U crevima institucije
Nervozna creva – sto posto! A možda je celijakija, morbus kron, upala dvanaestopalačnog… Ma nešto si pojela, otrovala se, nadražila…
Uzimamo u sebe štošta kao organsku ili duševnu hranu. I jedna i druga idu u creva, naš drugi mozak. I ako ovaj prvi ne uspe da prenese poruku, ovaj drugi će definitivno uspeti.
Razumem da smo programirani da nudimo rešenje, savet, da aktivno pomognemo. Ali neko čija creva svakodnevno i svakonoćno razgovaraju sa njim, svakako je prikovan za toalet, a zatim i za dr Googla, koji će mu pojasniti sve postojeće i nepostojeće crevne bolesti. Zato komentari koji počinju sa – A da proveriš još – ili – Možda si – mnogo više odmažu jer nesvesno napaćenome grizu zdravu pamet (koja se nalazi ni manje ni više nego u crevima).
Možemo prag besmisla nazvati histaminskom intolerancijom, možemo ga kititi i drugim, pom
peznijim imenima, ali istina je u tim dugim tunelima dok ne progutamo laž, koja polako počne da istiskuje bogatstvo iskustva. Naime, gutanje laži drugi je korak nakon gutanja vazduha. A za ribe kreativke, to je pogubno. Pa gde onda u celoj toj priči uplivava sistem?
E pa on ne uplivava, mi plivamo u njemu. Ovo je priča o borbi dva sistema: crevnog i institucionalnog. U utrobi ovog drugog, nažalost, živimo, ali njegova su creva rastegljiva i veoma dobro podnose ustajalo. Ono što smeta institucionalnom jeste sveže meso, bogato vlaknima, neobrađeno.
Zapravo, recept insitucija glasi: ispasirati (što je suprotno od aktivirati), pa ispržiti dok ne ispusti dušu. U slučaju kvalitetne namirnice, isplati se krčkanje u ulju jer je korist dugoročna. U praksi to znači da su najskupocenija roba poslušni ljudi, oni koji potvrđuju autoritet, izvođači radova.
Kad razmišljam o autoindustriji, verujem da je njihova cena zaista visoka jer auto koji bih ja sklopila, na putu bi izgubio delove, a vozač i ekipa kotrljali bi se kao Flinstons. Međutim, šta je sa onim ljudima koji pravila koriste kao kišobrane, a ispod njih stvaraju sopstvenu dugu? Šta je sa onima koji cene ruku vodilju, ali spremni su da je puste i pokušaju sami. Takvi ljudi ne vole instrukcije do u sitna crevca.
Moja realnost jeste nažalost da takvi ljudi dobijaju zadatke forme radi, a kad ih ispune uspešno, dobiju još pet takvih. U demokratski vodoravnoj hijerarhiji, oni su leteće ribe, i ako žele, nikome ne smeta da preuzmu posao i potpunu odgovornost. Jer kad ostatak ekipe isprazni creva, to je njihov orden.
Naravno, lakše je plivati u mutnoj vodi u kojoj je sistem odgovoran, a pojedinci su bez imena i lica. Ako se leteća riba zaleti, neumitno je da će se zabiti u guzicu nekog neradnika, a tamo je tesno. Nažalost, gasovi su otrovni, štaviše smrtonosni.
Iako nije fer, leteće ribe proglašene su netimskim igračima, a pritom su prve koje podržavaju raspodelu rada i odgovornosti. I s obzirom na to da ne postoji sistem u kom ta utopija može da zaživi, one radije plivaju iznad površine.
Zato volim pisanje. Ne moram da polažem račune nikome, ne moram da se svidim, udovoljavam isključivo sopstvenim prohtevima, odgovaram svojim kriterijumima, ne pravim kompromise, osim sa samom sobom. Odgovorna sam za ono što napišem, a ko želi, može da pređe ovaj prag. Ko ne želi, ne mora, nema ljutnje. Ovaj sistem je samoodrživ. Jedina podrška crevnoj flori jesu probiotici sa ljudskim kulturama.
Aleksandra Đorđević
