U okviru bogatog majskog kulturnog programa, u banjalučkoj Kući Milanovića u ponedeljak, 25. maja, sa početkom u 19 časova, održana je promocija knjige „Kada bi grobovi progovorili“, autorke Vanje Kesić u izdanju Književnog ESNAF-a.
Prema rečima autorke, reč je o delu koje objedinjuje poeziju, istinu i sećanja, donoseći pred publiku snažne stihove kroz „tišinu koja progovara“. Promocija knjige je obuhvatila nekoliko multimedijalnih celina. “Poezija koja dodiruje srce” je obuhvatila bogat program kazivanja i predstavljanja stihova iz nove knjige uz posebno osmišljenu muzičku pratnju, razgovor o nastanku knjige i samom procesu stvaranja ovog dela, kao i video priloge recenzenta knjige Nede Gavrić i osnivača Književnog ESNAF-a Ilije Šaule. U programu su, osim autora Vanje Kesić, učestvovali: Nataša Lazukić u ulozi voditelja i Luka Govedarica, klavir i vokalni solista.
U razgovoru sa pesnikinjom Vanjom Kesić otvorena su najvažnija pitanja o nastanku knjige “Kada bi grobovi progovorili”, pesničkoj inspiraciji, kao i srpskim i ruskim kulturnim vezama.
Šta se krije iza simbolike i koliko dugo su nastajale pesme za zbirku “Kada bi grobovi progovorili”?
Zbirka „Kada bi grobovi progovorili“ uglavnom obuhvata pesme nastale u periodu od 2024. do početka 2026. godine, sa izuzetkom nekoliko pesama koje su preuzete iz ranijeg perioda, a odlično su se uklopile u koncept ove zbirke. Naslov se, na neki način, sam nametnuo — cela zbirka dobila je naziv po pesmi „Kada bi grobovi progovorili“, koju sam u tom trenutku smatrala najdubljom. Takođe, simbolički obuhvata čitavu zbirku — od refleksije, samorefleksije, promišljanja i preispitivanja šta je zaista važno u životu, preko grobova kao svedoka smrti, stradanja, ali i večnog sećanja u rodoljubivom ciklusu, pa sve do podsećanja na prave vrednosti i prolaznost života u poslednjim ciklusima.
Zbirka je podeljena u nekoliko tematskih ciklusa, možete li reći nešto više o tome i šta za vas kao pesnikinju predstavlja svaki ciklus?
Zbirka se sastoji iz četiri glavna ciklusa i petog, koji predstavlja dodatak — kratkih, često rimovanih misli u tri stiha, nalik haiku formi. Prvi deo minijatura u tri stiha obuhvata kratke misli, kao odjeke pesama iz glavnih ciklusa zbirke, dok se na kraju nalaze i neke nove misli. Ciklus „Pečat vremena“ sadrži rodoljubive motive, ali i motive stradanja u ratovima, želju za buđenjem svesti i širenjem mira, odnos prema precima i genetici, kao i moju ličnu ljubav prema srpskom narodu s obe strane Drine, ali i prema Rusiji. Ciklusom „Nevidljivi šapat prirode“, kako i sam naziv kaže, dominiraju motivi prirode, prolaznosti i ponovnog rađanja, kao i empatije prema životinjama i prirodi koja nas okružuje. Ciklusi „Kada bi grobovi progovorili“ i „Svet pod maskom“ međusobno su dosta povezani — od kritike savremenog društva, preko ličnih borbi, do buđenja svesti, samorefleksije i promišljanja, te potrebe da zaronimo duboko u sebe i zapitamo se kakvi želimo biti i šta je zaista važno. Za mene, kao autora, upravo ti ciklusi nose najveću težinu, dubinu i poruku.
Koliko su pesniku važna svakodnevna preispitivanja da bi uporedo sa tim i poezija koju stvara sazrevala?
