МИЋО М. САВАНОВИЋ: ОДНОС ЧОВЕКА ПРЕМА ИСТИНИ СУШТИНСКИ МЕЊА СВЕТ

МИЋО М. САВАНОВИЋ: ОДНОС ЧОВЕКА ПРЕМА ИСТИНИ СУШТИНСКИ МЕЊА СВЕТ

Мићо М. Савановић је аутор који је прошао различите просторе, али је највише путовао кроз себе. Рођен на Змијању, одрастао између брда и тишина, сазревао у Новом Саду, а обликовао се у Швајцарској, он припада оној врсти стваралаца који носе више светова у себи. Његова поезија, проза и сликарство нису само уметнички изрази, већ начини да човек остане у контакту са својим унутрашњим пејзажима. У његовим делима осећа се човек који посматра, који слуша, који не жури да суди, али не бежи да мисли. Овај разговор није окренут прошлости, већ ономе што се назире, човеку који долази, вредностима које се мењају, унутрашњем миру који постаје све ређи, и улози ствараоца у времену које тражи нове одговоре. Мићо Савановић је човек који уме да стане, да размисли, да ослушне. И управо зато овај разговор није исповест, већ поглед унутра и поглед напред.

ПОРТРЕТ АУТОРА

Мићо М. Савановић, поглед унутра и поглед напред

Постоје људи који кроз живот пролазе тако што остављају траг, и постоје они који кроз живот пролазе тако што остављају смисао. Мићо М. Савановић припада овој другој врсти. Његов пут није само географија, Змијање, Нови Сад, Цирих, већ унутрашњи пејзаж који се мењао, растао, сабирао и понекад ћутао.

У његовим делима осећа се човек који уме да стане. Да ослушне. Да не жури да објасни свет, већ да га разуме. Он не пише да би се вратио у прошлост, већ да би у садашњости пронашао оно што човек често превиди, тишину која нас обликује, а не буку која нас окружује.

Мићо је стваралац који не бежи од себе. Он зна да је човек најпре унутрашњи простор, а тек онда биографија. Зато његова поезија и сликарство нису украси живота, већ начини да се човек врати себи. У времену које стално убрзава, он остаје један од оних који подсећају да се најважније ствари дешавају споро.

Окретање себи први је корак уласка у унутрашњи мир, у сопствени, лични простор смисла. Само мир у човеку може на време да измири све истинске, људске потребе. Када човек почне да схвата да му је мир највеће благо, сјај злата почиње да тамни.

Његова реч није побуна, али јесте отпор. Не отпор свету, већ отпор површности. У његовим стиховима и бојама осећа се човек који верује да дубина није изгубљена, само је потиснута. И да је задатак ствараоца да је врати у видокруг.

Однос мушкарца и жене у његовом свету питање је равнотеже. Он посматра човека као биће које се мења, које учи, које тражи нови начин да буде у односу. Можда ће будућност тражити да се мушкарци еманципују онолико колико су се жене бориле да буду виђене, али у његовом погледу то није идеологија, већ природан ток зрелости.

Мићо Савановић је човек који верује у љубав, као унутрашњу снагу која држи човека усправним. Верује у рад, у честитост, у разговор, у књигу. Верује да човек мора да има нешто што га превазилази, не да би побегао од себе, већ да би се вратио себи.

И зато овај разговор није исповест, већ позив. Позив човеку који уме да мисли, који уме да осети и да види оно што долази, кроз зрелост, а не пророчанства.

ЧОВЕК У ВРЕМЕНУ КОЈЕ СЕ МЕЊА

• Како данас видиш човека који живи у овом времену и шта мислиш да ће му бити највећи изазов у годинама које долазе

Волим разговор који ме отвара, питања која ме продубљују и људе са којима човек пожели поново да се сретне. Волим кад волим, и то тако да ту љубав стално негујем. С годинама све више размишљам о томе шта је вредно волети, и све чешће ми се враћа Достојевски и његова мисао: „Лепота ће спасити свет.

Волети и чинити лепе ствари за мене је најузвишенији смисао живота. Такав начин постојања човека никада не оставља без унутрашњег ослонца. Зато и волим питања. Једна моја књига носи наслов „Питање држи свет усправно“, и поносан сам на ту мисао, јер она не говори само о свету око нас, већ и о световима у нама: у души, у уму, у срцу, у машти, у сновима и у вери.

