SLOBODA UMESTO HRABROSTI
Čovek je kroz istoriju naučio da se divi hrabrosti, da je slavi, nagrađuje i uzdiže do najviših moralnih vrednosti. U njeno ime podizani su spomenici, ispisivane stranice istorije i stvarani mitovi o ljudskoj veličini. Mnogo ređe postavljalo se pitanje zašto je čovek uopšte morao biti hrabar da bi ostvario nešto što mu po prirodi njegovog postojanja pripada. Zašto je za izgovorenu istinu potrebna hrabrost, za ispoljenu ljubav odvažnost, za slobodnu misao spremnost na žrtvu? Zar čovek ne nosi u sebi mogućnost da misli, oseća, stvara i bira, a da pritom ne mora neprestano dokazivati svoje pravo na to?
Možda smo, slaveći hrabrost, previše lako prihvatili okolnosti koje je čine neophodnom.
Ovo razmišljanje nije pokušaj da se hrabrosti oduzme dostojanstvo. Njena vrednost ostaje nesumnjiva tamo gde čovek mora savladati opasnost, zaštititi drugoga ili se suprotstaviti nepravdi. Ali upravo tu nastaje pitanje koje me prati gotovo čitavog stvaralačkog života: zašto bismo hrabrost prihvatili kao prirodan uslov ljudskog ostvarenja kada nam sloboda omogućava da delujemo bez neprestanog sukobljavanja sa strahom?
Sve što sam u životu postigao nastojao sam da ostvarim slobodom, a ne hrabrošću. Ta razlika nije nastala iz potrebe da se suprotstavim uobičajenom razumevanju ljudskih vrlina. Proizašla je iz iskustva, iz susreta sa svetom, iz odluka koje su me vodile nepoznatim putevima i iz spoznaje da čovek ne mora pobediti nekoga da bi ostvario sebe.
Nisam želeo da budem hrabriji od drugih. Želeo sam da budem slobodan među njima.
Sloboda nije stanje u kojem čovek dobija sve što poželi. Ona ne obećava uspeh, ne uklanja neizvesnost i ne oslobađa nas posledica sopstvenih odluka. Njena suština nalazi se u mogućnosti da čovek postupa u skladu sa svojom svešću, bez prinude koja bi njegovu volju pretvorila u sredstvo tuđih namera. Ona ne daje čoveku nužno ono što očekuje, već mu omogućava da otkrije ono što ga čini slobodnim.
Čovek koji slobodno izgovara svoju misao ne doživljava taj čin kao podvig. On govori jer ima šta da kaže. Pisac koji stvara iz unutrašnje potrebe ne mora biti hrabar da bi započeo rečenicu. Njemu je potreban prostor u kojem će misao moći da se razvija, da pogreši, da se preispita i pronađe svoj oblik. Isto važi za čoveka koji voli, koji prašta, koji se raduje tuđem uspehu ili koji odbija da učestvuje u nečemu što smatra nedostojnim.
Sve su to prirodne mogućnosti ljudskog bića. Tek kada se između čoveka i njegovog postupka ispreči zabrana, pretnja, osuda ili strah od posledica, ono što je bilo slobodno delovanje postaje ispit hrabrosti.
Tada hrabrost stupa na mesto slobode.
Ona može omogućiti čoveku da sačuva dostojanstvo u nepovoljnim okolnostima, ali ne može zameniti sve ono što mu je oduzeto. Hrabar čovek može izgovoriti istinu uprkos zabrani, ali njegova hrabrost ne čini zabranu opravdanom. Može se odupreti nepravdi, ali sama potreba za otporom svedoči da je narušen poredak u kojem bi njegova prava trebalo da budu zaštićena.
Zato mi se čini da društvo koje neprestano zahteva heroje mora ozbiljnije preispitati sopstveni odnos prema slobodi. Herojstvo može biti veličanstven odgovor na nevolju, ali nevolja ne sme postati uslov ljudske veličine.
U svakodnevnom govoru odvažnost i hrabrost često stoje jedna pored druge, gotovo kao sinonimi. Ipak, u njihovom unutrašnjem značenju prepoznajem razliku koja mi je važna. Odvažnost doživljavam kao prirodno kretanje slobodne volje. Ona nije nužno usmerena protiv nečega. Čovek može odvažno započeti novo delo, otputovati u nepoznat kraj, promeniti zanimanje, priznati sopstvenu zabludu ili se posvetiti stvaranju nečega što još nema ime. Ne mora pritom osećati da stupa u borbu. Dovoljno je da prepozna mogućnost i da joj dopusti da postane deo njegovog života.
