MIĆO M. SAVANOVIĆ: ODNOS ČOVEKA PREMA ISTINI SUŠTINSKI MENJA SVET

MIĆO M. SAVANOVIĆ: ODNOS ČOVEKA PREMA ISTINI SUŠTINSKI MENJA SVET

Mićo M. Savanović je autor koji je prošao različite prostore, ali je najviše putovao kroz sebe. Rođen na Zmijanju, odrastao između brda i tišina, sazrevao u Novom Sadu, a oblikovao se u Švajcarskoj, on pripada onoj vrsti stvaralaca koji nose više svetova u sebi. Njegova poezija, proza i slikarstvo nisu samo umetnički izrazi, već načini da čovek ostane u kontaktu sa svojim unutrašnjim pejzažima. U njegovim delima oseća se čovek koji posmatra, koji sluša, koji ne žuri da sudi, ali ne beži da misli. Ovaj razgovor nije okrenut prošlosti, već onome što se nazire, čoveku koji dolazi, vrednostima koje se menjaju, unutrašnjem miru koji postaje sve ređi, i ulozi stvaraoca u vremenu koje traži nove odgovore. Mićo Savanović je čovek koji ume da stane, da razmisli, da oslušne. I upravo zato ovaj razgovor nije ispovest, već pogled unutra i pogled napred.

PORTRET AUTORA

Mićo M. Savanović, pogled unutra i pogled napred

Postoje ljudi koji kroz život prolaze tako što ostavljaju trag, i postoje oni koji kroz život prolaze tako što ostavljaju smisao. Mićo M. Savanović pripada ovoj drugoj vrsti. Njegov put nije samo geografija, Zmijanje, Novi Sad, Cirih, već unutrašnji pejzaž koji se menjao, rastao, sabirao i ponekad ćutao.

U njegovim delima oseća se čovek koji ume da stane. Da oslušne. Da ne žuri da objasni svet, već da ga razume. On ne piše da bi se vratio u prošlost, već da bi u sadašnjosti pronašao ono što čovek često previdi, tišinu koja nas oblikuje, a ne buku koja nas okružuje.

Mićo je stvaralac koji ne beži od sebe. On zna da je čovek najpre unutrašnji prostor, a tek onda biografija. Zato njegova poezija i slikarstvo nisu ukrasi života, već načini da se čovek vrati sebi. U vremenu koje stalno ubrzava, on ostaje jedan od onih koji podsećaju da se najvažnije stvari dešavaju sporo.

Okretanje sebi prvi je korak ulaska u unutrašnji mir, u sopstveni, lični prostor smisla. Samo mir u čoveku može na vreme da izmiri sve istinske, ljudske potrebe. Kada čovek počne da shvata da mu je mir najveće blago, sjaj zlata počinje da tamni.

Njegova reč nije pobuna, ali jeste otpor. Ne otpor svetu, već otpor površnosti. U njegovim stihovima i bojama oseća se čovek koji veruje da dubina nije izgubljena, samo je potisnuta. I da je zadatak stvaraoca da je vrati u vidokrug.

Odnos muškarca i žene u njegovom svetu pitanje je ravnoteže. On posmatra čoveka kao biće koje se menja, koje uči, koje traži novi način da bude u odnosu. Možda će budućnost tražiti da se muškarci emancipuju onoliko koliko su se žene borile da budu viđene, ali u njegovom pogledu to nije ideologija, već prirodan tok zrelosti.

Mićo Savanović je čovek koji veruje u ljubav, kao unutrašnju snagu koja drži čoveka uspravnim. Veruje u rad, u čestitost, u razgovor, u knjigu. Veruje da čovek mora da ima nešto što ga prevazilazi, ne da bi pobegao od sebe, već da bi se vratio sebi.

I zato ovaj razgovor nije ispovest, već poziv. Poziv čoveku koji ume da misli, koji ume da oseti i da vidi ono što dolazi, kroz zrelost, a ne proročanstva.

