РАЗУМЕНКА МАРКОВИЋ – НА КОРАК ОД ДУШЕ
У времену у којем се човек све чешће осећа као путник без мапе, а уметност као простор који алгоритми настоје да присвоје, постоје аутори чије дело подсећа да се свет још увек држи на ономе што је најједноставније и најтеже: људској свести, емпатији и речима које нису написане да би се свиделе, већ да би нешто одбраниле. Разуменка Марковић припада том реду стваралаца.
Њене приче и песме, било да говоре о мајкама које носе туђу судбину као сопствену, о нерођеним песницима као симболу прекинутих живота, о Миловановим нежним миловањима, јутрима која се рађају из бола или Олги која зна да је без љубави живот ништа, повезује увек иста нит: човек који се не предаје. Онај који, упркос свему, остаје усправан, памти, верује и воли.
Разуменка пише из живота, нема потребу да промишља шта да напише, само да искуство прилагоди форми и стилу. Њена проза прожета је живим судбинама, лицима, болом и светлошћу. У том језику нема позе, хладне дистанце ни стилизације ради саме стилизације; све је проживљено, доживљено и унутрашње. Зато њени текстови делују као документарни кадар: читаоцу се чини да је био тамо, гледао, слушао и осетио.
Недавно учешће на фестивалу АРЛЕММ у Ариљу само је потврдило оно што њено стваралаштво већ годинама сведочи: пред публику може стати без потребе да се доказује, јер речи то чине уместо ње. Ариље, са својом природом, музиком и књижевношћу, постало је идеалан простор да се њен тихи, али постојани глас још једном чује. Глас који не жури, не трчи за трендом и не пристаје на брзину времена.
Разуменка Марковић ствара из завичаја, али у њему не остаје затворена; пише о породици, а ипак не затвара врата свету; говори о болу, не одустајући од светлости; бави се духовношћу, без бежања од стварности. Верује у човека, али добро зна колико је тежак терет који данас носи.
У разговору који следи отварамо теме стваралаштва, стварности, завичаја, духовности, алгоритама, менталног терета времена, читања, награда, колегијалности и онога што људско биће држи усправним.
Биобиблиографију ауторке можете прочитати ОВДЕ.
ЧУДАСТВЕНО АРИЉЕ
Недавно сте учествовали на престижном фестивалу АРЛЕММ у Ариљу. Какве утиске носите из тог сусрета природе, музике и књижевности? Колико нам је данас потребно враћање живим уметничким и локалним сценама, посебно у добу дигиталне убрзаности?
На почетку желим да Вам се захвалим на простору који дајете ствараоцима, а што се овог разговора тиче, и на стрпљењу да ускладимо термине.
Почињемо првим словом азбуке, дакле А, као Ариље, као Арлемм. Мојој Пожеги најближи комшија, град задужбине Стефана Драгутина, завичај Доротеја, моја драга средњошколска успомена, поднебесни рудник „црвеног злата“ и расадник вредних људи.
Фестивал АРЛЕММ је магични културни празник који спаја прошлост и садашњост, кроз врхунску музику разних жанрова, на сценама уз средњовековне зидине цркве Св. Ахилија, под живим оком јединственог Плавог анђела којем се обратио и Бранко Миљковић стиховима: „Непомичан си и зато те не могу стићи.“ Како Ариље изгледа у време АРЛЕММ-а? Чудаствено!
Та мала варош великог Добрила Ненадића, у те дане, није ништа друго него музеј под отвореним небом, једна велика уметничка радионица на којој се „убија страх пред белим“, расцветавају музички снови, оштре речи, а стилови полирају. Цело Ариље у тих неколико дана посетиоце дарује стварним, опипљивим доживљајем, који дуго, дуго након гашења светла пулсира у крви, за разлику од дигиталног света који нуди инстант задовољство и „блискост“ коју потире време између два трептаја ока. Ово није критика технологије. Она је неопходна као асистент, алат за организацију и промоцију, али никако не мења лично искуство предвечерњег разговора са Рзавом, шетње невеликим корзоом на којем ће нас поздравити Добрило са мурала речима: „Урадио сам колико сам могао, а могао сам колико сам урадио.“ Све је у Ариљу близу, на корак од душе. Ту је и Конак сердара Мићића, баш наспрам библиотеке, а насупрот цркве на другој страни улице је споменик малини. То је рад академског вајара Велимира Каравелића који приказује жену са гајбом малина. Тадашње критике о њеном грубом изгледу промашиле су суштину вајареве поруке. Каравелић није вајао звезду са канског тепиха, већ стуб куће и имања, жену која је поранила, „зору преварила“, и урадила све кућне послове како би што више времена провела у малињаку. Ово је, дакле, споменик женској снази.
