Борис Мишић о књигама Неде Гаврић “Јесен жедне душе” и “Оно што ниси знала о љубави”.
Пише: Борис Мишић
Понекад је најтеже писати о поезији. Стихови не траже тумачења колико осећање, а сваки читалац у њима проналази нешто своје. Зато овај приказ не треба читати као стручну књижевну анализу, већ као искрен сусрет једног читаоца са поезијом бањалучке књижевнице Неде Гаврић.
ЈЕСЕН ЖЕДНЕ ДУШЕ– прва је од ове две књиге коју сам прочитао. И сам наслов говори доста тога; жедно се љубави, искрености, нежности, а у овом окрутном свету такви срећни тренуци по правилу не трају дуго. Ипак, ауторка не допушта да је туга савлада и безнађе обузме; љубав је снага која увек враћа у живот, посебно љубав према Богу, вера у силе стварања и виши смисао свега. Патња је само пут ка прочишћењу и срећи. Оно што је посебно карактеристично за ову збирку је вештина ауторке, која је успела смело, често минималистичким стилом (у свега неколико редака) да изрази читаву палету и дубина емоција.
Ја ћу овде навести две песме које су ми се највише свиделе из ове збирке (надам се да издавач неће замерити) јер мислим да је то најбољи начин да се збирка приближи читаоцима, много бољи од мојих покушаја објашњавања:
ПРЕОБРАЗИ СЕ
Одродио се род
Од помаже Бог!
Але се преједају душама.
Одродио се род
Пресушио плод
Пред духовним сушама.
Одродио се род
Од помаже Бог!
Не рађа ни земља ни жена.
Одродио се род
Пресушио плод
Држи нас још, главна вена.
Кад се врати род
На Помаже Бог!
Молитва ће отерати але.
Кад се врати род
На Помаже Бог!
Молитве су душу сачувале.
ЗАЛОГАЈ
Данас си ме загрлио
Шта ми више треба?
Твоје руке око врата
И парче старог хлеба.
Данас сам те загрлила
Ту је моја срећа.
За све друго довољна је
Икона и свећа.
https://www.facebook.com/toktv.ba/videos/promocija-knjige-nede-gavri%C4%87/900651316327507/
ОНО ШТО НИСИ ЗНАЛА О ЉУБАВИ– У овој збирци песме су дуже, израз још сигурнији и снажнији; тугује се, пати, доживљавају се издајства и разочарања, али из њих се излази јачи, са још више вере у себе. Разних љубави има у овој књизи; партнерских, мушко-женских, љубави према дому, огњишту, породици, земљи, вери, према свему око себе. Љубави према оном детињем у себи, које нас чува од сваког зла, и помаже нам да устанемо поново након пада. И ова књига је као Феникс, који устаје из пепела. Разочарања, издаја, неверства, неће сломити. Има још пуно љубави на овом свету. Ево неких песама из ове збирке (такође се надам да издавач не замери):
ЉУДИ ОЖИЉЦИ
Није то пад са бицикла
као кад смо били деца,
па само устанемо
стресемо прашину са колена,
марамицом обришемо крв,
и кренемо даље, на бициклу.
Овакав пад је понор без дна,
Кад једном упаднеш у њега
не престајеш да падаш,
да тонеш.
Заједно са тобом пада и бицикл,
и то дете у нама.
И та краста,
и та крв,
и марамица.
Сви падамо у бездан
кроз безноћ
ништа не видимо.
Само осећамо пад
Није нам жао ни бицикла,
ни боли,
ни ране,
ни кад, ни где ћемо пасти.
Неважно је,
Ако падамо,
нема дна.
А ми немамо крила
То су ти тренуци,
кад мислиш, умрећеш,
а ти,
родиш се.
Господ има резервних крила
за људске ожиљке.
И опет седнемо на то бицикло,
дете у нама
стресе прашину са колена,
марамицом обрише крв,
и весело окреће педале
као да није ни падало .
Само остане ожиљак,
али то је знак
да смо јаки
да смо победили!
И неважно нам је дно,
и пад
добили смо крила
Господу мила.
СА ОБЛАКА НА ОБЛАК
Ако се питаш где сам,
ево ме, скачем!
Са облака на облак
док ми крила
не замене корак.
На облаку је лепо
Господу сам ближе,
радује се срце
ево, Васкрс стиже!
У ове дане поста
рађају се крила,
да одлетим тамо
где сам срећна била.
ОГЊИШТА
Пресадићу ову љубав
у поље испод ђедових њива.
Пелцер овог срца
нек’ олиста и процвета,
да роди жито,
босиљак и шљива.
Пресадићу ову веру
у поља испод мога огњишта.
Семе ове душе
нек’ олидта и процвета
да роди нада
и искорени ово НИШТА!
Пресадићу ону дуњу,
Ону трешњу,
па и онај камен сиви
Да у коров не зарасте
ни кућа, ни њива,
да све памти,
да све вечно живи!