Hrabrost, naprotiv, često podrazumeva prisustvo opasnosti ili straha koji treba savladati. U njoj se može javiti sumnja, otpor, pa i antagonizam prema onome što ugrožava čoveka. To ne znači da je hrabrost manje plemenita, već da njena uloga pripada drugačijim okolnostima.
Odvažnost je sloboda u pokretu. Hrabrost je često odgovor na prepreku koja tom kretanju stoji na putu.
Slobodan čovek ne mora da ima protivnika da bi imao cilj.
Ova jednostavna misao menja čitav odnos prema životnom uspehu. Ako sopstveno ostvarenje neprestano merimo savladanim preprekama, lako možemo poverovati da bez otpora nema napretka. Tada borba postepeno postaje navika, a čovek počinje da prepoznaje protivnike i tamo gde bi mogao pronaći saradnike. Mnogo mi je bliža mogućnost da se čovek razvija bez potrebe da svoje napredovanje dokazuje tuđim porazom. Sloboda ne zahteva poraženog da bi neko u njoj uspeo.
Dugo razmišljam o odnosu mogućnosti i rastojanja. U jednom aforizmu zapisao sam: „Moguće je ako je mogućnost duža od rastojanja.”
U toj rečenici rastojanje nije samo prostorna mera. Ono može označavati vreme, nepoznavanje, razliku u iskustvu, udaljenost između zamisli i ostvarenja, pa čak i razdaljinu između dva čoveka koji još nisu prepoznali mogućnost susreta. Mogućnost prevazilazi rastojanje onda kada čovek u sebi ili svetu otkrije potencijal koji mu dopušta da se približi onome što mu je do tada izgledalo nedostižno.
Ali ni mogućnost ni potencijal nisu dovoljni ako čovek nema slobodu da ih ostvari.
Tu prepoznajem trojstvo koje smatram jednim od temelja ljudskog postojanja: mogućnost, potencijal i slobodu. Mogućnost otvara horizont. Potencijal nosi sposobnost ostvarenja. Sloboda omogućava čoveku da sam odredi svoj odnos prema onome što mu se ukazuje.
Bez potencijala nema egzistencije u njenom stvaralačkom i razvojnom značenju. Ali bez slobode potencijal može ostati zatvoren u granicama koje čovek nije sam izabrao.
Možemo zamisliti čoveka izuzetnih sposobnosti kojem je uskraćeno pravo da ih razvija. Njegov potencijal nije nestao, ali je njegovo ostvarenje sprečeno. Možemo zamisliti i čoveka kojem su otvorena mnoga vrata, ali mu je nametnuto kroz koja mora proći. Njegove mogućnosti tada postoje samo prividno, jer je pravo izbora odvojeno od njegove volje.
Sloboda zato nije ukras ljudskog potencijala. Ona je uslov da čovek svoje mogućnosti prepozna kao sopstvene.
Ipak, ni ona ne pretvara svaku želju u stvarnost. Sloboda ne ukida ograničenja prirode, vremena i ljudskih sposobnosti. Njena vrednost nije u svemoći, već u pravu da čovek unutar stvarnih mogućnosti traži svoj put, da uči iz neuspeha i da ne bude sveden na tuđu predstavu o tome šta bi trebalo da postane.
U ljudskom ponašanju često zapažam kako potreba za dokazivanjem potiskuje prirodnost postupanja. Čovek tada ne čini nešto zato što u tome prepoznaje smisao, već zato što želi da potvrdi sopstvenu važnost, nadmoć ili pravo na priznanje. U takvim okolnostima ego može zauzeti prostor koji bi trebalo da pripada svesnosti.
Ne mislim pritom da čovek može ili treba da se odrekne svakog osećaja sopstvenog ja. Bez ličnog identiteta nema ni odgovornog izbora. Ali postoji razlika između svesti o sebi i potrebe da sebe neprestano namećemo drugima.
Svesnost nam omogućava da razumemo zašto nešto činimo. Ego, kada njime upravlja potreba za dokazivanjem, može nas udaljiti od tog razumevanja.
Slično se događa kada hrabrost postane merilo svakog vrednog postupka. Čovek počinje da ističe opasnost koju je savladao, umesto smisla koji je ostvario. Njegovo delo dobija vrednost prema veličini otpora, a ne prema dobru koje je donelo.