ČOVEK U VREMENU KOJE SE MENJA

• Kako danas vidiš čoveka koji živi u ovom vremenu i šta misliš da će mu biti najveći izazov u godinama koje dolaze

Volim razgovor koji me otvara, pitanja koja me produbljuju i ljude sa kojima čovek poželi ponovo da se sretne. Volim kad volim, i to tako da tu ljubav stalno negujem. S godinama sve više razmišljam o tome šta je vredno voleti, i sve češće mi se vraća Dostojevski i njegova misao: „Lepota će spasiti svet.

Voleti i činiti lepe stvari za mene je najuzvišeniji smisao života. Takav način postojanja čoveka nikada ne ostavlja bez unutrašnjeg oslonca. Zato i volim pitanja. Jedna moja knjiga nosi naslov „Pitanje drži svet uspravno“, i ponosan sam na tu misao, jer ona ne govori samo o svetu oko nas, već i o svetovima u nama: u duši, u umu, u srcu, u mašti, u snovima i u veri.

Čovek danas, moralno i karakterno, često podseća na limenog petla na krovu, okrenutog vetru i oluji koja ima jedno ime: novac. U takvom vremenu ljudi neljudski brzo gube oslonac u sebi.

Zato verujem da će najveći izazov čoveka u budućnosti biti, ostati Čovek.

Ali bez velikih izazova nema ni velikih koraka napred.

• Šta se u čoveku mora promeniti da bi svet oko njega postao bolji

Odnos čoveka prema istini suštinski menja svet. Istina harmonizuje unutrašnji svet čoveka sa svetom oko njega i stvara prostor u kojem je moguće razumevanje. Istina je jedina talasna dužina na kojoj bi se svi ljudi mogli jasno razumeti.

Nažalost, savremeno talasanje kapitala i moći ne traži harmoniju, već cunami. Moćni uvek žive visoko, iznad posledica koje taj talas ostavlja za sobom.

• Gde počinje unutrašnji mir i kako ga čovek može sačuvati u vremenu koje stalno ubrzava

Kako je govorio otac Tadej: „Kakve su ti misli, takav ti je život.“ U toj jednostavnoj rečenici sadržana je čitava istina o mestu na kojem počinje ljudski preobražaj.

Okretanje sebi prvi je korak ulaska u unutrašnji mir, u sopstveni, lični prostor smisla. Samo mir u čoveku može na vreme da izmiri sve istinske, ljudske potrebe. Kada čovek počne da shvata da mu je mir najveće blago, sjaj zlata počinje da tamni.

Mir, vera, Bog i istina u čoveku postaju prvi neprijatelji savremenih stremljenja koja čoveka žele neprestano da transformišu, ubrzaju i izmeste iz sebe samog. Ali upravo mir sve stavlja na svoje mesto, tada duša postaje, kako volim da kažem, nebeska apoteka plemenitih misli i trajnog smisla.

Ne ubrzava se vreme. Ubrzava se nemir u nama.

• Šta je za tebe najpouzdaniji način da čovek ostane u kontaktu sa sobom

Samosvest je temelj svakog istinskog kontakta sa sobom. Za mene ona podrazumeva odnos prema Bogu, veru i molitvu, ali i stvaranje, posvećenu pobožnost i pobožnu posvećenost. U tom jedinstvu čovek ostaje celovit.

Nedavno sam, u okviru ciklusa „Časni post, svaki dan, časna misao“, objavio jednu svoju misao koja dobro odgovara na ovo pitanje: Ko misli na to i o tome što radi, cveće u dušu sadi.

Nije, u suštini, presudno šta čovek radi, već kako je prisutan u onome što radi. Da li stvara, moli se, nekome pomaže, šeta šumom ili meditira, važno je da je u kontaktu sa sobom i sa smislom onoga što čini.

UMETNOST, STVARANJE I UNUTRAŠNJI PEJZAŽ

• Kako se umetnost menja kada se menja čovek i šta očekuješ da će biti njena uloga u bliskoj budućnosti

Umetnost je jedna kosmička konstanta, nebeska poruka čoveku i oslonac koji se, u svojoj suštini, ne menja. Menja se čovek koji je doživljava, kao što se menja i njegova sposobnost da je razume. A pošto je umetnost božanska dimenzija, teško da ćemo je ikada u potpunosti shvatiti; ali upravo u toj njenoj neshvatljivosti leži njena najuzvišenija lepota.

