ЛИПА, СТИХОВИ И ЗАВИЧАЈ. ДОГАЂАЈ КОЈИ ЋЕ ШЊЕГОТИНА ДУГО ПАМТИТИ
Разговарала: Неда Гаврић
Главни и одговорни уредник ЕСНАФ-а
Бања Лука, 18.05.2026. године
У родној Шњеготини Великој, у општини Челинац, књижевник Ранко Павловић доживио је тренутке испуњене емоцијама, сјећањима и искреном љубављу завичаја. Манифестацију „Књижевно подне са Ранком Павловићем“, као својеврстан омаж његовом богатом књижевном стваралаштву, организовали су Српско културно друштво „Укрња“ и Излетиште „Родни крај“, окупивши бројне мјештане, поштоваоце писане ријечи, ученике и пријатеље књижевности.
Манифестација је протекла у знаку поезије, сјећања, музике и дубоких порука о значају завичаја, а посебан симболичан тренутак било је сађење липе — дрвета трајања и памћења. У разговору за Књижевни ЕСНАФ, Павловић говори о снази завичаја, сусрету са младим читаоцима, књижевности у времену брзих информација и богатству које писац оставља иза себе.
Како сте се осјећали на догађају који је, како многи истичу, први овакав омаж приређен једном књижевнику за живота управо у његовом родном крају?
Сваком ствараоцу завичај је духовна храна, непресушни извор надахнућа, веза са родитељима и прецима. Када се томе још дода љубазност људи и њухова срећа због сусрета, што се и те како осјетило у мом сусрету са завичајем, онда је доживљај оваквих сретања још потпунији. Давно сам рекао да кад би писцу одузели завичај и дјетињство, писца више не би било. „Књижевно подне“ које ми је приређено то је још једном потврдило. Такође сам у књизи Бранка Перића, насловљеној „Ранко Павловић – све што не знаш о мени“, рекао да завичај ништа није дужан писцу, а писац јест завичају, зато што му даје стваралачка крила.
Колико Вам значи што су мјештани Шњеготине и поштоваоци књижевности организовали догађај посвећен Вашем раду и животу?
Много ми то значи. Прво, срео сам драге људе. Друго, увјерио сам се да мале средине, у конкретном случају моје родно село, без институција, организационих одбора, финансијске помоћи државе итд., могу савршено добро организовати једну манифестацију. Треће, млади рецитатори, основци, вокалне солисткиње божанског гласа, дјевојчица која је мени посветила пјесму какве се не би застидио ни писац из читанки, све то увјерава ме да у мом селу има стваралаца који ће достићи високе домете. Четврто, задивљујуће је како је село приредило зборовање, како то обично кажемо, «само од себе». С великом љубављу правили су колаче и припремали остала јела за учеснике програма и све посјетиоце. Пето, поклонили су ми дио завичаја: ево у мојој радној соби великог букета пољског цвијећа какво се нигдје у граду не може набавити. Шесто, организатор, Српско културно друштво «Укрња», из руку свог предсједника, пјесника Ратка Поповића, додијелио ми је новоустановљену Повељу «Стражички вис» за, како је на њој написано, посебне заслуге у афирмацији културе, његовању и очувању традиције, привржености завичају и подршци младим ствараоцима. Седмо… Ма, има тога много, довољно је и ово што сам рекао.
На самом почетку овог догађаја сте засадили липу као симбол трајања и сјећања. Шта за Вас представља тај тренутак и какву поруку желите оставити будућим генерацијама?
За мене је дрво увијек било симбол трајања, што значи да ћу и ја кроз то дрво трајати. Липа је митско, божанско словенско дрво, израсте до 30 метара висине, има широку крошњу. Биће ми драго ако се у хладовини тог «мог» дрвета неки уморан намјерник одмори, ако која птица савије гнијездо и излеже птиће, ако неко набере његову цват за чај… Један од организатора тог дружења, домаћин излетишта «Родни крај», у свако погледу инвентивни Горан Вучић, замислио је да кад стабло ојача, његове гране окити посебним листовима с мојим стиховима и макетама мојих књига, те да ту буде и једно дугме на које ће посјетилац који то буде желио притиском добити мој глас и тако са мном «поразговарати».
Када погледате иза себе, шта сматрате својим највећим књижевним богатством?