Човек данас, морално и карактерно, често подсећа на лименог петла на крову, окренутог ветру и олуји која има једно име: новац. У таквом времену људи нељудски брзо губе ослонац у себи.

Зато верујем да ће највећи изазов човека у будућности бити, остати Човек.

Али без великих изазова нема ни великих корака напред.

• Шта се у човеку мора променити да би свет око њега постао бољи

Однос човека према истини суштински мења свет. Истина хармонизује унутрашњи свет човека са светом око њега и ствара простор у којем је могуће разумевање. Истина је једина таласна дужина на којој би се сви људи могли јасно разумети.

Нажалост, савремено таласање капитала и моћи не тражи хармонију, већ цунами. Моћни увек живе високо, изнад последица које тај талас оставља за собом.

• Где почиње унутрашњи мир и како га човек може сачувати у времену које стално убрзава

Како је говорио отац Тадеј: „Какве су ти мисли, такав ти је живот.“ У тој једноставној реченици садржана је читава истина о месту на којем почиње људски преображај.

Окретање себи први је корак уласка у унутрашњи мир, у сопствени, лични простор смисла. Само мир у човеку може на време да измири све истинске, људске потребе. Када човек почне да схвата да му је мир највеће благо, сјај злата почиње да тамни.

Мир, вера, Бог и истина у човеку постају први непријатељи савремених стремљења која човека желе непрестано да трансформишу, убрзају и изместе из себе самог. Али управо мир све ставља на своје место, тада душа постаје, како волим да кажем, небеска апотека племенитих мисли и трајног смисла.

Не убрзава се време. Убрзава се немир у нама.

• Шта је за тебе најпоузданији начин да човек остане у контакту са собом

Самосвест је темељ сваког истинског контакта са собом. За мене она подразумева однос према Богу, веру и молитву, али и стварање, посвећену побожност и побожну посвећеност. У том јединству човек остаје целовит.

Недавно сам, у оквиру циклуса „Часни пост, сваки дан, часна мисао“, објавио једну своју мисао која добро одговара на ово питање: Ко мисли на то и о томе што ради, цвеће у душу сади.

Није, у суштини, пресудно шта човек ради, већ како је присутан у ономе што ради. Да ли ствара, моли се, некоме помаже, шета шумом или медитира, важно је да је у контакту са собом и са смислом онога што чини.

УМЕТНОСТ, СТВАРАЊЕ И УНУТРАШЊИ ПЕЈЗАЖ

• Како се уметност мења када се мења човек и шта очекујеш да ће бити њена улога у блиској будућности

Уметност је једна космичка константа, небеска порука човеку и ослонац који се, у својој суштини, не мења. Мења се човек који је доживљава, као што се мења и његова способност да је разуме. А пошто је уметност божанска димензија, тешко да ћемо је икада у потпуности схватити; али управо у тој њеној несхватљивости лежи њена најузвишенија лепота.

Узбуђење је размишљати о уметности, велико узбуђење. Чини ми се да сваки човек који се упусти у те ведре просторе ума тада има шансу да пронађе снагу и пут којим може најближе да приђе себи.

А шта очекујем од уметности у блиској будућности? Већ сам рекао: она остаје космичка димензија Лепоте. Остало је, о лепоти, рекао Достојевски.

• Шта ствараоцу данас највише прети, бука спољашњег света или тишина унутрашњег

Подједнако је опасно и једно и друго.

Бука спољашњег света ремети мир правилног унутрашњег покрета, фреквенцију и амплитуду оних добротворних, виших и узвишених вибрација без којих нема стваралаштва. Али ни тишина сама по себи није спас, ако не извире из пуноће.

Ако унутрашња тишина долази из празнине осећања, из празнине самосвести, из затишја хуманих односа, из усамљености и прекинутих веза, онда она не доноси мир, већ бледило доживљаја, па и одумирање сваког стваралачког, а посебно креативног и иновативног исказа.

Рационализација по мери капитала и његових потреба води капитулацији духа, духовне моћи човека као јединог истинског ослонца мира и спокоја. А управо су мир и спокој највећи извори стваралачких и креативних потенцијала.

• Како гледаш на однос човека и технологије када је реч о стваралаштву, шта ту може да буде добитак, а шта губитак

Када је Алфред Нобел изумео динамит, имао је у глави човека коме ће тај проналазак помоћи да цепа стене и вади камен потребан за зидање новог доба добробити. Људи су га, међутим, врло брзо почели користити за производњу оружја, за међусобно убијање и уништавање.

