АРХИТЕКТУРА БАЛКАНСКОГ КУЛТУРНОГ ПРОСТОРА: Феномен Миљенка Јерговића

Мало је примера тако успешне и дуговечне културне навигације какву персонификује Миљенко Јерговић на простору бивше Југославије. Његова позиција не може се посматрати искључиво кроз призму књижевног талента, већ захтева дубљу анализу свесног и стратешког позиционирања унутар полицентричног и често антагонистичког културног простора Балкана. Његова узлазна путања, од сарадње са југословенским редакцијама у младости, преко ратног и постратног периода, па све до данас, сведочи о изузетно рационалној матрици деловања.

Интуитивни прорачун или невидљива рука?

Посматрајући Јерговићев рад, намеће се питање да ли је реч о чистој стваралачкој интуицији или о дубоко рационалној “руци водиљи” у његовој свести. Он се никада није у потпуности препустио струјама локалних националних матица, иако је партиципирао у свима њима. Док му хрватска матица обезбеђује институционални оквир и базу упркос честим неслагањима са тамошњим елитама, он истовремено у Србији, посебно у Војводини, учвршћује свој рад, наилазећи на изузетан пријем публике жељне синтезе некадашњег заједничког простора. Истовремено, Босна и Херцеговина, а првенствено Сарајево, остају његово емотивно и наративно сидро које му допушта луксуз да буде и најстрожи критичар и носталгични хроничар — луксуз да критикује град без страха да ће му тај град затворити врата, што писци који живе само од сарајевске сцене себи ретко могу да приуште. Ова стратегија “сталног дисидентства” и свеприсутности сведочи о хладном разумевању механизама балканског културног тржишта. Његово ритмично објављивање паралелно у Загребу, Београду и Сарајеву, уз пажљив избор тема које резонирају са сваком од тих средина, делује мање као стихија, а више као картографија. Када сâм није имао снаге да усмери сопствени наратив, он би препустио ветру да га усмерава у оном правцу у ком дува.

Сарајево као огледало и полигон

Однос према Сарајеву у Јерговићевом опусу носи посебан социолошки значај. То је град који је, историјски и културолошки, осуђен на то да трпи и апсорбује мишљења других. Принцип по којем у Сарајеву “можеш рећи шта год желиш” заправо говори много више о менталитету и ширини саме те средине него о ауторима који те судове доносе. Јерговићев амбивалентан однос према родном граду, од обожавања до оштре критике, није усамљен случај међу ауторима који су га напустили, али је код њега доведен до нивоа свесне књижевне и јавне стратегије.

Кастински зид: “Ви писци” наспрам “Ми пискарала”

Ова хладна и прорачуната позиција на врху регионалног књижевног Олимпа често са собом носи и свесно грађену дистанцу према онима који културни живот прате и бележе из базе. Та појава отвара простор за анализу дубоког јаза између етаблиране књижевне елите и новинара, хроничара и публициста. У једном свом тексту сам навео: “Постоји та вечита подела у књижевном свету, често неизговорена, али присутна у култним кафанама, на сваком фестивалу…” Та подела се манифестује и кроз одсуство елементарног професионалног дијалога и игнорисање комуникације, што елити служи као средство демонстрације моћи и недодирљивости. Ако те поделе у пракси и постоје услед различитих улога у стварању текста, оне никако не би смеле да постоје у главама стваралаца као вредносни систем. Поштовање би морало бити двосмерна улица.

Ципела у вратима и вечити раскорак

Јерговић је своју путању изградио на начин који је тешко оспорити и који нико не претендује да мења. Док су многи аутори излазили из оквира својих националних књижевности и одлазили без повратка, он је те границе превазилазио са специфичном ноншаланцијом. Никада нигде није у потпуности затворио врата; у сваким је оставио по једну своју књигу, попут ципеле у вратима која их држи отвореним да се не би затворила заувек и да би он могао опет да се врати. То што је свој траг поплочао делима ствара својеврсну алеју његове безвремености, чинећи његов утицај трајном категоријом на Балкану.

Међутим, паралелно са овом анализом намеће се и базично питање о етици и емпатији. Друго је питање бити човек, и на тој скали се он можда није одмакао много даље од уских елитистичких оквира. Ипак, посматрајући комплексност механизма који је изградио, поставља се питање: да ли је за стварање оваквог опуса и одржавање овакве балканске мреже уопште и требао више?