Sloboda nas vraća samom delu.
Ona ne pita koliko smo protivnika pobedili, već šta smo stvorili, razumeli, sačuvali ili podelili. U tome nalazim njenu bliskost sa svesnošću. Slobodan čovek ne mora biti lišen straha, sumnje ili nesigurnosti. Ali može naučiti da ih prepozna, a da im ne prepusti upravljanje sopstvenim životom.
Sloboda nije odsustvo svih unutrašnjih protivrečnosti. Ona je mogućnost da ih čovek osvesti i da, uprkos njima, ostane odgovoran za svoj izbor.
Ipak, čovekova sloboda najosetljivije se ispituje u odnosu sa drugim ljudima.
Lako je govoriti o nezavisnosti dok smo sami. Mnogo je složenije sačuvati je u ljubavi, prijateljstvu, porodici, stvaralačkoj saradnji i svakom odnosu u kojem nam je do nekoga stalo. Bliskost često budi želju za trajanjem, a želja za trajanjem ponekad prerasta u potrebu za sigurnošću. Tada se neprimetno može pojaviti iskušenje da drugoga zadržimo, da od njega očekujemo određeno ponašanje ili da njegovu naklonost pretvorimo u obavezu.
Tako odnos koji je započeo slobodnim približavanjem može postati prostor u kojem se sloboda postepeno sužava.
Meni je bliža misao da čovek može biti duboko povezan sa drugim čovekom, a da ga ne prisvaja. Biti slobodan ne znači izbegavati privrženost, odgovornost ili vernost. Naprotiv, sve one dobijaju puni smisao onda kada nisu iznuđene. Slobodno data reč ima veću moralnu težinu od poslušnosti nametnute strahom. Prijateljstvo koje traje zato što ga oboje žele nije manje postojano od odnosa održavanog obavezom; njegova postojanost samo ima drugačiji temelj.
Sloboda nije odsustvo bliskosti, već odsustvo prisvajanja.
Možda se to najjednostavnije može razumeti u prirodi.
Cvet cveta ne znajući koja će se pčela na njega spustiti. Pčela dolazi privučena onim što je u cvetu prepoznala, ali nijedno od njih ne postavlja uslov drugom da bi njihov susret imao smisla. Cvet ne prestaje da cveta kada pčela odleti, niti pčela gubi svoju prirodu zato što je na trenutak zastala.
Njihov susret ne moramo pretvarati u pouku o ljudskim odnosima, ali nam on može poslužiti kao slika bliskosti koja ne zahteva posedovanje.
Čovek, naravno, nije ni cvet ni pčela. On ima svest, pamćenje, očekivanja i odgovornost. Upravo zato njegova sposobnost da drugom ostavi slobodu ima posebnu vrednost.
U takvom odnosu ne moramo postati isti da bismo bili bliski. Ne moramo se odreći sopstvenog mišljenja da bismo se razumeli. Ne moramo pobediti u raspravi da bismo iz razgovora izašli bogatiji.
Zajedno možemo biti slobodniji.
Ova misao me prati decenijama. U njoj prepoznajem jedno od najvažnijih načela sopstvenog odnosa prema ljudima. Oduvek mi je bila bliža od tvrdnje da smo zajedno hrabriji. Hrabrost udruženih ljudi često podrazumeva zajedničku opasnost koju treba savladati. Zajednička sloboda, međutim, može postojati i bez pretnje. Ona nastaje kada jedan čovek svojim prisustvom ne umanjuje prostor drugome, već mu pomaže da u sebi otkrije mogućnosti koje ranije nije prepoznavao.
Tada se slobode ne sabiraju kao posedi. One se susreću kao svesti.
Cena slobode je neizreciva, ali to ne znači da je ne treba razumeti.
Istorija nas podseća da su ljudi zbog nje gubili domove, trpeli progone, odricali se sigurnosti i ponekad žrtvovali život. Bilo bi nepravedno zanemariti njihovu hrabrost. Ali bi još nepravednije bilo prihvatiti da su takve žrtve prirodna i neizbežna cena svakog slobodnog postojanja.
Sloboda ne bi smela biti povlastica koju čovek stiče tek nakon dokazane spremnosti na stradanje. Ona pripada samom dostojanstvu ljudskog bića.