S obzirom na izazove vremena u kom živimo, poplavu nekvalitetnih i instant sadržaja koji nas okružuju, tehnologiju i brz način života, mislim da nam je više nego ikad potrebno da zastanemo, pronađemo malo vremena za sebe i lično promišljanje kako bismo sačuvali dušu. Preispitivanje i promišljanje važni su za svako ljudsko biće — najpre kako bismo istinski pronašli sebe, a zatim i moralno i duhovno rasli. Konkretno za pesnika, za misaonu poeziju gotovo je neminovno često promišljanje i preispitivanje, dok je kod ljubavne i rodoljubive poezije to mnogo manje izraženo.
U vašem opusu je mnogo zastupljena i misaona poezija kroz koju progovarate kao kritičar. Šta vas najviše motiviše na to i gde pronalizite izvore inspiracije?
Kao i kod većine znatiželjnih mladih ljudi, sve je počelo u adolescentskom dobu i traganjem za putem do sebe. Od prvih pitanja: „Šta je moja suština?“, „Šta želim da budem?“, „Kako sebe vidim u budućnosti?“, pa do traganja za mnogo dubljim uvidima poput: „Koji je smisao života?“, „Koja je moja svrha?“ i „Ko sam ja u dubini sebe, odvojeno od svih uloga?“ Dosta sam se zanimala nesvesnim, apstraktnim i sličnim temama — istraživala psihologiju, astrologiju, duhovnost, filozofiju i pokušavala da kroz njih i kroz promišljanje dođem do odgovora. Kasnije su neke od tih tema i uvida dobile svoje mesto u stihovima. Naslovna pesma ove zbirke zapravo je moja jedina pesma koja je dobila naziv pre nego što je napisana, dok kod mene proces najčešće ide obrnutim redosledom — prvo nastane pesma, a potom, kao za mene najteži zadatak, iz konteksta dolazi naslov. Što se tiče inspiracije, nekad mi pesma ili deo pesme dođe „niotkuda“, ponekad nakon razmišljanja i samopreispitivanja, a nekad kao bljesak nakon neke slike, prizora, muzike ili misli.
U Republici Srpskoj i Srbiji ste posebno prepoznati kao glas patriotske i rodoljubive poezije. Koliko vas za to inspirišu podvizi i tekovine srpskog naroda i kulture?
Mi smo narod sa veoma bogatom i burnom istorijom i tu uvek ima o čemu da se piše, ali i da se uči i istražuje. Koliko god da znam o našoj istoriji, imam osećaj kao da je to tek jedna kapljica u okeanu. Nije uzalud rečeno: „Istorija je učiteljica života“ i „Istorija se ponavlja“. Mislim da su se mnogi današnji izazovi već provlačili kroz istoriju, samo malo drugačije „presvučeni“, u skladu sa tadašnjim razvojem života, kao i da su neke današnje geopolitičke situacije posledica odluka „vođa“ iz prošlosti.
Kada pišete o rodoljublju, oseća se i vaša ljubav i privrženost Rusiji. Tako ste osvojili i pesnički gran-pri u Ekaterinburgu za pesmu posvećenu Danu pobede nad fašizmom. Koliko su srpske i ruske veze jake, naročito kada je reč o poeziji, pravoslavlju i kulturi?
Mislim da nas geopolitika može periodično približavati ili udaljavati, ali mi smo prijateljski narodi iste vere i negde u dubini to se uvek oseća. Činjenica je da svi mi rusofili ponekad idealizujemo Rusiju i zamišljamo je onakvom kakva je bila u doba Romanovih, a ni ona više nije ono što je nekad bila. Ipak, meni je, i sa tačke istine i realnosti, Rusija veliki uzor — i kao umetniku i kao čoveku — jer, koliko-toliko, i u ovom posrnulom vremenu drži do znanja, umetnosti i starih, istinskih vrednosti.
Koliko je značajna podrška mladim autorima i da li je teško objaviti knjigu kod nas? Vi ste uspeli da objavite drugu zbirku poezije zahvaljujući izdavaštvu ESNAF.
Podrška je uvek veoma značajna, posebno kada niste iz tih krugova i ne poznajete put, pa vam se tako nešto čini nedostižnim. A onda, kada se putevi otvore i dođete do izdavača koji prepozna kvalitet, osećate neizmernu sreću.
