Болеро”, компакт диск са њеном камерном музиком. Недавно је добила и награду Парламентарне скупштине Медитерана за 2013. годину, том приликом је између осталог рекла: “Пробудимо се да се не удавимо у надолазећем тоталитаризму”. Ова награда је каже Исидора одушевила: “Веома ми се допада та идеја да Србија припада медитеранским земљама, јер је тај простор обојен најдивнијим архајским бојама, мирисима и причама. То је загонетан и моћан простор, он је неодољиви извор инспирације”, рекла је тим поводом.

Када се родила ваша љубав према музици и да ли мислисте да музичко стваралаштво заправо живе од рођења у извођачу, само то треба открити? Осим креативности и талента, шта је још потребно да би се такав дар од Бога, открио?

Моја музика је органски део мене. Толико пута је преслушана унутрашњим слухом да је постала део мог тела и моје душе. Или је то одувек била? Она је последица, али и узрок мојих гена и мог живота. Некоме ко је први пут слуша, моја музика свакако звучи другачије, будући да су и слушаочева душа и тело састављени од милион посебних, такође специфичних животних и генетских елемената. Јасно је да моја музика може да дотакне емотивне струне других људи, иако ја никада нећу моћи да сазнам како то чини. Нећу моћи да је чујем онако како је чују други.

Београд је ваш родни град, ту живите и стварате. Реците нам нешто о својим прецима, одакле потиче презиме Жебељан, а претпостављам да је веома ретко?

Генеалошко памћење моје породице говори да су Жебељани пореклом Румуни: потичу од неког чувеног румунског хајдука Јоргована… Пре око две стотине година моји преци су из околине Темишвара дошли у Јанков Мост, онда у Перлез. Ту су се женили углавном Српкињама, па су током времена и сами постали Срби. Потуцајући се тако по банатским јаругама и мочварама, вукући за собом стоку, коње и чељад, неколико су пута изгубили велика имања. Од велепоседника до сточара! Тај бесконачни круг страдања, узлета и поновних губитака, као непријатна а свеприсутна језа, увукао се дубоко у памћење овог дела моје породице, оставши да чами у генима као неко потмуло предосећање пропасти и несреће. Коју би краткотрајно брисали – пијући. Међутим, породица моје баке Нане (Бенин), такође румунског порекла, права је супротност. Било је ту разних весељака, свираца, танцера и доста пијаница. Још је интересантнија породица моје мајке Јованов-Ђирски, о којој постоји легенда да су потомци неког румунског грофа. Иако, када год је у прилици, мој тата здушно оповргава ту теорију… Све у свему, ти Ђирски, а и други део мамине фамилије – по мојој баки дивног гласа, Радованчев – били су углавном веома весели и склони неком суманутом, надреалистичком погледу на свет; волели су да се шале, да певају и, наравно – да пију. Е, постоји и теорија коју заступа мој муж и за коју, каже, има озбиљне доказе: Жебељани су пореклом Јермени, јер и у Јерменији постоји исто презиме. Морам да признам да ми се та теорија веома свиђа… И то зато што су и Румуни и Јермени познати као изврсни музичари.

Да ли је у вашој породици било уметнички надарених особа?

Једном сам негде записала: “Преда мном је сада лењи летњи дан. Окружују ме звуци кашике која о угласто стакло улупава милерам – већ ми се цакле углови усана; поред милерама су кајсије, набрекле; пресипају се преко своје коже; кроз прозор се једва пробијају зраци – спречава их зелена ролетна, иста она која се налази у многим радњама у Зрењанину; из суседне собе се чује високи глас моје баке – Мајке – као глас Рахеле Ферари у филму “Танго Аргентино”; она пева адвентистичке молитве Богу”… Да, моја бака је певала танким високим гласом и то њено певање ми је, у том свом препуштању и поништавању свести о сопственом постојању, било у исти мах и дирљиво и узвишено; наравно, у својој искрености и наивности, било је и смешно… Хоћу да кажем како ми се чини да је таленат за разумевање и дивљење надреалном оно најважније што сам наследила од својих предака. То снажно осећам. И то управо и пре свега кроз музику. Јер, увек су ме обузимала стања усхићења када бих чула неки неочекиван музички обрт, неко лудо изненађење. Тај моменат луцидности је узвишено стање среће и доброте; никада није иронија или, не дај Боже, цинизам. Оно се пени од племенитог осећаја задовољства због освојене слободе. И то оне слободе која не робује никаквим очекиваним, пожељним решењима. А опет, вођено је сасвим прецизним уметничким осећајем.