Ipak, pravo na slobodu ne oslobađa čoveka od odgovornosti. Sopstvena volja ne može biti opravdanje za ugrožavanje tuđeg dostojanstva. Onaj ko svoju nezavisnost gradi na potčinjavanju drugih možda poseduje moć, ali ne ostvaruje slobodu u njenom ljudskom smislu. Sloboda koja drugom čoveku oduzima pravo na izbor protivreči samoj sebi.
Zato je ne razumem kao neograničeno širenje sopstvene volje, već kao sposobnost da živim u skladu sa sobom, a da pritom priznajem isto pravo drugima.
To nije uvek lako. Zahteva samosvest, strpljenje, ponekad odricanje od prednosti koju bismo mogli steći na tuđi račun. Ali takva ograničenja nisu poricanje slobode. Ona proizlaze iz priznavanja da nijedan čovek nije jedini nosilac dostojanstva. Sloboda tako prestaje biti usamljeno pravo pojedinca i postaje osnova zajedničkog života.
Savremeni svet nudi čoveku sve više sredstava za delovanje, komunikaciju i stvaranje, ali mu istovremeno nameće nove oblike zavisnosti. Mogućnosti se umnožavaju brže nego što stižemo da preispitamo njihov smisao. Često imamo pravo da biramo između velikog broja ponuđenih rešenja, a da nismo sigurni ko je odredio granice tog izbora.
U takvom svetu sloboda ne može ostati samo pitanje formalnog prava. Ona zahteva svesnost.
Čovek mora biti u stanju da prepozna razliku između sopstvene potrebe i nametnute želje, između mogućnosti koja ga razvija i privida izbora koji ga čini zavisnim. Mora imati prostor da se usprotivi, ali i pravo da živi bez neprestane potrebe za suprotstavljanjem.
Zato povratak čoveku razumem i kao povratak slobodi koja ne traži dokazivanje.
Nije neophodno da svaki život bude podvig, da svaka odluka postane borba, a svaka istina pobeda nad nekim. Čovek ima pravo i na mirno ostvarenje svojih sposobnosti, na radost stvaranja, na razumevanje koje ne nastaje iz sukoba, na ljubav koja ne zahteva pokoravanje.
U takvom životu odvažnost ne nestaje. Ona dobija svoje prirodno mesto. Postaje spremnost da se krene prema mogućnosti, a ne potreba da se svet neprestano savladava.
Hrabrost će i dalje biti potrebna onda kada se pojave stvarne opasnosti. Ali ne moramo od nje praviti uslov svakog ljudskog napretka.
Možda bi najveće dostignuće jedne civilizacije bilo upravo to da sve manje ljudi mora pokazivati hrabrost kako bi ostvarili svoja osnovna prava. Takva civilizacija ne bi bila lišena heroja zato što je izgubila vrline, već zato što je smanjila broj nepravdi koje herojstvo čine neophodnim.
Posle mnogo godina razmišljanja, rada, susreta i rastanaka, sve sam uvereniji da se smisao života ne nalazi u neprestanom dokazivanju sopstvene snage. Nekada je najznačajniji korak upravo onaj koji čovek učini bez potrebe da ga iko proglasi hrabrim.
Slobodno izgovorena reč ne traži odlikovanje. Pružena ruka ne mora biti podvig. Stvoreno delo ne mora nikoga pobediti da bi imalo vrednost.
Čovek može ostaviti trag i bez namere da zauzme tuđe mesto.
Mogućnosti koje prepoznajemo u sebi i drugima ne moraju nas voditi nadmetanju. One mogu postati putevi približavanja. Potencijal ne mora služiti sticanju nadmoći, već razvoju sposobnosti da život učinimo smislenijim. A sloboda, kao najosetljivija vrednost tog trojstva, omogućava nam da na tom putu ne izgubimo sopstveni lik.
Nisam želeo da budem hrabriji od drugih. Želeo sam da budem slobodan među njima. Ako sam u tome uspeo, onda moja sloboda nije umanjila ničiju. Naprotiv, možda je nekome pomogla da otkrije sopstvenu.
I ako bih posle svega morao da izaberem samo jednu misao koju želim ostaviti čitaocu, ne bih mu govorio da bude hrabar pred životom. Poželeo bih mu da u životu pronađe dovoljno slobode da njegova dobrota, misao i stvaralaštvo ne moraju neprestano prolaziti kroz iskušenje straha.
Jer čovek ne treba da postane heroj da bi imao pravo da bude čovek.
Dovoljno je da bude slobodan.
A kada se dve takve slobode prepoznaju, nijedna ne mora da se odrekne sebe.
Zajedno smo slobodniji.
