Pišem da bih svet osetio do kraja, bez ukrasa, bez maski, bez glume. Da bih razumeo i sebe i sve što me okružuje. Poezija je susret. Način da budem živ, da se ogolim i da sve ono što ne umem da izgovorim, ipak progovori. Najjednostavnije rečeno, dišem punih pluća bez obzira što uvek nedostaje kiseonika, Stefan Lzarević.
Razgovrala: Neda Gavrić
Kada ste se prvi put susreli sa poezijom i šta vas je navelo da krenete tim putem?
Poezija me je, verovatno, pronašla mnogo pre nego što sam ja uspeo da je primetim. Kad malo bolje razmislim, svaki put kad sam ostajao sam sa svojim mislima, u meni se nešto slagalo u rečenice koje nisam umeo da izgovorim naglas. Nisam ja od onih koji su odmalena znali da će pisati. Više sam čovek koji dugo oseća nešto, pa tek onda shvati šta je to. I kad sam jednom pokušao da stavim na papir ono što mi pritiska dah, osetio sam olakšanje. Kao da sam ostavio deo sebe na sigurnom, a opet ga podelio sa svetom. To me je nateralo da iznova nastavljam sve ovo vreme, ne zbog publike, nego zbog tog trenutka kada pročitam ono što sam napisao i shvatim da me, barem na kratko, neka reč spasila od sebe samog. Poezija mi je i danas najpouzdaniji način da ne poludim od tišine srca i glasnoće sveta.
Recite nam nešto više o vašim zbirkama poezije “Iz dubine”,”Mali beskraj” „Petrikor“, šta je inspirisalo njihovo stvaranje?
Svaka moja zbirka je jedan period života. „Iz dubine“ je moja prva, dečačka zbirka, pisana u vremenu kada sam tek počinjao da razumem sebe i svet. To je knjiga nemira, pitanja i prvih iskrenih pokušaja da se izrazim kroz stih. „Mali beskraj“ je zbirka o malim stvarima koje život čine velikim. Pesme o trenucima koji prolaze neprimećeno, a zapravo nose celu težinu postojanja. „Petrikor“ je najzrelija, nastala nakon godina koje prebrzo jure. Ona je miris posle kiše, u prirodi i u duši. Pisana u vremenu kada sam naučio da prihvatim i nemir i tišinu, i da u oba pronađem svoje mesto. Pišem jer je to moj način da razgovaram sa svetom, sa sobom i sa vremenom koje odmiče. Da ostavim trag, da neke svoje misli pretvorim u reči koje će, možda, nekome biti ono što je meni bila tuđa reč u pravom trenutku. Pišem jer ne umem drugačije da živim. Izgleda da mi je to najveći smisao u ovom besmislu.
U vašim stihovima često osećamo duboku emociju. Kako biste opisali svoj kreativni proces?
Kao što kaže jedan fenomenalan naš pesnik, savremena poezija je borba za dah. Za mene je pisanje potreba da sačuvam ono što bi lako moglo da se izgubi u brzini svakodnevice. Nekad su to obični trenuci koji, kad se bolje pogledaju, nose čitave svetove u sebi. Pišem da bih svet osetio do kraja, bez ukrasa, bez maski, bez glume. Da bih razumeo i sebe i sve što me okružuje. Poezija je susret. Način da budem živ, da se ogolim i da sve ono što ne umem da izgovorim, ipak progovori. Najjednostavnije rečeno, dišem punih pluća bez obzira što uvek nedostaje kiseonika.
Vaš životni moto “Da svet bude bolje mesto, makar za jedan iskreni osmeh” zvuči jako inspirativno. Šta vas motiviše da živite prema ovoj paroli?
