ARHITEKTURA BALKANSKOG KULTURNOG PROSTORA: Fenomen Miljenka Jergovića

Malo je primera tako uspešne i dugovečne kulturne navigacije kakvu personifikuje Miljenko Jergović na prostoru bivše Jugoslavije. Njegova pozicija ne može se posmatrati isključivo kroz prizmu književnog talenta, već zahteva dublju analizu svesnog i strateškog pozicioniranja unutar policentričnog i često antagonističkog kulturnog prostora Balkana. Njegova uzlazna putanja, od saradnje sa jugoslovenskim redakcijama u mladosti, preko ratnog i postratnog perioda, pa sve do danas, svedoči o izuzetno racionalnoj matrici delovanja.

Intuitivni proračun ili nevidljiva ruka?

Posmatrajući Jergovićev rad, nameće se pitanje da li je reč o čistoj stvaralačkoj intuiciji ili o duboko racionalnoj “ruci vodilji” u njegovoj svesti. On se nikada nije u potpunosti prepustio strujama lokalnih nacionalnih matica, iako je participirao u svima njima. Dok mu hrvatska matica obezbeđuje institucionalni okvir i bazu uprkos čestim neslaganjima sa tamošnjim elitama, on istovremeno u Srbiji, posebno u Vojvodini, učvršćuje svoj rad, nailazeći na izuzetan prijem publike željne sinteze nekadašnjeg zajedničkog prostora. Istovremeno, Bosna i Hercegovina, a prvenstveno Sarajevo, ostaju njegovo emotivno i narativno sidro koje mu dopušta luksuz da bude i najstroži kritičar i nostalgični hroničar — luksuz da kritikuje grad bez straha da će mu taj grad zatvoriti vrata, što pisci koji žive samo od sarajevske scene sebi retko mogu da priušte. Ova strategija “stalnog disidentstva” i sveprisutnosti svedoči o hladnom razumevanju mehanizama balkanskog kulturnog tržišta. Njegovo ritmično objavljivanje paralelno u Zagrebu, Beogradu i Sarajevu, uz pažljiv izbor tema koje rezoniraju sa svakom od tih sredina, deluje manje kao stihija, a više kao kartografija. Kada sâm nije imao snage da usmeri sopstveni narativ, on bi prepustio vetru da ga usmerava u onom pravcu u kom duva.

Sarajevo kao ogledalo i poligon

Odnos prema Sarajevu u Jergovićevom opusu nosi poseban sociološki značaj. To je grad koji je, istorijski i kulturološki, osuđen na to da trpi i apsorbuje mišljenja drugih. Princip po kojem u Sarajevu “možeš reći šta god želiš” zapravo govori mnogo više o mentalitetu i širini same te sredine nego o autorima koji te sudove donose. Jergovićev ambivalentan odnos prema rodnom gradu, od obožavanja do oštre kritike, nije usamljen slučaj među autorima koji su ga napustili, ali je kod njega doveden do nivoa svesne književne i javne strategije.

Kastinski zid: “Vi pisci” naspram “Mi piskarala”

Ova hladna i proračunata pozicija na vrhu regionalnog književnog Olimpa često sa sobom nosi i svesno građenu distancu prema onima koji kulturni život prate i beleže iz baze. Ta pojava otvara prostor za analizu dubokog jaza između etablirane književne elite i novinara, hroničara i publicista. U jednom svom tekstu sam naveo: “Postoji ta večita podela u književnom svetu, često neizgovorena, ali prisutna u kultnim kafanama, na svakom festivalu…” Ta podela se manifestuje i kroz odsustvo elementarnog profesionalnog dijaloga i ignorisanje komunikacije, što eliti služi kao sredstvo demonstracije moći i nedodirljivosti. Ako te podele u praksi i postoje usled različitih uloga u stvaranju teksta, one nikako ne bi smele da postoje u glavama stvaralaca kao vrednosni sistem. Poštovanje bi moralo biti dvosmerna ulica.

Cipela u vratima i večiti raskorak

Jergović je svoju putanju izgradio na način koji je teško osporiti i koji niko ne pretenduje da menja. Dok su mnogi autori izlazili iz okvira svojih nacionalnih književnosti i odlazili bez povratka, on je te granice prevazilazio sa specifičnom nonšalancijom. Nikada nigde nije u potpunosti zatvorio vrata; u svakim je ostavio po jednu svoju knjigu, poput cipele u vratima koja ih drži otvorenim da se ne bi zatvorila zauvek i da bi on mogao opet da se vrati. To što je svoj trag popločao delima stvara svojevrsnu aleju njegove bezvremenosti, čineći njegov uticaj trajnom kategorijom na Balkanu.

Međutim, paralelno sa ovom analizom nameće se i bazično pitanje o etici i empatiji. Drugo je pitanje biti čovek, i na toj skali se on možda nije odmakao mnogo dalje od uskih elitističkih okvira. Ipak, posmatrajući kompleksnost mehanizma koji je izgradio, postavlja se pitanje: da li je za stvaranje ovakvog opusa i održavanje ovakve balkanske mreže uopšte i trebao više?