Ако сам макар мало усрећио једног, три, пет читалаца, ја иза себе остављам велико богатство. Ако сам (а књижевна критика каже да јесам) вјерно свједочио о времену у коме живимо, онда ће будући читаоци из мојих књига просуђивати је ли то и какво је богатство. Прозни писац у својим приповијеткама и романима створи много нових људи (читај: књижевних ликова) и отпреми их у живот да се даље без њега сналазе. Ако их је својим пером обликовао стаменим, способним за живот, и то је његово богатство.
Колико је завичај утицао на Ваш књижевни израз и да ли се Шњеготина, на неки начин, увијек провлачи кроз Ваше књиге?
Ја имам четири завичаја. Први је Шњеготина у којој сам рођен и провео рано дјетињство. Други је Теслић, у коме сам (од петог до осмог основне) провео зрело дјетињство. Трећи је Бањалука, град у коме живим. У сваком од тих градова упозавао сам јунаке својих будућих дјела, о сваком сам се трудио да оставим што увјерљивије књижевно свједочење. И да не заборавим четврти, то је завичај матерњег језика. Какав је мој траг који сам у њему оставио, нека суди књижевна критика. О томе су и на књижевном зборовању говорили проф. др Сања Мацура и мр Момчило Спасојевић.
Посебну емоцију на овом догађају су донијели ученици ОШ «Новак Пивашевић» из Старе Дубраве који су рецитовали Ваше стихове. Како доживљавате тренутак када млади људи изговарају ријечи које сте Ви написали?
Често од неких писаца чујемо како говоре да то што пишу, пишу за себе. Не вјерујем у то. Ми пишемо да бисмо неке поруке пренијели свијету, у овом случају својим читаоцима. Неријетко ми се јављају ученици и наставници из основних и средњих школа, који у својим читанкама и лектири обрађују моје приче и пјесме. Њихова заинтересованост највећа је награда писцу. Тако је и мени била награда извођење овог рецитала, јер вјерујем да су ученици говорили онако из душе зато што су моје пјесме на њих оставиле снажан утисак. Тако су ме одушевиле и дјевојчице које су пјевале, тако лијепо као да су полагале испит за пријем у музичку школу или на академију.
Имали смо прилике на самом почетку овог догађаја погледати инсерте из два документарна филма о Вашем стваралаштву снимљена од стране РТВ Градишка, а трећи је сниман управо овога дана. Колико је важно да књижевност остане забиљежена и кроз телевизију и документарни формат?Радио-телевизија Градишка, заправо једна мала екипа ентузијаста у тој установи, уз свесрдну подршку њиховог директора, даје велики допринос очувању традиције и умјетничког стваралашта, првенствено књижевног, на овим просторима. Послије наших у књижевности етаблираних претходника, окренули су се и нама, својим савременицима. То заслужује највеће похвале. Баш сам током овог дружења добио књигу «Немир снова и успомена», посвећену помало заборављеном, а врло значајном пјеснику Весељку Веси Радумилу. У њој су објављене све, раније публиковане и још необјављиване, пјесме овог аутора. Ето, и то је непроцјењиво благо ове вриједне екипе ентузијаста.
Данас живимо у времену брзих информација и кратке пажње. Вјерујете ли да књижевност и даље може снажно да утиче на људе и мијења друштво?
Када бисмо изгубили вјеру у моћ књижевности и умјетности уопште, живот би изгубио много од своје смислености. Дакле, морамо вјеровати и ја вјерујем. Проћи ће вријеме «инстант културе», истинске вриједности ће увијек остајати и кад тад испуњавати своју улогу.
Шта бисте поручили младим писцима који тек траже свој глас и инспирацију за стварање?
Да читају, што више да читају, не да би се угледали и опонашали, него да би могли остати своји.
Када бисте једном реченицом морали описати шта за Вас значи родни крај, како би та реченица гласила?
Родни крај је невидљива пупчана врпца коју никада нико не би смио да пресијече.
Овај несвакидашњи догађај показао је да истинска књижевност и даље живи међу људима — у ријечима које се памте, у стиховима које млади говоре и у завичају који своје ствараоце никада не заборавља. Уз топлину домаћинства, искрене емоције и снажну поруку о важности коријена, „Књижевно подне са Ранком Павловићем“ прерасло је оквире обичне књижевне манифестације и постало вече за памћење.