Motivaciju za ovakav pogled na svet, nalazim u svakodnevnim trenucima koji čine život vrednim. Na kraju krajeva, život je sastavljen od sitnih, ali moćnih trenutaka, tri trenutka večnosti. Ponekad, sve što nam je potrebno da osetimo da je svet bolji, jeste neko ko će nas pogledati do poslednjeg atoma duše i uputiti blag detinji pogled koji razoružava i čini spokojnim. Motivacija mi je da u ovom brzom i često surovom svetu, možemo ostaviti tragove koji će se preliti u nešto lepo. Jer, realno, šta nam drugo preostaje, ako uspemo da izazovemo jedan istinski osmeh, možda smo već učinili svet boljim mestom, makar na trenutak.
Pišete i igrane dečije drame, kakve teme ili poruke želite da prenesete mladim gledaocima kroz svoj rad?
Kada pišem za decu, želim da im prenesem poruke koje će im ostati u srcima dugo posle kraja predstave. Teme koje istražujem često su duboke, ali prilagođene njihovom uzrastu i razumevanju. Želeo bih da deca nauče važnost iskrenosti, hrabrosti i pravde, da shvate koliko je važno biti dobar čovek, ali i prihvatiti svoje mane. Time što pišem drame, nastojim da im pokažem kako razlike između nas mogu biti izvor lepote i snage, a ne nešto što nas razdvaja. Radim na tome da im prenesem i značaj drugarstva, podrške i saradnje, kao i važnost odgovornosti prema sebi i drugima. Jedna od važnih poruka koje želim da im prenesem jeste da svet nije uvek lak, ali da i u najtežim trenucima možemo pronaći način da budemo bolji i da pomognemo drugima. Kroz igru i kreativnost, deca mogu da nauče mnogo o životu, ali i da se zabave i rastu. Moj cilj je da na sceni stvorim prostor gde deca ne samo da uživaju, već i razmatraju duboke teme kroz likove i priče koje su im bliske i razumljive. Naravno, poruke su često usmerene ka roditeljim, važno je da u moru očekivanja ne zaborave da su njihova deca samo deca i da im dopuste da svet istražuju detinje, bez puno sprega i okvira.
Možete li opisati proces saradnje s mladim glumcima u amaterskim pozorištima? Kako vaš rad utiče na njihovo samopouzdanje i razvoj?
Saradnja s mladim glumcima uvek je izazov, ali i izuzetno zadovoljstvo. Radim sa različitim starosnim grupama, i svaka grupa ima svoje posebnosti. U Pozorištancu, koje vodim pri Centru za kulturu Svilajnca, radim sa mladima koji su u tom periodu života kada otkrivaju sebe i svoje talente, i kao dramski pedagog, moja je uloga da im pomognem da razviju samopouzdanje kroz glumu i scenski izraz. Kada deca prvi put stanu na scenu i pokažu svoje sposobnosti, taj trenutak samopouzdanja koji steknu je za njih veoma važan. Ponekad je to samo jedan pogled u publiku, osmeh koji im se pojavi na licu kad vide da su uspeli, i tada se zapravo dešava najveći napredak. Dramska sekcija u domu Poljoprivredno-veterinarske škole sa domom učenika Svilajnac takođe mi je dala mogućnost da radim sa starijom grupom, gde sam video kako glumci srednjoškolci postaju sve samosvestniji i zreliji u svom scenskom izrazu. Svaki uspeh, ma koliko bio mali, pomaže im da izgrade čvrstu osnovu za dalje životne korake, bilo u glumi ili drugim aspektima života. Sam proces učenja i napredovanja u pozorištu razvija njihove kreativne sposobnosti, ali i emocionalnu inteligenciju, što je od presudne važnosti za njihov dalji razvoj i samopouzdanje.
Kako vidite ulogu pozorišta u obrazovanju i odrastanju dece? Šta mislite o njegovom uticaju na razvoj kreativnosti i kritičkog mišljenja kod mlađih generacija?
