СЛОБОДА УМЕСТО ХРАБРОСТИ
Човек је кроз историју научио да се диви храбрости, да је слави, награђује и уздиже до највиших моралних вредности. У њено име подизани су споменици, исписиване странице историје и стварани митови о људској величини. Много ређе постављало се питање зашто је човек уопште морао бити храбар да би остварио нешто што му по природи његовог постојања припада. Зашто је за изговорену истину потребна храброст, за испољену љубав одважност, за слободну мисао спремност на жртву? Зар човек не носи у себи могућност да мисли, осећа, ствара и бира, а да притом не мора непрестано доказивати своје право на то?
Можда смо, славећи храброст, превише лако прихватили околности које је чине неопходном.
Ово размишљање није покушај да се храбрости одузме достојанство. Њена вредност остаје несумњива тамо где човек мора савладати опасност, заштитити другога или се супротставити неправди. Али управо ту настаје питање које ме прати готово читавог стваралачког живота: зашто бисмо храброст прихватили као природан услов људског остварења када нам слобода омогућава да делујемо без непрестаног сукобљавања са страхом?
Све што сам у животу постигао настојао сам да остварим слободом, а не храброшћу. Та разлика није настала из потребе да се супротставим уобичајеном разумевању људских врлина. Произашла је из искуства, из сусрета са светом, из одлука које су ме водиле непознатим путевима и из спознаје да човек не мора победити некога да би остварио себе.
Нисам желео да будем храбрији од других. Желео сам да будем слободан међу њима.
Слобода није стање у којем човек добија све што пожели. Она не обећава успех, не уклања неизвесност и не ослобађа нас последица сопствених одлука. Њена суштина налази се у могућности да човек поступа у складу са својом свешћу, без принуде која би његову вољу претворила у средство туђих намера. Она не даје човеку нужно оно што очекује, већ му омогућава да открије оно што га чини слободним.
Човек који слободно изговара своју мисао не доживљава тај чин као подвиг. Он говори јер има шта да каже. Писац који ствара из унутрашње потребе не мора бити храбар да би започео реченицу. Њему је потребан простор у којем ће мисао моћи да се развија, да погреши, да се преиспита и пронађе свој облик. Исто важи за човека који воли, који прашта, који се радује туђем успеху или који одбија да учествује у нечему што сматра недостојним.
Све су то природне могућности људског бића. Тек када се између човека и његовог поступка испречи забрана, претња, осуда или страх од последица, оно што је било слободно деловање постаје испит храбрости.
Тада храброст ступа на место слободе.
Она може омогућити човеку да сачува достојанство у неповољним околностима, али не може заменити све оно што му је одузето. Храбар човек може изговорити истину упркос забрани, али његова храброст не чини забрану оправданом. Може се одупрети неправди, али сама потреба за отпором сведочи да је нарушен поредак у којем би његова права требало да буду заштићена.
Зато ми се чини да друштво које непрестано захтева хероје мора озбиљније преиспитати сопствени однос према слободи. Херојство може бити величанствен одговор на невољу, али невоља не сме постати услов људске величине.
У свакодневном говору одважност и храброст често стоје једна поред друге, готово као синоними. Ипак, у њиховом унутрашњем значењу препознајем разлику која ми је важна. Одважност доживљавам као природно кретање слободне воље. Она није нужно усмерена против нечега. Човек може одважно започети ново дело, отпутовати у непознат крај, променити занимање, признати сопствену заблуду или се посветити стварању нечега што још нема име. Не мора притом осећати да ступа у борбу. Довољно је да препозна могућност и да јој допусти да постане део његовог живота.
Храброст, напротив, често подразумева присуство опасности или страха који треба савладати. У њој се може јавити сумња, отпор, па и антагонизам према ономе што угрожава човека. То не значи да је храброст мање племенита, већ да њена улога припада другачијим околностима.
Одважност је слобода у покрету. Храброст је често одговор на препреку која том кретању стоји на путу.
Слободан човек не мора да има противника да би имао циљ.
Ова једноставна мисао мења читав однос према животном успеху. Ако сопствено остварење непрестано меримо савладаним препрекама, лако можемо поверовати да без отпора нема напретка. Тада борба постепено постаје навика, а човек почиње да препознаје противнике и тамо где би могао пронаћи сараднике. Много ми је ближа могућност да се човек развија без потребе да своје напредовање доказује туђим поразом. Слобода не захтева пораженог да би неко у њој успео.
Дуго размишљам о односу могућности и растојања. У једном афоризму записао сам: „Могуће је ако је могућност дужа од растојања.”