Uzbuđenje je razmišljati o umetnosti, veliko uzbuđenje. Čini mi se da svaki čovek koji se upusti u te vedre prostore uma tada ima šansu da pronađe snagu i put kojim može najbliže da priđe sebi.

A šta očekujem od umetnosti u bliskoj budućnosti? Već sam rekao: ona ostaje kosmička dimenzija Lepote. Ostalo je, o lepoti, rekao Dostojevski.

• Šta stvaraocu danas najviše preti, buka spoljašnjeg sveta ili tišina unutrašnjeg

Podjednako je opasno i jedno i drugo.

Buka spoljašnjeg sveta remeti mir pravilnog unutrašnjeg pokreta, frekvenciju i amplitudu onih dobrotvornih, viših i uzvišenih vibracija bez kojih nema stvaralaštva. Ali ni tišina sama po sebi nije spas, ako ne izvire iz punoće.

Ako unutrašnja tišina dolazi iz praznine osećanja, iz praznine samosvesti, iz zatišja humanih odnosa, iz usamljenosti i prekinutih veza, onda ona ne donosi mir, već bledilo doživljaja, pa i odumiranje svakog stvaralačkog, a posebno kreativnog i inovativnog iskaza.

Racionalizacija po meri kapitala i njegovih potreba vodi kapitulaciji duha, duhovne moći čoveka kao jedinog istinskog oslonca mira i spokoja. A upravo su mir i spokoj najveći izvori stvaralačkih i kreativnih potencijala.

• Kako gledaš na odnos čoveka i tehnologije kada je reč o stvaralaštvu, šta tu može da bude dobitak, a šta gubitak

Kada je Alfred Nobel izumeo dinamit, imao je u glavi čoveka kome će taj pronalazak pomoći da cepa stene i vadi kamen potreban za zidanje novog doba dobrobiti. Ljudi su ga, međutim, vrlo brzo počeli koristiti za proizvodnju oružja, za međusobno ubijanje i uništavanje.

Svaki tehnološki napredak, ako nije praćen istim napredkom svesti, siromaši umno i razumno učešće čoveka u kontroli i smislu onoga što nazivamo „unapređenjem“. Čovek još uvek na napredak najčešće gleda kao na olakšicu, na „lakše“, iz perspektive svesti svog dalekog pretka. U tom pogledu nismo mnogo odmakli.

Jednom sam zapisao: sve što je lako, često i ne vredi. Ili drugačije, koliko nam nešto „olakšava život“, toliko nas iz njega i isključuje: skrajnjuje nas, uskraćuje za doživljaj i neposredno iskustvo.

Odnos čoveka prema sopstvenom delu nije isti ako između njih stoji mašina. Kao što dete koje godinama raste uz majku gradi drugačiji odnos nego ono koje se od početka oslanja na zamenu, tako i stvaralac gubi intimnost sa svojim delom kada ga prepusti tehnologiji. Mašine i tehnologije čoveku uzimaju intimnost.

Bojim se da je to skrajnjivanje čoveka iz tehnoloških tokova već uzelo mah, do tačke u kojoj bi moglo da ostavi i čoveka i čovečanstvo bez daha.

Dobitak je naš osećaj da još uvek dobijamo. Gubitak je to što ne vidimo da kao civilizacija već dugo više gubimo nego što dobijamo.

ČOVEK U ODNOSIMA: DUALNOST I ZRELOST

• Šta čovek mora da sačuva u sebi da bi i dalje mogao da stvara

Čovek mora da sačuva optimizam, iskrenost prema sebi, mir i meru. Mora da sačuva veru, u sebe, u Boga i u čoveka. Mora da sačuva snagu snova i veru da uvek može da iskoči iz sopstvene senke.

Pomažući druge, dobijaju dvojica: i onaj kome se daje, i onaj koji daje. Upravo u toj razmeni čovek ostaje živ, stvaralački i otvoren za smisao.

