БРАНКА СЕЛАКОВИЋ: ЗАБОРАВЉЕНЕ, ШЕВАЛА И ДРАГА

              Заборављене: Шевала и Драга поносне и пркосне лекарке

Шаке пуне камења уместо цвећа свакодневно су чекале једну девојчицу на путу ка школи. Иако је њен полазак у гимназију био дозвољен, суграђанима се није се свидео. Прилику да се образује, уместо да покорно и предано буде укалупљена у туђе аршине, желели су силом да спрече. Делује нестварно, али реч је о животу храбе девојчице, потом лекарке Шевале Зилџић Иблизовић.

Рођена је 1903. године у Сарајеву, у породици која је генерацијски производила звона. Отуда и њено презиме Зилџић, изведено од турске речи за звоно – зил. Она је својим знањем и племенитошћу зазвонила Босном и Херцеговином, остављајући траг звука да сеже до данас, барем онима који умеју да чују.

Одмах по окончању Великог рата уписала је Мушку гимназију, али крути протокол, упркос јасном напретку друштва није благонаклоно гледао на то. Држећи се патријархалних канона, поједини припадници муслиманске вероисповести нису подржавали промену која би подразумевала излазак жене из куће. Шевала и њени родитељи видели су даље и мислили другачије.

Сусрет са реисом

У судбоносном сусрету, вредном записа у уџбеницима, девојчица је потражила дозволу од реиса-ул-улема Џемелудина Чаушевића. Мудри поглавар Исламске заједнице је саслушао ситуацију у којој се нашла по окончању основне девојачке школе и дао важну подршку. Видео је поносну личност којој је потребно помоћи да рашири крила. Такав прогресиван искорак одјекнуо је дуњалуком и променио поредак, али није било лако. Изван зидина сопственог дома ситуација је била драстично другачија – опасна.

Отац – штит своје кћери

Можемо прекрајати догађаје, увеличавати или умањити њихов ефекат, али сазнање да су младу Шевалу комшије каменовале док је ишла ка школи болно је и данас. Људи које је познавала сачекивали су је да прође путем не би ли отварали капије и пљували је. Њеној мајци су одбијали да продају намернице исти они трговци који су колико до јуче радосно чаврљали нудећи своје производе. Занатска радња њеног оца није радила у пуном капацитету, јер се глави породице морала послати порука. Уз друштвену деградацију, сепарацију, вербалне и физичке нападе текао је њихов живот, макар једно време. Како би заштитио своје дете од физичких насртаја, отац ју је у школу возио фијакером.

Како каже наш народ све буде и прође или све дође на своје, тако је и Шевала успела да се избори са недаћама, а и народ после неког времена усмери пажњу на неког другог и забави га о јаду. Успешно је матурирала и уписала студије медицине у Загребу. Под вишедеценијским упливом Аустро-угарске, у хрватској престоници параметри су били другачији, стога није била једина жена на студијама. Такве околности су биле надахњујуће.

Дипломирала је 1931. године и тим чином постала прва лекарка муслиманске вероисповести у Краљевини Југославији. Још једна важна ставка за уџбенике и подсетник о личним борбама које су допринеле процвату будућих генерација. О томе је известио и Неw Yорк Тимес, препознајући значај овакве вести.

Повратак у родни град

Одбивши понуду за запослење на факултету, Шевала Зилџић се са супругом Мухамедом Иблизовићем вратила у Сарајево. Да ли је слутила да је у родном граду неће сачекати посао, не знамо, али после две године се коначно запослила у Градској болници.

Значајно би било споменути и цртицу о Мухамеду који је имао план да дипломира филозофију, али је одлучио да подржи своју изабраницу и прикључи јој се на студијама медицине, па је и сам постао лекар. Пратећи стопе својих родитеља овим племенитим позивом бавио се њихов син, потом унука, као и многе жене које су биле надахнуте Шевалином одлучношћу. Утицај који је извршила на све који су познавали њену причу је важан. Посебно када се зна да је убрзо Балкан захватио нови рат, али је она наставила да ради изван наметнутих забрана.

Маркица са Шевалиним ликом

Шевала Зилџић Иблизовић преминула је 1978. године, а на њен истакнут допринос подсетила је Пошта Босне и Херцеговине штампајући маркицу са лекаркиним ликом.

Не морамо знати њене специјализације и листу научних радова, али покушајмо да запамтио једну слику, као опомену, као лекцију. Вратимо се у 1919. годину и замислимо девојчицу која стоји испред врата школе стежући свитак папира док јој у леђа ударају каменице.  Боли, зар не?