У тој реченици растојање није само просторна мера. Оно може означавати време, непознавање, разлику у искуству, удаљеност између замисли и остварења, па чак и раздаљину између два човека који још нису препознали могућност сусрета. Могућност превазилази растојање онда када човек у себи или свету открије потенцијал који му допушта да се приближи ономе што му је до тада изгледало недостижно.
Али ни могућност ни потенцијал нису довољни ако човек нема слободу да их оствари.
Ту препознајем тројство које сматрам једним од темеља људског постојања: могућност, потенцијал и слободу. Могућност отвара хоризонт. Потенцијал носи способност остварења. Слобода омогућава човеку да сам одреди свој однос према ономе што му се указује.
Без потенцијала нема егзистенције у њеном стваралачком и развојном значењу. Али без слободе потенцијал може остати затворен у границама које човек није сам изабрао.
Можемо замислити човека изузетних способности којем је ускраћено право да их развија. Његов потенцијал није нестао, али је његово остварење спречено. Можемо замислити и човека којем су отворена многа врата, али му је наметнуто кроз која мора проћи. Његове могућности тада постоје само привидно, јер је право избора одвојено од његове воље.
Слобода зато није украс људског потенцијала. Она је услов да човек своје могућности препозна као сопствене.
Ипак, ни она не претвара сваку жељу у стварност. Слобода не укида ограничења природе, времена и људских способности. Њена вредност није у свемоћи, већ у праву да човек унутар стварних могућности тражи свој пут, да учи из неуспеха и да не буде сведен на туђу представу о томе шта би требало да постане.
У људском понашању често запажам како потреба за доказивањем потискује природност поступања. Човек тада не чини нешто зато што у томе препознаје смисао, већ зато што жели да потврди сопствену важност, надмоћ или право на признање. У таквим околностима его може заузети простор који би требало да припада свесности.
Не мислим притом да човек може или треба да се одрекне сваког осећаја сопственог ја. Без личног идентитета нема ни одговорног избора. Али постоји разлика између свести о себи и потребе да себе непрестано намећемо другима.
Свесност нам омогућава да разумемо зашто нешто чинимо. Его, када њиме управља потреба за доказивањем, може нас удаљити од тог разумевања.
Слично се догађа када храброст постане мерило сваког вредног поступка. Човек почиње да истиче опасност коју је савладао, уместо смисла који је остварио. Његово дело добија вредност према величини отпора, а не према добру које је донело.
Слобода нас враћа самом делу.
Она не пита колико смо противника победили, већ шта смо створили, разумели, сачували или поделили. У томе налазим њену блискост са свесношћу. Слободан човек не мора бити лишен страха, сумње или несигурности. Али може научити да их препозна, а да им не препусти управљање сопственим животом.
Слобода није одсуство свих унутрашњих противречности. Она је могућност да их човек освести и да, упркос њима, остане одговоран за свој избор.
Ипак, човекова слобода најосетљивије се испитује у односу са другим људима.
Лако је говорити о независности док смо сами. Много је сложеније сачувати је у љубави, пријатељству, породици, стваралачкој сарадњи и сваком односу у којем нам је до некога стало. Блискост често буди жељу за трајањем, а жеља за трајањем понекад прераста у потребу за сигурношћу. Тада се неприметно може појавити искушење да другога задржимо, да од њега очекујемо одређено понашање или да његову наклоност претворимо у обавезу.
Тако однос који је започео слободним приближавањем може постати простор у којем се слобода постепено сужава.
Мени је ближа мисао да човек може бити дубоко повезан са другим човеком, а да га не присваја. Бити слободан не значи избегавати приврженост, одговорност или верност. Напротив, све оне добијају пуни смисао онда када нису изнуђене. Слободно дата реч има већу моралну тежину од послушности наметнуте страхом. Пријатељство које траје зато што га обоје желе није мање постојано од односа одржаваног обавезом; његова постојаност само има другачији темељ.
Слобода није одсуство блискости, већ одсуство присвајања.
Можда се то најједноставније може разумети у природи.
Цвет цвета не знајући која ће се пчела на њега спустити. Пчела долази привучена оним што је у цвету препознала, али ниједно од њих не поставља услов другом да би њихов сусрет имао смисла. Цвет не престаје да цвета када пчела одлети, нити пчела губи своју природу зато што је на тренутак застала.
Њихов сусрет не морамо претварати у поуку о људским односима, али нам он може послужити као слика блискости која не захтева поседовање.
Човек, наравно, није ни цвет ни пчела. Он има свест, памћење, очекивања и одговорност. Управо зато његова способност да другом остави слободу има посебну вредност.
У таквом односу не морамо постати исти да бисмо били блиски. Не морамо се одрећи сопственог мишљења да бисмо се разумели. Не морамо победити у расправи да бисмо из разговора изашли богатији.
