У оквиру богатог мајског културног програма, у бањалучкој Кући Милановића у понедељак, 25. маја, са почетком у 19 часова, одржана је промоција књиге „Када би гробови проговорили“, ауторке Вање Кесић у издању Књижевног ЕСНАФ-а.
Према речима ауторке, реч је о делу које обједињује поезију, истину и сећања, доносећи пред публику снажне стихове кроз „тишину која проговара“. Промоција књиге је обухватила неколико мултимедијалних целина. “Поезија која додирује срце” је обухватила богат програм казивања и представљања стихова из нове књиге уз посебно осмишљену музичку пратњу, разговор о настанку књиге и самом процесу стварања овог дела, као и видео прилоге рецензента књиге Неде Гаврић и оснивача Књижевног ЕСНАФ-а Илије Шауле. У програму су, осим аутора Вање Кесић, учествовали: Наташа Лазукић у улози водитеља и Лука Говедарица, клавир и вокални солиста.
У разговору са песникињом Вањом Кесић отворена су најважнија питања о настанку књиге “Када би гробови проговорили”, песничкој инспирацији, као и српским и руским културним везама.
Шта се крије иза симболике и колико дуго су настајале песме за збирку “Када би гробови проговорили”?
Збирка „Када би гробови проговорили“ углавном обухвата песме настале у периоду од 2024. до почетка 2026. године, са изузетком неколико песама које су преузете из ранијег периода, а одлично су се уклопиле у концепт ове збирке. Наслов се, на неки начин, сам наметнуо — цела збирка добила је назив по песми „Када би гробови проговорили“, коју сам у том тренутку сматрала најдубљом. Такође, симболички обухвата читаву збирку — од рефлексије, саморефлексије, промишљања и преиспитивања шта је заиста важно у животу, преко гробова као сведока смрти, страдања, али и вечног сећања у родољубивом циклусу, па све до подсећања на праве вредности и пролазност живота у последњим циклусима.
Збирка је подељена у неколико тематских циклуса, можете ли рећи нешто више о томе и шта за вас као песникињу представља сваки циклус?
Збирка се састоји из четири главна циклуса и петог, који представља додатак — кратких, често римованих мисли у три стиха, налик хаику форми. Први део минијатура у три стиха обухвата кратке мисли, као одјеке песама из главних циклуса збирке, док се на крају налазе и неке нове мисли. Циклус „Печат времена“ садржи родољубиве мотиве, али и мотиве страдања у ратовима, жељу за буђењем свести и ширењем мира, однос према прецима и генетици, као и моју личну љубав према српском народу с обе стране Дрине, али и према Русији. Циклусом „Невидљиви шапат природе“, како и сам назив каже, доминирају мотиви природе, пролазности и поновног рађања, као и емпатије према животињама и природи која нас окружује. Циклуси „Када би гробови проговорили“ и „Свет под маском“ међусобно су доста повезани — од критике савременог друштва, преко личних борби, до буђења свести, саморефлексије и промишљања, те потребе да заронимо дубоко у себе и запитамо се какви желимо бити и шта је заиста важно. За мене, као аутора, управо ти циклуси носе највећу тежину, дубину и поруку.
Колико су песнику важна свакодневна преиспитивања да би упоредо са тим и поезија коју ствара сазревала?
С обзиром на изазове времена у ком живимо, поплаву неквалитетних и инстант садржаја који нас окружују, технологију и брз начин живота, мислим да нам је више него икад потребно да застанемо, пронађемо мало времена за себе и лично промишљање како бисмо сачували душу. Преиспитивање и промишљање важни су за свако људско биће — најпре како бисмо истински пронашли себе, а затим и морално и духовно расли. Конкретно за песника, за мисаону поезију готово је неминовно често промишљање и преиспитивање, док је код љубавне и родољубиве поезије то много мање изражено.
У вашем опусу је много заступљена и мисаона поезија кроз коју проговарате као критичар. Шта вас највише мотивише на то и где пронализите изворе инспирације?
Као и код већине знатижељних младих људи, све је почело у адолесцентском добу и трагањем за путем до себе. Од првих питања: „Шта је моја суштина?“, „Шта желим да будем?“, „Како себе видим у будућности?“, па до трагања за много дубљим увидима попут: „Који је смисао живота?“, „Која је моја сврха?“ и „Ко сам ја у дубини себе, одвојено од свих улога?“ Доста сам се занимала несвесним, апстрактним и сличним темама — истраживала психологију, астрологију, духовност, филозофију и покушавала да кроз њих и кроз промишљање дођем до одговора. Касније су неке од тих тема и увида добиле своје место у стиховима. Насловна песма ове збирке заправо је моја једина песма која је добила назив пре него што је написана, док код мене процес најчешће иде обрнутим редоследом — прво настане песма, а потом, као за мене најтежи задатак, из контекста долази наслов. Што се тиче инспирације, некад ми песма или део песме дође „ниоткуда“, понекад након размишљања и самопреиспитивања, а некад као бљесак након неке слике, призора, музике или мисли.
У Републици Српској и Србији сте посебно препознати као глас патриотске и родољубиве поезије. Колико вас за то инспиришу подвизи и тековине српског народа и културе?
Ми смо народ са веома богатом и бурном историјом и ту увек има о чему да се пише, али и да се учи и истражује. Колико год да знам о нашој историји, имам осећај као да је то тек једна капљица у океану. Није узалуд речено: „Историја је учитељица живота“ и „Историја се понавља“. Мислим да су се многи данашњи изазови већ провлачили кроз историју, само мало другачије „пресвучени“, у складу са тадашњим развојем живота, као и да су неке данашње геополитичке ситуације последица одлука „вођа“ из прошлости.
Када пишете о родољубљу, осећа се и ваша љубав и приврженост Русији. Тако сте освојили и песнички гран-при у Екатеринбургу за песму посвећену Дану победе над фашизмом. Колико су српске и руске везе јаке, нарочито када је реч о поезији, православљу и култури?
Мислим да нас геополитика може периодично приближавати или удаљавати, али ми смо пријатељски народи исте вере и негде у дубини то се увек осећа. Чињеница је да сви ми русофили понекад идеализујемо Русију и замишљамо је онаквом каква је била у доба Романових, а ни она више није оно што је некад била. Ипак, мени је, и са тачке истине и реалности, Русија велики узор — и као уметнику и као човеку — јер, колико-толико, и у овом посрнулом времену држи до знања, уметности и старих, истинских вредности.
Колико је значајна подршка младим ауторима и да ли је тешко објавити књигу код нас? Ви сте успели да објавите другу збирку поезије захваљујући издаваштву ЕСНАФ.
Подршка је увек веома значајна, посебно када нисте из тих кругова и не познајете пут, па вам се тако нешто чини недостижним. А онда, када се путеви отворе и дођете до издавача који препозна квалитет, осећате неизмерну срећу.