Када се све ово сагледа, док се пунолетство Арлемм-а већ скицира за 2027. годину, свесна сам да је моје учешће тек једна скромна нота у великој симфонији.
,,ЛЕП НЕСПОРАЗУМ”
Ваше име се често налази међу запаженим учесницима књижевних конкурса и фестивала, а признања прате ваш рад. Како их данас доживљавате — као потврду да је ваша поетика пронашла пут до читалаца или као нови унутрашњи подстицај?
На награде и признања треба гледати из више углова, јер смо ми прво људска бића од крви и меса, а потом ствараоци. Као људска бића, потпуно је природно да имамо жељу да се такмичимо или да се спустимо низ стрму стазу, па макар се и угрували. То је потреба да ван свог природног станишта извагамо себе.
Међутим, гледано са стваралачког нивоа, уметност није атлетика. Често комуницирам са изреченим мислима оних који су овим путем прошли пре мене. Борхес је говорио да су награде само „леп неспоразум“ и да се увек више поносио књигама које је читао од оних које је написао. Са друге стране, Жан Пол Сартр је отишао толико далеко да је одбио највеће књижевно признање верујући да награде могу да заробе писца и претворе га у сопствени споменик пре него што заврши свој пут. Када све то сагледамо, свесни да нас једног дана чека оно у чему смо сви једнаки, трка за наградама има смисла само ако медаље нису успаванке, већ досадни комарци који нас држе буднима. Награда не сме да буде тачка смирења, већ обавезујућа да се остане у кондицији, ако не стварањем, а оно учењем, трагањем, допуњавањем својих депоа новим садржајима. Потреба за подршком је исконска и она је дошла рођењем. Детету је потребно охрабрење за прве кораке, да заплива, да се осамостали на ролерима. Тако је и на стваралачком путу, награде и признања су подстицај да се замахне ка пучини и зарони у дубље воде, мада нити су конкурси истог калибра, нити су признања истог значаја. То небо је шаренолико и у тој радњи има пуно бижутерије. Понекад је учешће на појединим конкурсима врста самоповређивања и то може да буде депримирајуће за младе песнике аутентичног израза. За нас, који у салду имамо разне животне утакмице и који смо сведоци да само оно што је вредно пролази царину времена, то је још једно искуство које не лије калимеровске сузе.
Значајан број добрих стваралаца избегава такве конкурсе, а ја спадам у ону групу која је морала са унутрашње стране да види како та дружина „ја теби, ти мени“ изгледа. Лоша страна овога је губљење времена, а добра што ће од тих искустава настати добра прича или драма. Још не знам где ће се јунаци показати у бољем светлу!
Лично, много ми значи објава у књижевним часописима и учешће на конкурсима иза којих стоје институције. Постоји и неколико међународних манифестација које својим форматом и начином како су организоване постају институције. Један од њих је Фестивал кратке књижевне форме „Затон“ у Црној Гори. Спиритус мовенс фестивала је књижевник Гордан Чампар, а оно што се дешава у маленом Затону (место поред Бијелог Поља) је доказ да се по велике културне садржаје не мора ићи у метрополе. На том малом простору срела сам одлична прозна и поетска пера, а стихове Вите Николића слушала из уста барда Црногорског народног позоришта Слободана Маруновића. Магнетизму овог фестивала свакако доприноси и компетенција жирија на челу са проф. др Драшком Дошљаком.
ЖЕНЕ ВАНСЕРИЈСКЕ СНАГЕ
Ваш живот и писање чврсто су повезани са Чачком и Пожегом — градовима који у вашој прози, као у причи „Мајка Драгана“, постају попришта великих животних драма, али и сигурни ослонци. На који начин ти простори обликују ваш књижевни сензибилитет и да ли су за вас пре свега географија, памћење или стања духа?
У Чачку сам живела само прве четири године живота. Због околности описаних у причи „Мајка Драгана“ , тај град је најмање географија. Са ове тачке, он је археолошко налазиште свитка на којем је пре него што сам научила слова писало да живот није умиљато маче.