Заједно можемо бити слободнији.
Ова мисао ме прати деценијама. У њој препознајем једно од најважнијих начела сопственог односа према људима. Одувек ми је била ближа од тврдње да смо заједно храбрији. Храброст удружених људи често подразумева заједничку опасност коју треба савладати. Заједничка слобода, међутим, може постојати и без претње. Она настаје када један човек својим присуством не умањује простор другоме, већ му помаже да у себи открије могућности које раније није препознавао.
Тада се слободе не сабирају као поседи. Оне се сусрећу као свести.
Цена слободе је неизрецива, али то не значи да је не треба разумети.
Историја нас подсећа да су људи због ње губили домове, трпели прогоне, одрицали се сигурности и понекад жртвовали живот. Било би неправедно занемарити њихову храброст. Али би још неправедније било прихватити да су такве жртве природна и неизбежна цена сваког слободног постојања.
Слобода не би смела бити повластица коју човек стиче тек након доказане спремности на страдање. Она припада самом достојанству људског бића.
Ипак, право на слободу не ослобађа човека од одговорности. Сопствена воља не може бити оправдање за угрожавање туђег достојанства. Онај ко своју независност гради на потчињавању других можда поседује моћ, али не остварује слободу у њеном људском смислу. Слобода која другом човеку одузима право на избор противречи самој себи.
Зато је не разумем као неограничено ширење сопствене воље, већ као способност да живим у складу са собом, а да притом признајем исто право другима.
То није увек лако. Захтева самосвест, стрпљење, понекад одрицање од предности коју бисмо могли стећи на туђи рачун. Али таква ограничења нису порицање слободе. Она произлазе из признавања да ниједан човек није једини носилац достојанства. Слобода тако престаје бити усамљено право појединца и постаје основа заједничког живота.
Савремени свет нуди човеку све више средстава за деловање, комуникацију и стварање, али му истовремено намеће нове облике зависности. Могућности се умножавају брже него што стижемо да преиспитамо њихов смисао. Често имамо право да бирамо између великог броја понуђених решења, а да нисмо сигурни ко је одредио границе тог избора.
У таквом свету слобода не може остати само питање формалног права. Она захтева свесност.
Човек мора бити у стању да препозна разлику између сопствене потребе и наметнуте жеље, између могућности која га развија и привида избора који га чини зависним. Мора имати простор да се успротиви, али и право да живи без непрестане потребе за супротстављањем.
Зато повратак човеку разумем и као повратак слободи која не тражи доказивање.
Није неопходно да сваки живот буде подвиг, да свака одлука постане борба, а свака истина победа над неким. Човек има право и на мирно остварење својих способности, на радост стварања, на разумевање које не настаје из сукоба, на љубав која не захтева покоравање.
У таквом животу одважност не нестаје. Она добија своје природно место. Постаје спремност да се крене према могућности, а не потреба да се свет непрестано савладава.
Храброст ће и даље бити потребна онда када се појаве стварне опасности. Али не морамо од ње правити услов сваког људског напретка.
Можда би највеће достигнуће једне цивилизације било управо то да све мање људи мора показивати храброст како би остварили своја основна права. Таква цивилизација не би била лишена хероја зато што је изгубила врлине, већ зато што је смањила број неправди које херојство чине неопходним.
После много година размишљања, рада, сусрета и растанака, све сам уверенији да се смисао живота не налази у непрестаном доказивању сопствене снаге. Некада је најзначајнији корак управо онај који човек учини без потребе да га ико прогласи храбрим.
Слободно изговорена реч не тражи одликовање. Пружена рука не мора бити подвиг. Створено дело не мора никога победити да би имало вредност.
Човек може оставити траг и без намере да заузме туђе место.
Могућности које препознајемо у себи и другима не морају нас водити надметању. Оне могу постати путеви приближавања. Потенцијал не мора служити стицању надмоћи, већ развоју способности да живот учинимо смисленијим. А слобода, као најосетљивија вредност тог тројства, омогућава нам да на том путу не изгубимо сопствени лик.
Нисам желео да будем храбрији од других. Желео сам да будем слободан међу њима. Ако сам у томе успео, онда моја слобода није умањила ничију. Напротив, можда је некоме помогла да открије сопствену.
И ако бих после свега морао да изаберем само једну мисао коју желим оставити читаоцу, не бих му говорио да буде храбар пред животом. Пожелео бих му да у животу пронађе довољно слободе да његова доброта, мисао и стваралаштво не морају непрестано пролазити кроз искушење страха.
Јер човек не треба да постане херој да би имао право да буде човек.
Довољно је да буде слободан.
А када се две такве слободе препознају, ниједна не мора да се одрекне себе.
Заједно смо слободнији.
