У цревима институције
Нервозна црева – сто посто! А можда је целијакија, морбус крон, упала дванаестопалачног… Ма нешто си појела, отровала се, надражила…
Узимамо у себе штошта као органску или душевну храну. И једна и друга иду у црева, наш други мозак. И ако овај први не успе да пренесе поруку, овај други ће дефинитивно успети.
Разумем да смо програмирани да нудимо решење, савет, да активно помогнемо. Али неко чија црева свакодневно и сваконоћно разговарају са њим, свакако је прикован за тоалет, а затим и за др Гоогла, који ће му појаснити све постојеће и непостојеће цревне болести. Зато коментари који почињу са – А да провериш још – или – Можда си – много више одмажу јер несвесно напаћеноме гризу здраву памет (која се налази ни мање ни више него у цревима).
Можемо праг бесмисла назвати хистаминском интолеранцијом, можемо га китити и другим, пом
пезнијим именима, али истина је у тим дугим тунелима док не прогутамо лаж, која полако почне да истискује богатство искуства. Наиме, гутање лажи други је корак након гутања ваздуха. А за рибе креативке, то је погубно. Па где онда у целој тој причи упливава систем?
Е па он не упливава, ми пливамо у њему. Ово је прича о борби два система: цревног и институционалног. У утроби овог другог, нажалост, живимо, али његова су црева растегљива и веома добро подносе устајало. Оно што смета институционалном јесте свеже месо, богато влакнима, необрађено.
Заправо, рецепт инситуција гласи: испасирати (што је супротно од активирати), па испржити док не испусти душу. У случају квалитетне намирнице, исплати се крчкање у уљу јер је корист дугорочна. У пракси то значи да су најскупоценија роба послушни људи, они који потврђују ауторитет, извођачи радова.
Кад размишљам о аутоиндустрији, верујем да је њихова цена заиста висока јер ауто који бих ја склопила, на путу би изгубио делове, а возач и екипа котрљали би се као Флинстонс. Међутим, шта је са оним људима који правила користе као кишобране, а испод њих стварају сопствену дугу? Шта је са онима који цене руку водиљу, али спремни су да је пусте и покушају сами. Такви људи не воле инструкције до у ситна цревца.
Моја реалност јесте нажалост да такви људи добијају задатке форме ради, а кад их испуне успешно, добију још пет таквих. У демократски водоравној хијерархији, они су летеће рибе, и ако желе, никоме не смета да преузму посао и потпуну одговорност. Јер кад остатак екипе испразни црева, то је њихов орден.
Наравно, лакше је пливати у мутној води у којој је систем одговоран, а појединци су без имена и лица. Ако се летећа риба залети, неумитно је да ће се забити у гузицу неког нерадника, а тамо је тесно. Нажалост, гасови су отровни, штавише смртоносни.
Иако није фер, летеће рибе проглашене су нетимским играчима, а притом су прве које подржавају расподелу рада и одговорности. И с обзиром на то да не постоји систем у ком та утопија може да заживи, оне радије пливају изнад површине.
Зато волим писање. Не морам да полажем рачуне никоме, не морам да се свидим, удовољавам искључиво сопственим прохтевима, одговарам својим критеријумима, не правим компромисе, осим са самом собом. Одговорна сам за оно што напишем, а ко жели, може да пређе овај праг. Ко не жели, не мора, нема љутње. Овај систем је самоодржив. Једина подршка цревној флори јесу пробиотици са људским културама.
Александра Ђорђевић