Сваки технолошки напредак, ако није праћен истим напредком свести, сиромаши умно и разумно учешће човека у контроли и смислу онога што називамо „унапређењем“. Човек још увек на напредак најчешће гледа као на олакшицу, на „лакше“, из перспективе свести свог далеког претка. У том погледу нисмо много одмакли.

Једном сам записао: све што је лако, често и не вреди. Или другачије, колико нам нешто „олакшава живот“, толико нас из њега и искључује: скрајњује нас, ускраћује за доживљај и непосредно искуство.

Однос човека према сопственом делу није исти ако између њих стоји машина. Као што дете које годинама расте уз мајку гради другачији однос него оно које се од почетка ослања на замену, тако и стваралац губи интимност са својим делом када га препусти технологији. Машине и технологије човеку узимају интимност.

Бојим се да је то скрајњивање човека из технолошких токова већ узело мах, до тачке у којој би могло да остави и човека и човечанство без даха.

Добитак је наш осећај да још увек добијамо. Губитак је то што не видимо да као цивилизација већ дуго више губимо него што добијамо.

ЧОВЕК У ОДНОСИМА: ДУАЛНОСТ И ЗРЕЛОСТ

• Шта човек мора да сачува у себи да би и даље могао да ствара

Човек мора да сачува оптимизам, искреност према себи, мир и меру. Мора да сачува веру, у себе, у Бога и у човека. Мора да сачува снагу снова и веру да увек може да искочи из сопствене сенке.

Помажући друге, добијају двојица: и онај коме се даје, и онај који даје. Управо у тој размени човек остаје жив, стваралачки и отворен за смисао.

• Шта те у последње време највише покреће, а шта највише умирује

Покреће ме вера.Умирује ме вера.

Сократ је рекао: „Знам да ништа не знам.“

Ја додајем: знам, Бог постоји.

Сократова мисао покреће миленијуме, а камоли самосвесног човека. А истина да Бог постоји држи свет у вечном покрету и у сталној тежњи ка хармонији. Јер хармонија највише везује, а у исти мах највише ослобађа. Она је највиши облик повезаности и слободе.

• Како данас посматраш однос мушкарца и жене, не као борбу или поређење, већ као два начина постојања која се мењају; шта мислиш да ће се у том односу највише преобликовати у годинама које долазе

Увек ме изнова задивљује начин на који је природа, или Бог, тамо где је требало трајно решити најсложеније ствари, у игру увела по два принципа. Два магнетна пола, два електрична наелектрисања, светлост и таму, кретање и мировање, мушко и женско. Та „дуална игра“ у природи никада није супротстављање, већ међусобно и међузависно допуњавање.

Нема светлости без таме, нити кретања без мировања. Нема позитивног без негативног наелектрисања. Као што, у крајњој линији, нема ни човека без жене, нити жене без човека.

Зато ми је увек тешко да чујем када неко каже: „Ја могу све сам.“ Ништа суштинско није могуће у самоћи. Човек је биће односа.

У односима мушкарца и жене мењаће се све што људска машта, а често и људска непромишљеност, може да измашта. Али само до одређене границе. Када се та граница пређе, када нам зид узме вид, човек је приморан да прогледа. Тада схвати да и заблуда има свој крај.

Можда је Ајнштајн рекао да су две ствари бесконачне, свемир и људска глупост, али за свемир није био сигуран. Ја бих додао: управо нас однос учи да глупост ипак има своје границе, онда када човек почне да слуша, а не да надвладава.

КЊИГА, СМИСАО И ВРЕДНОСТИ КОЈЕ СЕ НОСЕ ДАЉЕ

• Која књига ти је у последњих неколико година отворила нови поглед на свет

Све књиге су благо, само што су неке олово, а неке злато или камење драго. Књиге које ми стално отварају нови поглед на свет су: Свето писмо, Горски вијенац, а затим увек изнова Достојевски, Андрић и Петар Кочић, као људи, као писци, као књиге из народа наших, духом непресушних.

Уметност је једна космичка константа, небеска порука човеку и ослонац који се, у својој суштини, не мења. Мења се човек који је доживљава, као што се мења и његова способност да је разуме. А пошто је уметност божанска димензија, тешко да ћемо је икада у потпуности схватити; али управо у тој њеној несхватљивости лежи њена најузвишенија лепота.