Детињство и рану младост провела сам у Пожеги, а живот су ми обележиле три жене вансеријске снаге: мајка, тетка и баба. Њих је живот вишеструко протурао кроз жрвањ, али су до краја остајале достојанствене и целе, не дозволивши никада да им преко усана пређе прекор Богу или реч несрећа. Оне су биле оскудне писмености, а на срећу и несрећу су гледале филозофски, баш онако како је Јован Дучић писао: право да каже да је несрећан има само онај човек који је стар, болестан, усамљен и сиромашан. Ако једно од ова четири услова изостаје, онда није несрећан.
Е, зато су њих три увек благосиљале неки од четири изостала услова, захваљујући којем је наш живот звонио од смеха, радости ниоткуда, па и среће! Да, ми смо упркос материјалној оскудици, тесном животном простору и хроничном недостатку мајке били срећни! У тим условима делили смо шта смо имали и тако се учили солидарности, мали простор нас је научио блискости,а бабине лекције, прецизно циљане спрам узраста, су направиле темељ наших карактера. То је био профил оних особа које су отац и мајка, психолог и педагог, тренер и лекар, суд и судија, вероучитељ и грађаниста, видовњак вањских и унутрашњих рана, апотекар за људске и божанске боли. Покретна причаоница кармичких искустава из далеке прошлости и чувена реченица : „Када ђедови једу кисело грожђе, унуцима трну зуби“. Моја малена глава је приче доживљавала као дођагај који је накалемљен правдом да би се недовољно верујући људи заплашили и у себи сузбили порив да другом учине лоше. Временом сам уочавајући бројне животне сенке схватила да рођењем не наслеђујемо само боју очију, косе, висину, склоност ка гојазности и одређеним болестима, већ и страхове, неиспуњене жеље, недосањане планове, неостварене љубави, потребу да се намире неки добри или лоши дугови… итд.. Када та математика почне да се дешава, наше је да прихватимо свакога у животу као учитеља неке лекције.
Прича „Мајка Драгана“ оставља снажан, готово филмски утисак и сведочи о изузетној жртви и мајчинској снази. Колико су породична памћења и корени темељ на којем подижете своју књижевну кућу?
Мамина прерана смрт је била бродолом. Прича о њој је излетела из мене скоро годину дана након њене смрти, на летовању Црној Гори, једне ноћи, пошто су деца поспала. Пренела сам тај живот на папир и већ сутрадан сам осећала да нечег тешког нема на мојим младим раменима. Прича није умањила недостајање, али је на неки начин засијала да осветли читаоцима лица њихових жена хероја. Ово поднебље таквим женама није оскудевало.
Није њено херојство усамљено. Неке жене сличних судбина сам овековечила у причама и песмама.
Раздвојен живот и њен одлазак у Холандију није био лак и детињство ми је пролазило у распустима и реченици ; „Идем кући“, а то је значило одлазак у земљу тулипана, јер ми је кућа била тамо где је мајка или тачније кућа је свуда где си уз мајчине скуте.
Мама је за данашњи појам била више него скромног образовања, али се јако добро снашла у новој средини, научила холандски језик, а потом и немачки како би потражила свог оца у Немачкој. Захваљујући њој наш живот је обогаћен за још једну животну улогу, улогу деде кога смо упознали, али не само то, у наш живот је ушао и ујак Ханс, мамин полубрат из дединог другог брака са немачком удовицом Елизабетом Олшевски. Много касније, у неком копању по породичним судбинама, испоставиће се да је Елизабетин муж настрадао у околини Пожеге. Помињем га у једној причи.