И, када већ говорим о својим прецима, део детињства сам провела у Зрењанину, код својих деде и баке… Једном сам, на тавану њихове куће, пронашла плочу клавирских композиција Сергеја Прокофјева. Много касније сам се питала откуд та плоча тамо, на тавану двоје паора. Прича о плочи клавирских композиција Сергеја Прокофјева на тавану куће мојих деде и баке је тајна коју нећу и не желим никада да откријем. И то управо због тога што је, у својој недокучивости, та прича фантастична и било које објашњење је не би било достојно.

Колико сте година заправо имали када сте почели да учите музику и који је композитор посебно утицао на вас, као и на ваше будуће стваралаштво?

Клавир сам почела да учим у петој години, а управо ми је музика руског композитора Сергеја Прокофјева отворила врата тајанствене, узбудљиве, мистичне, љубавне, музичке, баште.

Ваш музички израз прекинуо је седамдесетогодишњу изолацију наше опере у иностранству. “Зора Д” је прва српска опера која је премијерно изведена у иностранству, прво у Амстердаму, а потом и на отварању 50. сезоне Бечке камерне опере. Писали сте је по поруџбини једне енглеске фондације, да ли је за уметника тешко да пише по наруџбини?

Наруџбине су дивна ствар и огроман део историје уметности почива на делима која је неко наручио. Наруџбине су изузетно подстицајне, јер сведоче о нечијој истинској заинтересованости за ваш рад. Моја музика је наручивана због своје оригиналности и дејства и до сада сам увек имала потпуну стваралачку слободу.

Руководите ли се ви укусима публике и наручиоца?

Публику у Западној Европи, Америци и Азији чини огроман број људи, који, такође имају и различите потребе, укусе и навике. Зато, уколико уметничко дело пружа доживљај и има дејство, неминовно ће пронаћи своју публику – ако је музика настајала из љубави, њена енергија ће преплавити публику и неће је оставити равнодушном. Права уметност, а посебно музика, комуницира са публиком изнад свега својом енергијом, а не мислима, мада то данас многи уметници, а посебно критичари, више не разумеју. Ипак, на сву срећу, то је разлог зашто сам ослобођена размишљања о задовољавању било чијег укуса.

Изјавили сте да је ваша музика, ваша молитва. Са чиме бисте могли да опишете моменат када се деси инспирација за стварање композиције? Колико је инспирација заправо мистична ствар, која се тешко може речима описати?

Управо је инспирација тема о којој не волим да говорим, јер она припада реду светих елемената подарених човеку, које је немогуће разумети и анализирати. Када бих могла да изговорим или напишем тачан рецепт за досезање инспирације, бојим се да бих се одмах претворила у бундеву.

Стваралачка посебност, иновација и надахнуће донели су вам и формална признања академских кругова. Јесте ли били изненађени када су вас пре осам година примили за дописног члана САНУ, и на тај начин сте постали најмлађи академик у нашој земљи, што сте и данас, а десило се то изненада и примили су вас из првог пута?

Да, то је било огромно изненађење, ништа нисам очекивала, нисам чак ни знала да сам предложена. И управо тај догађај, као и многи други о којима нисам мислила и које нисам очекивала и планирала,  сведоче о томе да ме Бог, као и све нас, увек води оним сигурним, тајанственим, нама неразумљивим, а за нас најбољим могућим путевима, којима не знамо и не можемо да одгонетнемо пуну сврху и смисао. Важно је само да научимо да се препуштамо, да имамо поверење у Бога. Нисам ја имала никакву свест о овоме о чему сада говорим у многим претходним годинама и деценијама, али сам се некако сасвим дечије, несвесно, препуштала свему што ми је долазило у сусрет – и лепим, али и оним не тако угодним стварима.