• Šta te u poslednje vreme najviše pokreće, a šta najviše umiruje

Pokreće me vera.Umiruje me vera.

Sokrat je rekao: „Znam da ništa ne znam.“

Ja dodajem: znam, Bog postoji.

Sokratova misao pokreće milenijume, a kamoli samosvesnog čoveka. A istina da Bog postoji drži svet u večnom pokretu i u stalnoj težnji ka harmoniji. Jer harmonija najviše vezuje, a u isti mah najviše oslobađa. Ona je najviši oblik povezanosti i slobode.

• Kako danas posmatraš odnos muškarca i žene, ne kao borbu ili poređenje, već kao dva načina postojanja koja se menjaju; šta misliš da će se u tom odnosu najviše preoblikovati u godinama koje dolaze

Uvek me iznova zadivljuje način na koji je priroda, ili Bog, tamo gde je trebalo trajno rešiti najsloženije stvari, u igru uvela po dva principa. Dva magnetna pola, dva električna naelektrisanja, svetlost i tamu, kretanje i mirovanje, muško i žensko. Ta „dualna igra“ u prirodi nikada nije suprotstavljanje, već međusobno i međuzavisno dopunjavanje.

Nema svetlosti bez tame, niti kretanja bez mirovanja. Nema pozitivnog bez negativnog naelektrisanja. Kao što, u krajnjoj liniji, nema ni čoveka bez žene, niti žene bez čoveka.

Zato mi je uvek teško da čujem kada neko kaže: „Ja mogu sve sam.“ Ništa suštinsko nije moguće u samoći. Čovek je biće odnosa.

U odnosima muškarca i žene menjaće se sve što ljudska mašta, a često i ljudska nepromišljenost, može da izmašta. Ali samo do određene granice. Kada se ta granica pređe, kada nam zid uzme vid, čovek je primoran da progleda. Tada shvati da i zabluda ima svoj kraj.

Možda je Ajnštajn rekao da su dve stvari beskonačne, svemir i ljudska glupost, ali za svemir nije bio siguran. Ja bih dodao: upravo nas odnos uči da glupost ipak ima svoje granice, onda kada čovek počne da sluša, a ne da nadvladava.

KNJIGA, SMISAO I VREDNOSTI KOJE SE NOSE DALJE

• Koja knjiga ti je u poslednjih nekoliko godina otvorila novi pogled na svet

Sve knjige su blago, samo što su neke olovo, a neke zlato ili kamenje drago. Knjige koje mi stalno otvaraju novi pogled na svet su: Sveto pismo, Gorski vijenac, a zatim uvek iznova Dostojevski, Andrić i Petar Kočić, kao ljudi, kao pisci, kao knjige iz naroda naših, duhom nepresušnih.

Umetnost je jedna kosmička konstanta, nebeska poruka čoveku i oslonac koji se, u svojoj suštini, ne menja. Menja se čovek koji je doživljava, kao što se menja i njegova sposobnost da je razume. A pošto je umetnost božanska dimenzija, teško da ćemo je ikada u potpunosti shvatiti; ali upravo u toj njenoj neshvatljivosti leži njena najuzvišenija lepota.

U poslednje vreme mnogo sam čitao Umberta Eka, Petera Handkea i knjigu Srpsko srce Johanovo Veselina Dželatovića. Tu knjigu sam, na izvestan način, znao i pre nego što sam je pročitao, ali naklon piscu za beleženje i prikaz istine.

Možda je zanimljivo da dodam: uvek čitam četiri ili pet knjiga paralelno.

• Šta bi preporučio mladom čoveku koji traži orijentaciju u vremenu koje deluje nepredvidivo

Nikada vreme nije bilo predvidivo. Predvidiva vremena su nekreativna. Kreativni ljudi, jednako kao i budale, vole nepredvidiva vremena i situacije, kao da ih vodi i čuva isti Božiji blagoslov, iako su gotovo uvek leđima okrenuti jedni drugima, a očima svako u izvesnost sopstvene neizvesnosti: kreativan u jasnu, a budala u nejasnu.