Холандија је, упркос непреболним губицима, била и остала велика импресија, драгоцено искуство и љубав заувек. У потпуности је, мени, веома рано зараженој књигама и уметношћу уопште, задовољила културне потребе и дала многе одговоре. Данас то користим као рударску лампу у окнима сећања. Костур свега што напишем је искуство. Оно само тражи да изађе, а када то реши, онда долази до неке врсте разбољевања за које само ја знам. Почне лагано и подмукло као мала нелагода у соларном плексусу, а онда захуктава, некад данима, некад месецима. Када дође тренутак да изађе на светлост, моје је само да узмем оловку и слушам диктат. Све што сам до сада написала преживело је мало или нимало корекција. Али, има још нешто што сам у зрелим годинама схватила. Наше су душе потпуно равномерне половине наших родитеља. Ако једног од родитеља игноришемо, ми не радимо ништа друго него гњечимо ту половину душе. Кроз многе књиге из филозофије, психологије, теологије, антропологије, социологије, кроз јунаке класичне књижевности — одгонетала сам очев и мој однос. Одговор сам добила од Хелингера. Када сам оцу опростила и ставила га у срце поред мајке, уз захвалност за живот, после четрдесет година од првих награда и више од двадесет година од повлачења из јавности, охрабрила сам се да са песмама и причама изађем у јавност. Таленат за реторику, писану реч, музику и уметност уопште наследила сам од оца. Ако има нешто у овоме што пишем, то мој отац говори кроз мене.
НОВИ ШУМОВИ
Књижевност се често доживљава као усамљенички чин, али ви сте присутни у јавном књижевном животу, на фестивалима и у сарадњама са удружењима. Шта вам доносе колегијална размена и подршка међу ауторима у данашњим околностима?
Књижевна заједница у Србији данас је динамична, али и подељена, финансијски нестабилна, обележена сменом генерација и потрагом за новим начинима опстанка. Подела долази и политички, што не би смело. Писцима кроз историју никада није било лако. Ово време је обележено хиперпродукцијом и знам да не говорим ништа ново. Велике књижевне награде често наше уши запарају ружним коментарима или аферама. Али нећемо о томе. Има нешто друго лоше, а то нам нико није наметнуо: много се мање чита него што се пише, за квалитет је неопходно да буде обрнуто. Писање је солистички чин, али је потребна вредносна сарадња јер је опстанак књижевности колективни чин. Вредносна сарадња почиње онда када преваримо его и у успеху другог не видимо претњу већ доказ да је могуће добро писати. Узајамна подршка значи са пажњом прочитати објаву свог колеге и искрено дати коментар. Не стикерисати! Дијалог је простор раста само онда ако смо спремни да слушамо друге, а не да нестрпљиво ишчекујемо тренутак да ми говоримо. Уосталом, имамо два уха и једна уста, што значи треба да дупло више слушамо и да дупло мање причамо. Простор раста се не ствара само у салонима са традицијом, већ и у оазама по ободима званичних институција. Битно је шта нас окупља. Ако се окупљамо око јасних етичких и уметничких принципа уз ограђивање од естрадизације, онда имамо језгро у којем безбедно можемо да станемо пред критику и она је у том случају лековита. На срећу, имам особе сличних светоназора. То су ствараоци ван буке чија ће дела бљеснути кроз капију времена за које сам сигурна да ће доћи.
То су они прави који ћуте на неправде, не зато што су уплашени, већ зато што знају да је стваралаштво рад на дуге стазе. То су они којима достојанство брани да „ратују“ и губе време на бесмислена кулоарска препуцавања, јер знају да оно што раде вреди и без потписа било које комисије. Достојанствен писац не проси пажњу, не договара се са жиријем, не калкулише и не ради неетичке ствари да би друге задужио. Добар писац ствара дела за време у којем се горе поменутих нико неће сећати.
У добу када се све чешће говори о алгоритмима, а све ређе о делу које настаје из дубине ауторске свести, како видите улогу писца? Може ли се успоставити заједничка мисао између културе, религије, технологије, економије, филозофије, уметности и књижевности? И шта је данас најтежи терет савременог човека — физички или ментални?
Тековина новог доба нам намеће и тему алгоритама и писања, као нове шумове. Вештачка интелигенција пише песме, приче, есеје и поставља се питање шта је специфично у књижевности коју је написао човек. Одговор је једноставан — проживљено искуство и емоција, што машина нема. Отуда су ми чудни коментари да је тешко препознати шта је написао човек, а шта вештачка интелигенција. Покушајте да вичној везиљи подметнете миље које је везла машина! Исто је и са писањем. Имала сам прилику да видим те цепанице набацане у катренима, чак сам прочитала и једну причу за коју је јасно као дан да ју је писала вештачка интелигенција. Једино трагично је што је та прича на једном конкурсу награђена! Али то није до аутора, то је до жирија, зато сам у претходном одговору поменула компетентност жирија. Машина се не може надмудривати са зналцем у послу јер она може да користи само до тада стварано и успешно и не зна вредност несавршености и рањивости. Не бојим се за праву књижевност све док има оних који знају да опишу потрес неког сусрета или плиму мисли које се сударају на даљину. То су ствари које су имуне на кодове. Изложба А.Р.Н.О мр Милице Раичевић даје одговор зашто човек умире загледан у небо у којем се огледа ливадско цвеће када је медицина успела све органе да му учини бесмртним.