Pozorište ima izuzetnu transformativnu moć, posebno u obrazovanju i odrastanju dece. Kroz pozorište deca ne samo da razvijaju svoje kreativne sposobnosti, već uče i kako da izraze svoje emocije, razumeju različite perspektive i kritički razmatraju svet oko sebe. Postupak stvaranja i interpretacije likova na sceni omogućava im da razviju empatiju, jer se stavljaju u poziciju drugih, a tako istovremeno rade na svojoj samoizraženosti i samopouzdanju. Kao dramski pedagog smatram da pozorište stimuliše kreativnost tako što pruža prostor za eksperimentisanje i razmatranje različitih ideja. Deca uče da razmatraju stvari sa više strana, da postavljaju pitanja i razbijaju stereotipe. Kroz rad na scenskim predstavama, takođe uče značaj saradnje i timskog rada, što je važan aspekt razvoja i socijalnih veština. Uticaj pozorišta na razvoj kritičkog mišljenja je ogroman jer deca, kroz postavljanje i odgovore na pitanja, upoznaju svet sa dubljim smislom i ne boje se da izraze svoje mišljenje. Pozorište nije samo umetnost, već i alat koji omogućava mladim ljudima da razumeju sebe i svet oko sebe, što čini njegov uticaj na obrazovanje dubokim i trajnim.
Šta za vas znači biti humanista i kako se to ogleda u vašem svakodnevnom životu?
Biti humanista za mene znači biti svestan drugih, razumeti da su ljudske sudbine složene i da svaka osoba nosi svoj teret i lepotu. To je sposobnost da prepoznamo i cenimo tu raznolikost, da ne sudimo i ne zatvaramo oči pred tugom ili radošću drugih. U svakodnevnom životu, humanista je onaj koji pokušava da bude prisutan za druge, ko razume da mali gestovi ljubaznosti i pažnje mogu da naprave razliku. Ne radi se o velikim, dramatičnim postupcima, već o malim stvarima, pažnji prema ljudima i svetu oko nas, o toj svesti da smo svi povezani i da naše akcije, čak i one najmanje, imaju svoj značaj.
Kako putovanja, posebno ona u manastire na Kosovu i Metohiji, utiču na vašu umetnost i inspiraciju? Kakav odnos imate prema srpskom narodu i kulturi na mestima koja obilazite?
Obilazak svetinja na Kosovu i Metohiji za mene je više od običnog putovanja. To je duboko osećanje pripadnosti i poštovanja prema onima koji su, kroz istoriju, sa neverovatnom hrabrošću čuvali ovu zemlju i njeno duhovno nasleđe. Kada stojim pred manastirima kao što su Bogorodica Ljeviška, Dečani, Pećka Patrijaršija, Hoča i Zočište, ne osećam samo tišinu, već i snagu kojom ove svetinje zrače. Kosovo je srce Srbije zato što u njemu živi suština našeg naroda i naše istorije, naše duhovnosti . Od Gazimestana do Prizrena, od Orahovca do Gračanice, Nemanjićke svetinje svedoče o snazi i velikodušnosti srpskog naroda, o tome koliko je važno čuvati našu prošlost. Naši preci su branili nebo, a mi danas imamo odgovornost da tu tradiciju i veru čuvamo za budućih generacija. Tajna je, Kosovo su jedne velike srpske mošti.
Na čemu trenutno radite? Koji su projekti u pitanju kada je u pitanju vaše umetničko stvaralaštvo?
Trenutno, kao direktor Centra za kulturu u Svilajncu, radim na tome da naš grad postane još vidljiviji na kulturnoj mapi. Želim na sve da prenesem transformativnu moć umetnosti i da mojim Svilajnčanima pokažem da je ovo kuća kulture svih nas. Pokrećemo nove programe, predstave, koncerte, izložbe i radionice za sve generacije. Želim da stvorim prostor gde će ljudi moći da ostave trag svojim talentom i idejom. Pišem i dalje, kad god me poezija uhvati nespremnog, osluškujem pa zapišem. Trudim se da budem otvoreniji prema ljudima, više da živim prolaznost nego da je se plašim. U planu mi je mnogo toga, ali volim da kažem, neka nešto ostane i kao iznenađenje.