У последње време много сам читао Умберта Ека, Петера Хандкеа и књигу Српско срце Јоханово Веселина Џелатовића. Ту књигу сам, на известан начин, знао и пре него што сам је прочитао, али наклон писцу за бележење и приказ истине.

Можда је занимљиво да додам: увек читам четири или пет књига паралелно.

• Шта би препоручио младом човеку који тражи оријентацију у времену које делује непредвидиво

Никада време није било предвидиво. Предвидива времена су некреативна. Креативни људи, једнако као и будале, воле непредвидива времена и ситуације, као да их води и чува исти Божији благослов, иако су готово увек леђима окренути једни другима, а очима свако у извесност сопствене неизвесности: креативан у јасну, а будала у нејасну.

Човеку је, у крајњој линији, он сам најбољи ослонац. Или, како сам недавно написао у оквиру циклуса „Часни пост, сваки дан, часна мисао“, у мисли која добро одговара на ово питање:

Ко само од себе очекује, не мора да чека.

Младим људима бих поручио:
да упорно лове своје снове,
да никад не одустају,
да не журе први да устану,
јер из стрпљења клијају провиђења,
а из воље способност да се види боље.

Да посвећено раде, да се граде и изграде.
Да ослушкују дивљине зов и увек обликују лични ков.
Свако треба да се тражи и докаже у тешкоћи,
јер ко се нађе и снађе у тешкоћи,
учи наук да све може.

И ево једне мисли која ми се управо роди, оне која нас учи да ходамо по води:

Глад
научи вука
да и бизону пронађе
Ахилову пету.

Чести сусрети прилика да се сретнем са пријатељима песницима. Сремски Карловци су најлепша прилика.

• Где данас видиш смисао; у човеку, у односу, у делу, у тишини, у нечем четвртом

Прво , човеку је човек увек, и заувек, смисао. Полазиште и исходиште сваког племенитог дела. Кад год у историји није било тако, човечанство и цивилизација тонули су у таму окрутности и свеопштег бесмисла.

Друго , у делу. Јер без делања и без дела нема истинског смисла, нема здравих начела. А без мира и тишине човек никада не може да досегне ни висине ни дубине суштине.

Треће , у односима. Односи доносе и односе смисао: све врсте смисла, па и сам смисао постојања. Не ради се само о односима међу људима, већ и о односима према свему око нас и у нама , према материјалном и духовном, према прошлом, садашњем и будућем.

Како је говорио Патријарх Павле: не постоји прошлост , она је прошла; не постоји будућност , она ће тек доћи. Постоји само садашњост, односно вечност као стална садашњост.

И четврто , а у ствари прво: човек ништа не може сам. Човек без Бога као пратиоца дугорочно не зна шта је добро, а шта лоше. Ослањајући се само на оно што је било и што је данас, човек лако помисли да је свемоћан и управо у томе је његова немоћ.

Да се овде опет кратко вратим на Достојевског који каже, (парафразираћу): – Свет покрећу немирни и безобзирни, гурају га напред, али да би опстао свет држе тихи, стрпљиви, они који трпе и праштају.

• Шта је оно што те држи усправним и шта би волео да човек сутрашњице понесе са собом као најважнију вредност

Држи ме вера у Бога и свест. Вера у разум разлучивања, у тај божији дар који је, гледајући сва жива бића, једино човек добио у том боголиком облику и опсегу. У моћи тог разума налази се космичка полуга преображаја, способна да у свету људских могућности помера, подиже и преуређује читаве светове савести.

Никада се не бих заклео у науку као апсолутну вредност. Она је људска творевина и подлеже истим утицајима као и људски карактер. Моћна је, најснажнија рука људског ума, али без моралног темеља лако постаје слушкиња охолости, силе и материјалног богатства.

Наш свет, нажалост, није свет безрезервне добронамерности какву је носио Тесла. Зато свака моћ, па и научна, мора бити праћена одговорношћу и свешћу о последицама.

Човек сутрашњице, пре свега, треба да буде човек. Ако то не буде, ни све што ће чинити и стварати неће бити човечно. Без те унутрашње мере, човек никада неће докучити загонетку хуманог смисла, ону вечну одредницу која нас, попут магнета, вуче кроз орбите плодних космичких кретања чистог духа и плодоносног разума.