Čoveku je, u krajnjoj liniji, on sam najbolji oslonac. Ili, kako sam nedavno napisao u okviru ciklusa „Časni post, svaki dan, časna misao“, u misli koja dobro odgovara na ovo pitanje:

Ko samo od sebe očekuje, ne mora da čeka.

Mladim ljudima bih poručio:
da uporno love svoje snove,
da nikad ne odustaju,
da ne žure prvi da ustanu,
jer iz strpljenja klijaju proviđenja,
a iz volje sposobnost da se vidi bolje.

Da posvećeno rade, da se grade i izgrade.
Da osluškuju divljine zov i uvek oblikuju lični kov.
Svako treba da se traži i dokaže u teškoći,
jer ko se nađe i snađe u teškoći,
uči nauk da sve može.

I evo jedne misli koja mi se upravo rodi, one koja nas uči da hodamo po vodi:

Glad
nauči vuka
da i bizonu pronađe
Ahilovu petu.

Česti susreti prilika da se sretnem sa prijateljima pesnicima. Sremski Karlovci su najlepša prilika.

• Gde danas vidiš smisao; u čoveku, u odnosu, u delu, u tišini, u nečem četvrtom

Prvo , čoveku je čovek uvek, i zauvek, smisao. Polazište i ishodište svakog plemenitog dela. Kad god u istoriji nije bilo tako, čovečanstvo i civilizacija tonuli su u tamu okrutnosti i sveopšteg besmisla.

Drugo , u delu. Jer bez delanja i bez dela nema istinskog smisla, nema zdravih načela. A bez mira i tišine čovek nikada ne može da dosegne ni visine ni dubine suštine.

Treće , u odnosima. Odnosi donose i odnose smisao: sve vrste smisla, pa i sam smisao postojanja. Ne radi se samo o odnosima među ljudima, već i o odnosima prema svemu oko nas i u nama , prema materijalnom i duhovnom, prema prošlom, sadašnjem i budućem.

Kako je govorio Patrijarh Pavle: ne postoji prošlost , ona je prošla; ne postoji budućnost , ona će tek doći. Postoji samo sadašnjost, odnosno večnost kao stalna sadašnjost.

I četvrto , a u stvari prvo: čovek ništa ne može sam. Čovek bez Boga kao pratioca dugoročno ne zna šta je dobro, a šta loše. Oslanjajući se samo na ono što je bilo i što je danas, čovek lako pomisli da je svemoćan i upravo u tome je njegova nemoć.

Da se ovde opet kratko vratim na Dostojevskog koji kaže, (parafraziraću): – Svet pokreću nemirni i bezobzirni, guraju ga napred, ali da bi opstao svet drže tihi, strpljivi, oni koji trpe i praštaju.

• Šta je ono što te drži uspravnim i šta bi voleo da čovek sutrašnjice ponese sa sobom kao najvažniju vrednost

Drži me vera u Boga i svest. Vera u razum razlučivanja, u taj božiji dar koji je, gledajući sva živa bića, jedino čovek dobio u tom bogolikom obliku i opsegu. U moći tog razuma nalazi se kosmička poluga preobražaja, sposobna da u svetu ljudskih mogućnosti pomera, podiže i preuređuje čitave svetove savesti.

Nikada se ne bih zakleo u nauku kao apsolutnu vrednost. Ona je ljudska tvorevina i podleže istim uticajima kao i ljudski karakter. Moćna je, najsnažnija ruka ljudskog uma, ali bez moralnog temelja lako postaje sluškinja oholosti, sile i materijalnog bogatstva.

Naš svet, nažalost, nije svet bezrezervne dobronamernosti kakvu je nosio Tesla. Zato svaka moć, pa i naučna, mora biti praćena odgovornošću i svešću o posledicama.

Čovek sutrašnjice, pre svega, treba da bude čovek. Ako to ne bude, ni sve što će činiti i stvarati neće biti čovečno. Bez te unutrašnje mere, čovek nikada neće dokučiti zagonetku humanog smisla, onu večnu odrednicu koja nas, poput magneta, vuče kroz orbite plodnih kosmičkih kretanja čistog duha i plodonosnog razuma.