Када сте именовани за редовног члана САНУ, рекли сте да ћете указивати на оне ствари за које вам се чине да би могле да буду боље, пре свега у Српској академији наука и уметности, али и у целом друштву. Јесте ли бар делом успели?

Успела сам да указујем, али се, због суштинске незаинтересованости оних који имају моћ и власт, углавном на томе све завршава.

Река српских уметника и научника пролазила је процес, сличан вашем: од неприхватања и неразумевања до првих успеха у иностранству што изазове омаловажавање или игнорисање у овдашњем еснафском кругу и на крају, уколико је у питању трајнији успех или велики искорак, до принудног прихватања. Шта мислите о чему је реч, зашто је то тако, и колико је јасно одређено место свих великих људи у нашој култури данас?

Ми смо нејак народ, који већ дуго живи у приличној изолацији. Никада нисмо били земља у коју долазе странци из најразличитијих средина да би се ту школовали или да би ту живели и радили, дакле, нема протока информација и људи. Са друге стране, толико смо сиромашни да не можемо да путујемо, али ни да континуирано уживамо у врхунским културним догађањима из других средина, који би гостовала код нас. Отуда смо ускраћени за сазнање и осећај о величини, лепоти и разноврсности света.

Последње ратове смо изгубили, а да то никада јавно није изречено, претходни систем вредности се урушио, а нови није успостављен. Све су то разлози због којих се људи у Србији осећају јадно, преварено, несигурно, изневерено и зато немају разумевања ни једни за друге. Најјаче  осећање које мори људе у Србији је осећање угрожености и оно је преплавило Србију, а посебно се појачава када се на видику појаве људи који остварују изузетне успехе у свом послу – у питању је огроман психолошки притисак од тескобног осећања да нема довољно места за све и онда се чини легитимним свако омаловажавање и неприхватање, јер то изгледа као једини пут самоспасавања. Успех је у Србији опасан, јер делује као да ће да заузме сав простор, да одузме сву пажњу, сав новац, да избирше све друго што постоји. Овакво осећање је последица једне дуготрајне историје изолације, која нас је потпуно онемогућила да увидимо колико је овај свет огроман и како у њему има места за све. Ипак, основни разлог који разједа српско постојање је тај што у Србији више нема љубави. Нема љубави ни према чему, а пре свега нас према себи самима.

Да ли је реч о недовољном протоку информација и људи, па услед тога не постоји критична маса публике која је у стању да препозна шта је заиста квалитетно, а шта није?

Збод силних миграција, у Србији сада више не постоји критична маса људи са креативним потенцијалом и знањем да се било шта увиди, покрене и промени. Зато је прва ствар која треба коренито да се реформише – образовање. Наравно за праве промене потребно је време. Затим би требало да се уложи много снаге и пара да се наши стручњаци, који су завршили школе у иностранству, мотивишу да се врате кући и ту наставе своје послове и живот. Али не говорим о стотинак људи, већ о десетинама или чак стотинама хиљада оних које је неопходно вратити у земљу. Они треба да се осећају добродошлима и треба да им пружимо сву љубав и захвалност што су се вратили. Када се број људи са креативном потенцијалом буде прилично увећао, моћи ћемо да очекујемо боље дане и то не само на економском плану, већ што је много важније, на духовном. До тада, нажалост, у Србији нема много могућности за суштинске реформе – једноставно речено, нема ко да их спроведе. Појединачних случајева способних људи свакако има, али нема критичне масе.

Да ли је иста позиција оног који је, макар и подсвесно, окарактерисан као геноцидан, као корумпиран и примитиван, или оног иза којег стоје Тесла, Андрић, Црњански, Миланковић, Мокрањац, Љубица Марић, Барили, Абрамовић, Кустурица, Исидора Жебељан… ?

