ЗА РАЗУМ И ДУШУ
(Илија Шаула: Мисаони хоризонти, „Књижевни еснаф“, Баоград, 2026)
Пише: Ранко Павловић
У едицији „Реч и смисао“ београдске издавачке куће „Књижевни еснаф“ објављена је врло занимљива књига Мисаони хоризонти Илије Шауле, пјесника, прозног писца, есејисте, неуморног у популарисању књижевности, мени посебно познатог по изврсном роману Мидар и књизи кратке масаоно-лирске прозе Булевар светлости, коју је сам аутор окарактерисао као „промисли о животу“. У најновију књигу Шаула је уврстио тридесетак краћих проза, разврставши их у седам циклуса. Читалац ће, увјерен сам, у тим кратким прозама препознати брижљиво писане есеје, понегдје и елементе приче, чак и пјесме у прози.
У Мисаоним хоризонтима читаоца чекају на једноставан начин саопштене зналачки обликоване мисли које у себи садрже и прикривене поуке и поруке, проткане упечатљивим лирским сликама. Очигледно је да је аутор добар познавалац филозофије и других друштвених и природних наука. Он, међутим, стечена знања не преобличава у своје текстове, него му она служе као подлога за његова свјежа и оригинална промишљања живота. Тако, рецимо, у есеју „Дијалог с аутором“ каже да кад отвори књигу чини му се као да је откључао врата неке тајне собе, јер за њега је читање „више од интелектуалне радње, оно је чин приближавања, уласка у туђи свет, у туђи језик, у туђу тишину“, а улазк у књижевност је, како каже у наслову есеја, путовање без пасоша.
Живот без парадокса био би помало испразан, јер парадокс провоцира, наводи на трагање, на тражење одговора. Спознаја значења неког парадокса који је „расцеп у логици, место где се разум саплиће“, или само трагање за значењем, открива нам неке нове димензије и тако обогаћује наш умни живот, да не кажем интелектуални ниво. Незнање је – ево нове бисер-мисли – необрађени простор ума или нека њива прије него што уђу у њу они који ће је обдјелавати. Колико год је оно мета манипулације, толико је и корисно, јер подстиче на интензивно тражење одговора.
Тишина је чест мотив у овим есејима. Она је присутна од Постања, благодет је која нам је дата, а друго је питање знамо ли у њу уронити и јесмо ли способни да се хранимо њеном љековитошћу. „Креативност често настаје из тишине проузроковане отпором и револтом, из простора ослобођеног буке, замора и преоптерећености. Снага се не мери количином, већ јасноћом, а јасноћа долази када одбацимо вишак“, пише Шаула у есеју „Снага одбацивања – врлина која гради“. Нешто касније, у есеју „Треће доба“, читамо да у „тишини година, као у шуми након кише, откривамо дубину душевног мира“. У тишини најлакше спознајемо свој идентитет који никако није и не смије бити једносмјерна улица него га морамо посматрати као чвориште многих путева.
Језик који „открива оно што се крије иза завесе“ и култура у свим својим манифестационим облицима и на свим меридијанима, теме су које привлаче посебну пажњу овог свестраног ствараоца. У борби између површинског поимања и вјечности истине у култури и умјетности, у овом времену с израженим потрошачким обиљежјима, ипак су бројнији уметници који свијету који стварају у својим дјелима дају аутентичан печат нашег времена. „У тој буци, у тој конфузији, у том тржишном хаосу, настају дела која носе истину епохе“, пише Шаула. С подједнаком пажњом писац разматра феномене културног идентитета у, на примјер, великим америчким градовима и у својој завичајној Крајини. С посебном љубављу пише о ојкачи. „У крајевима где су Срби Крајишници вековима чували своје огњиште, где се ветар прелама преко брда као да носи поруке из давнина, ојкача је опстала као глас који не припада само земљи. Ојкача је, како су говорили стари, одјек праискре, праисконског извора из којег је човек дошао на планету, и у ком се чува тајна његовог унутрашњег ритма“, само су неке мисли у есеју „Ојкача – глас из праискре“.
Ни човјекову слободу, у свим манифестационим облицима и на свим тачкама земаљске кугле, Илија Шаула не оставља по страни. Није, по њему, само право да се нешто каже знак слободе говора, него је у свему томе од изузетне важности и моћ (могло би се додати жеља, воља) да се чује на прави начин то што је изговорено, а управо је између та два појма, права да се каже и воље да се то чује, и у земљама које се заклињу у демократију, велики јаз. „Медији, некоћ бастион истине, све чешће изгледају као корпоративне експозитуре, заробљене између налогодаваца и уредничке бојазности („Свет тражи да му вратимо глас“).
Аутор вјешто и смислено у кохезиону цјелину доводи многе друштвене појмове који свој пуни смисао добијају тек када се разматрају или само посматрају у међусобној повезаности. Тако, на примјер, у есеју „Невидљиво – сведок присутности душе“) наилазимо и на ову мисао која тек у дубљем промишљању и те како има везе са слободом мисли: „У ери инстант комуникације, неухваћени тренуци постају најаутентичнији знакови постојања. Одсуство је често отпор или тихо одбијање да се буде забележен, класификован, преведен у метаподатке.“ Ова сентенца истовремено саджи у себи и бесмисао наше пасивности и толеранције, на једној страни, и смисао борбе да успостављамо комуникацију са другима и са самим собом, на другој. Да ли нам је у остваривању жеље да успоставимо нове друштвене односе у којима ће човјек бити у пуној мјери СВОЈ потребан нови друштвени договор? Шаула на то питање има сасвим јасан одговор: „Тек у друштву које је довољно храбро да пригрли сопствене немире као што пучина прихвата олује, рађа се култура која има снагу да постане мост, натопљена оном исконском сољу која чува идентитет од заборава. („Између моћи и одговорности – пут ка новом друштвеном договору“). Дакле, за оно што нам се чини да није ни у каквој међусобној корелацији, из ове књиге сазнајемо, из контекста наравно, да је чврсто повезано.
Намјерно сам за крај оставио (макар површну) анализу циклуса „У дослуху с природом“, у који су уврштени текстови за које бих се усудио рећи да су својеврсне поеме у прози. Дирљива је „Ода пчелама“, коју би требало превести на све језике и штампати у милионима примјерака, не би ли се баш покушало опаметити човјечанство да нешто од безграничних вриједности природе, остале нам од предака, завјештамо потомству. Знамо да је ријеч често немоћна у спречавању еколошког уништавања ове наше планете, али и сам покушај има смисла.
„Зато вам се обраћам, пчеле моје, да ми кажете како да живимо, како да радимо, како да волимо, како да будемо део света, а не његова рана“, пита се Илија Шаула у овој из душе изгрцаној оди и упозорава људско биће да се угледа на пчеле, да од њих учи, упозоравајући да ћемо, ако уништимо њих, а на путу смо да то учинимо, тада ћемо уништити цијели свијет, опустошити Планету.
Осврнућу се још само на есеј/поему „Беседа шуми – плућа светлости“, која је пјеснички крик и вапај да сачувамо дрвеће, те „произвођаче кисеоника“, ако желимо да се не угаси живот на Земљи. Јер: „У име профита, шуме се крче да би се узгајало оно што не треба да једемо, продаје се дрво као да нема душу, а тло остаје огољена рана, без сенки, без птица, без шапата“, престаје Шаула да буде есејиста и постаје пјесник чије ријечи би морале да се дубоко усијеку у равнодушност и бездушност капитала који се бјесомучно окомио на природу.
Уистину, пред нама је занимљива књига која протреса разум и кријепи душу.
