КАДА БИ ГРОБОВИ ПРОГОВОРИЛИ
Када би гробови умели да говоре,
сваки од њих, испричао би причу
реке живота и одласка на изворе,
неки шапатом, а неки, као да вичу.
Када би гробови говорили,
изречено би било у историји записано,
људи би схватили колико су пролазни и мали,
остане само име, у камен вечно уклесано.
Када би гробови умели да говоре,
пренели би сва одустајања и неостварене снове,
жал за више љубави, дружења и одлазака на море,
пре него што у бесконачност заплове.
Када би гробови проговорили,
испричали би о љубави недореченој,
о осећањима која у себи су крили,
о одлагању и унутрашњој борби вечитој…
Када би гробови умели да говоре,
проповедали би о греху, сраму и стиду,
премало дружења и смеха до зоре,
мањку пажње за драге људе и природу.
Када би гробови проговорили,
сви би раније схватили којом брзином старе,
славили би живот и били весели,
уз више загрљаја, а мање трке за паре.
Кад би гробови умели да говоре,
поручили би са брда или гора,
речи искрене у животу да се не забораве,
јер на вечни починак једног дана се мора.
Кад би гробови проговорили,
велика мисао свуда би одзвањала:
“Не одлазите као да нисте ни живели”,
да ваше велико срце и дела би остала.
МОЋ САДАШЊЕГ ТРЕНУТКА
Када си усамљен, опусти се прво,
Прошетај природом и загрли дрво.
Дубоко удахни свеж ваздух,
Отпусти мисли и освежи дух.
Осети кад ти кнедле у грлу стоје,
Док чудне мисли у уму се роје.
Не остај запетљан у мисаоној мрежи,
Већ са Креацијом се повежи.
Остави недосањане снове,
Освести тренутак и живи дане нове.
Неке нове приче могу да се створе —
У вишем смислу потражи одговоре.
Сви смо део енергије планете, знај,
Крекет жаба, цвркут птица слушај.
Природа пева лековите фреквенције,
Зарони у себе и чуј глас интуиције.
Ослушкуј фијук ветра и звук кише,
Удахни онај цвет што мирише.
Погледај у небо и сунчев сјај,
И на земљи пронађи свој мали рај.
Човек се касно сети живети,
А живот к’о ока трептај пролеті.
Ко чула освести и садашњи трен бира —
Иде стазом задовољства и душевног мира.
ОГЛЕДАЛА
Људи су као огледала,
Једни буде наше светло,
Други огледају нашу сенку,
Док сат откуцава животну реку.
Човек није физичко тело,
Било мршаво или дебело,
Човек је енергетско биће —
А енергија вечно живеће.
Река носи чистоту и мир,
Али негде нађе се и вир,
Проћи се мора и кроз брзаке
Док Сунце баца своје зраке.
Људи су као огледала,
Под велом времена прохујала,
И као у води, у одсјају,
Једни у другима се огледају.
Неки остављају укус горак
И уче како остати јак,
Други шире позитиван утицај
И подстичу околину на лични сјај.
Који су ресурси твоји?
Какав си — и желиш ли бити бољи?
Да ли си само у материји,
Или имаш свест о енергији?
Вреди ли се физички надметати,
Или је боље на трен стати,
Освестити мозак и размислити
О човечности и пролазности?
Сваки сусрет је лекција,
Битна је наша перцепција,
И кад у неком огледа се Тама —
Јачајмо мир и светлост у нама.
Ништа са собом не носимо…
Голи се рађамо, голи одлазимо.