Следећа ствар на којој је битно да се ради јесте освешћивање националног културног идентитета. Кад будемо знали и консензусом прихватили која су то најзначајнија дела наше уметности и културе и који су то врсни српски уметници и научници и када они коначно буду постали неоспорни ауторитети, на које смо поносни и чија дела чине основу нашег идентитета, ми ћемо коначно сазнати ко смо. Али ми се још увек споримо и око Вука и око Доситеја, око Црњанског, не признајемо значај наших импресионистичких сликара, сами умањујемо доказану изузетну вредност музике Љубице Марић, књижевност Александра Вуча и других изврсних писаца – комуниста смо потпуно заборавили, а срамно смо се одрекли Славенског и других наших великана који немају српске крви, а који су живот провели у Србији и све јој предали и посветили. У делима високе културе и науке, као у огледалу, види се физиономија једне нације. Када нација у том огледалу јасно види свој лик, она има свест о томе ко је и шта је, и онда јој је много лакше и да комуницира са другима, да успотавља контакте као равноправна.

Било би лепо да се коначно из свести других избрише идеја о Србима као примитивним, корумпираним, вулгарним Балканцима. То може да уради само висока култура. Питам се зашто наши политичари у то не верују?

Да ли би Србија могла да буде прихваћена као равноправна међу земљама чланицама Европске уније, она би морала што пре да почне да чини, шта?Колико је наша култура, то што интересује европске јавност?

Европску јавност итекако интересује наша култура, поготову висока уметност и то зато што је европска цивилизација створена на прожимању различитих култура –код њих постоји дивна страст и неутажива љубав према истраживању и спознаји нових средина и култура. Будући да су већина значајних европских земаља биле колонијалне силе, онда не чуди та њихова отвореност, заинтересованост за све што је ново и другачије. Они имају једну дугу историју освајања, путовања, истраживања, прожимања, прихватања, заинтересованости за све што је другачије.

Али оно што је најважније, кроз ту своју крваву историју колонијалних освајања, они су коначно научили да различитост прихватају без предрасуда, да је прихватају као богатсво и лепоту, да буду захвални што нису сами на овом свету.

Ви и ваш супруг, који је обоиста, биолог и писац, често стварате заједно. Борислав је написао изврстан, врло слојевит либрето, заснован на мотивима староиндијске легенде, која је инспирисана и новелом Томаса Мана „Замењене главе“. Девојка у овом делу је стално незадовољна и у потрази је за недостижним.

Да ли је могуће досегнути то? По вама која се то потрага за човека чини недостижном, а ипак, ми људи, од ње не одустајемо?

Све источњачке религије, али и хришћанство, говоре  о томе да су основни узрок људске несреће – жеље. “Спалити” жеље је пут ка савршенству, “одрубити” себи главу (интелект) да би човек опет могао да чује своје срце, је прави пут ка срећи. О овим темама говори опера “Две главе и девојка”.

Ова опера је очарала италијанску публику и критику. Рекли сте тада да сте одавно маштали о томе да направите неку бајку. Да ли то значи да још увек верујете у бајке и шта вас то у њима посебно фасцинира?

Бајке су ми, наравно, биле омиљено штиво у детињству. Сва чудеса са којима се човек сусреће док као дете путује бајкама,  отварају несвесне, а дубоке погледе у оно што се после отелотворује као живот. Фасцинира ме и данас чињеница да је живот бајка, са гомилама препрека, задатака, са страшним аждајама, неманима, загонеткама, али и добрим вилама, дивни људима, чистих душа, који имају магичне моћи, који нас уче и воде, снагом љубави која  сваку браву отвара.

Да ли сте ви остварили своју личну бајку, или легенду? О чему, као уметница, још увек сањате?

Имам још снова, ни броја им се не зна. Сањам о томе да поново постигнем ону чистоту у којој нема љутње, љубоморе, зависти, где је срце чисто, где нема страха и где постоји потпуна и најчистија вера.

За сина Петра ви сте прво мама, па тек онда познати композитор. Он данас има 18 године, некад док је био млађи, говорио вам је:„Па зар ниси могла да се бавиш неким нормалним послом?“ Каква је ситуација данас?

Данас се потпуно помирио са судбином композиторског порекла. Радујем се што је кренуо научничким стопама. Надам се да ће га наука омађијати за цео живот, јер нема ништа лепше него провести живот у успостављању комуникације са Духом.