Драгин трновит пут

Постоји још једна сликовита жена из мозаика наше прошлости о којој вреди говорити са много аспеката. Драга Љочић, пламена гласноговорница најслабијих и остављених, чија дела и данас позивају на отпор и буђење, била је прва лекарка у Србији. Прокрчила је пут оним женама које су желеле радни век да посвете бризи и неговању других, али је незаобилазна личност и када се говори о филантропији, феминизму, неправди, лошем систему…

Пркосна шапчанка родила се средином 19. века као пето дете у трговачкој породици цинцарског порекла. Живећи оскудно после једног дуготрајног судског процеса који је водио њен отац, било је тешко приуштити одлазак на школовање, али породица је знала важност образовања и учинили су све да је не спутају. Еманципаторске идеје и данас бивају унижене, посебно ако се тичу жена и њихових права, стога је Драгина духовна и физичка путања подразумевала превазилажење низа баријера које намеће друштво. Једна од тих је и долазак до Београда, а потом и Цириха.

Таква путовања су изискивала доста новца и времена. Данима су се смењивала превозна средства, раскошне и мање лепе сцене до тог коначног циља. Сви смо повремено путовали у непозната места, али сада захваљујући глобалној повезаности упућени смо у структуру система у који одлазимо. Некада, ни имагинација није могла да наслути шта се крије иза брега. Тако је Драга чамцем низ Саву стигла до Земуна, а онда укрцавање на брод за Будимпешту. Копнену етапу је савладала возом и обрела се у Цириху, тачки интелектуалног и слободарског света за којим је жудела.

Затворена врата за одликовану докторку

Савладавање градива јој није представљало проблем, па је са 23 године постала „доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести“, а уз то је већ била одликована, јер се током српско-турског рата вратила да помогне својој отаџбини. То није било довољно да добије посао у болници и буде лекар у Београду.

Безуспешно је покушавала да се запосли у некој од здравствених институција, али свуда је наилазила на отпор. Процењивали су њену физичку способност, релевантност дипломе, а полагала је и додатне испите пред комисијом. Поред подршке колега који су са њом суделовали у више ратова није стекла формално потребно признање и позицију. Писала је ресорном министарству, начелницима сектора, али изговори су били протоколарно хладни, преки, а некада и отворено мизогини. Женскиње по самој својој физичкој природи позвано је да се наслања на јачег од себе, на човека који ће руководити у њезином животу., забележено је у једном од мишљења треба ли да буде ангажована као докторка.

Низ година деловала је у приватној пракси, а дуго потом као лекарска помоћница, јер јој даље од тога нису дозволили. Иако је руководила неким одељењима, адекватна плата и бенефиције су јој измицале. Све то ју је подстакло да се бори за права жена, социјалну једнакост, као и права на пензију која јој је одобрена неспосредно пред смрт. Имала је тада више од 46 година рада.

Занимљиво је да током активног професионалног живота никада није била изједначена са својим колегама који су обављали исти посао као она, али зато у ратном периоду јесте. Тада нико није процењивао њен рад или сматрао да јој је потребан надзор, чак и када је била једини доктор у три болнице.

Мајка све деце

Битку са немилосрдним системом Драга је водила и на другим пољима. Била је мајка петоро деце, супруга политичара Раше Милошевића и дрзнула се да свом презимену придода његово, на шта је чаршија негодовањем реаговала. Све би то некако и прошло да није оптужена да подржава неморал.

Драга Љочић се залагала за отварање дечијих болница и адекватних домова за децу без родитељског старања. Јавност је имала слуха само за ратну сирочад, али не и за остављену децу, а било их је све више. Тада оснива Материнско удружење јер је била добро упућена у здравствене околности у којима расту деца, посебно девојчице. Бринула је о сирочадима и новорођенчадима чија смртност је била огромна. Београд је изискивао изградњу новог објекта за смештај остављених малишана, али су неки дубоко веровали да то представља подстрек на неморално понашање, јер су та деца рођена изван институције брака.

Свакако да је овакав став није омео, па се изборила да добије средства и објекат где су деца нашла макар мало топлине.

И без речи гласне

Бременитост живота које су бирале Шевала Зилџић и Драга Љочић није лак, ни проходан. Бити племенит, несебичан и постојан у свим претрпљеним нападима изискује посебну животну филозофију које су оне изградиле. Њихове биографије и достигнућа сведоче о једном суровом поретку чији пипци сежу до данас, али и о начину на који се достојанствено може са свим недаћама изборити.

Напомена:

Текст је првобитно објављен на порталу Ал Јазеера.