Заједничка мисао технологије, религије, филозофије, економије и уметности је питање редефинисања и очувања људскости у техниоцентричном свету. Често чујемо питање: где престаје машина, а где почиње душа? Технологија нуди своја правила и обећава бесмртност, религија подсећа на духовну вертикалу, филозофија нуди алат за разумевање света, економија помаже да паметно одлучујемо у ситуацији ограничених ресурса, а уметност слави рањивост, те је стога њен задатак да одбрани тај неухватљиви простор у човеку који никада неће моћи да замени вештачка интелигенција.
РУДАРСКА ЛАМПА УМА
Када се осврнете на досадашњи књижевни лет, колико је књига до сада понело ваше име и постоји ли дело које сматрате прекретницом у сопственом изразу? Шта читаоци могу ускоро очекивати из ваше радионице?
Моја прва самостална збирка поезије „Осмех са којим кестенови зру“ изашла је 2000. године. После тога сам само писала, а једино што је објављивано били су текстови које сам као новинар Српске телевизије Чикаго слала за њихов медиј. Тих година сам давала идеје за стрип у дневном листу „Данас“, а цртао је Сабахудин Мурановић Муран. Тако смо давали одговор на дневнополитичка дешавања и потапали актере у кратким коментарима и феноменалном карикатуралном изразу њихових физиономија, иза којих су се препознавали карактери. Знамо какви! То је престало када су се на дневном нивоу толико намножили гафови и почели да престижу један другог, па је наш стрип губио на актуелности, а и те новине су дошле у финансијске проблеме и кресање трошкова је дошло прво преко укидања стрипа. Успомене на тај део ангажмана налазе се у књизи „Муран — јуче, данас, сутра“ (2018) у издању ИК „Форма Б“. Пре неколико година сам са књижевником Милијаном Деспотовићем приредила монографију о сликару Драгићу Петровићу — Медошу, „Медош — загонетка трајања“. Од текстова који су ишли преко океана настала је књига „Океан мастила“ која ових дана излази из штампе код Издавачке куће „Интелекта“ Ваљево, а кривац за њен улазак међу читаоце је уредник Аца Видић који је рукопис проценио као вредан пажње. Упоредо са том прозном књигом очекујем излазак и поетске књиге за награђени рукопис код Издавачке куће „Бесани“. Збирка прича „Како сам се наживео после своје смрти“ похваљена је на конкурсу „Дрински књижевни сусрети“ и она ће ускоро изаћи пред читаоце. Недавно сам завршила и једну драму, а есејистика је, поред поезије, моја велика љубав, па се у неко догледно време може очекивати и књига есеја.
Писац је, пре свега, посвећени читалац. Шта вам ових дана заокупља пажњу и која књига или аутор имају место на вашем ноћном сточићу овог лета?
Не бих могла да кажем шта сматрам за прекретницу у свом писању, јер мислим да су промене неминован природни процес у зрењу писца. То ми личи на грнчарски занат. Грнчар временом са лакоћом меси глину, обликује предмет, зна колико треба да га пече да он не пукне, али не престаје да се усавршава и ради на оригиналности. Тако је и са писањем. Читање је оно што ме прати од детињства. Прво су били стрипови, затим обавезна лектира, а онда сам раширила читалачка крила и завукла се у класичну књижевност, којој не престајем ни дан-данас да се враћам, затим романсиране биографије уметника, преписке великана. Све то заокупља моју пажњу и на неки начин одговара мојој знатижељи. Поезија заузима значајно место у мојој личној библиотеци. За љубав према њој кривци су професори књижевности који су препознавали жицу наших талената и знали како и шта треба да ураде да оне постану жиле, а наша писанија мали бунари у којима ћемо гасити неке жеђи. Логично је да пратим савремену српску, али и светску поетску сцену.
Када је проза у питању, ово лето је у знаку Ирвина Јалома „60 минута у овде и сада“, а упоредо са њом врзмамо се једно око другог Кристофер Леш и ја. Читам књигу „Култура нарцизма“ и дуго, дуго се већ борим да докрајчим Маркеса „Видимо се у августу“. Мислим да ћу искористити Пенеково правило на одустајање, јер фасцинирана Флорентином Аризом који своју љубав чека 51 годину, девет месеци и 4 дана, не успевам да задржим пажњу на Ани Магдалени Бах. Вероватно ћу из поштовања према овом нобеловцу написати есеј, спремна да можда долазим на танак лед оних који су о овој постхумно објављеној скици написали хвалоспеве. Иначе моја омиљена књига је „Жудња за животом“ романсирана биографија Винсента ван Гога из пера Ервина Стона. То је књига чији наслов потпуно одговара садржају књиге – живот сваког човека можда и није ништа друго него једна велика жудња.
Има још једна књига коју никада нећу престати да ишчитавам, а то је „ Прољеће Ивана Галеба“. Интроспективни монолог јунака, болесног виолинисте, у болничкој соби, рекла бих, монолог је сваког човека на крају пута, када се таласи умирују и на равној површини створи се огледало у којем се види суштина, да живот не чине велики догађаји већ они мали који су нам отварали одаје душе да упознамо себе као највећу тајну.
У тим тренуцима, светле тачке неће бити генеричке поруке и алгоритми, а лица иза екрана за која смо мислили да су нам блиска неће бити “прољеће”. Отуда моја, условно речено критика на рачун инвазије технике у сваки тип комуникације међу људима. Она јесте битна и хвала јој што захваљујући једном клику можемо чути глас некога ко је на крају света, али ако нам је толико олакшала живот, машине перу рубље и судове, аутомобиле, чекирају нас на аеродромима, роботи чисте куће, праве вијке и шију гардеробу, пакују пакете, комуницирају преко кол-центара, ко нам је скратио дан, па уместо: „Добро јутро, како си?“ шаљемо емотиконе? Да ли се припремамо за време када ће се жива реч тражити у речнику мање познатих речи, да ли ми живимо будућност која је већ прошла. Нека ово буде и печат на ово питање.
Реците нам да ли је и ових дана било фестивалских активности, где сте уткали још једну нит поетике и да ли вас ускоро очекује нови сусрет? Поред тога, верујем да се и понека нова награда придружила вашим лауреатима, када је писана реч у питању?
КУШТИЉ — Лето је период који обилује књижевним фестивалима. Не може се баш свуда стићи, али негде се и мора стићи, па се нађох на Фестивалу „Дани Куштиља“ и то на поетском маратону песника Србије и Румуније. У личној карти Куштиља се помињу два велика имена, једно је Васко Попа, који је пре 80 година основао Књижевни круг „Лумина“ (светлост), а други је највећи романтичарски песник Румуније Михај Еминеску. Фестивал је двојезичног карактера и иза њега је остао трајни печат кроз двојезичну антологију изабраних песника. Сам песнички део је огроман посао и морам да поменем две жене које су тај посао одлично одрадиле, а то су песникиња Гордана Ковачевић и културни посленик и преводилац Мариана Стратулат. Због ове две сјајне организаторке, многи од нас већ знају где ће овај фестивал бити и следеће године у ово доба.
Када смо почели са А, нисам знала да ћемо завршити са Ш, да ћемо азбуком изградити географске мостове. Август 2026, биће обележен још једним међународним фестивалом у Мостару. У питању је фестивал „Жена са књигом“. Из Баната идем за Херцеговину. Тамо нас чека богат програм који слави реч жене, али и обиље садржаја на култним местима прелепог Мостара и његове околине.
Ко може да одоли Мостару, граду у којем је Емина разболела срце једном песнику?
Велики румунски песник Никита Станеску је написао: Нико не види песника/једни га не виде, јер немају очи/други га не виде, јер немају душу/трећи га не виде јер, не постоје.
Сигурна сам да се он из небеских висина са захвалношћу осмехује Илији Шаули.
***
Разговор са Разуменком Марковић оставља утисак да је књижевност, упркос свим променама света, и даље једно од ретких места где човек може да се усправи, да проговори без страха и да сачува оно што би иначе нестало у брзини времена. Њене речи показују да стваралаштво није бекство, већ начин да се живот разуме, проживи и подели. У времену у којем се много тога распада, она гради , тихо, постојано, изнутра. И можда је управо то разлог што њене приче и песме остају, јер су написане из живота, а не из тренда.
