АНА СТОЈАНОВИЋ: ДРАМОЛЕТ ЗА ТИНЕЈЏЕРЕ- ПОВЈЕРЕЊЕ

Реч уредника:
У овој рубрици представљамо младе, неафирмисане ауторе који тек граде свој књижевни пут. Желимо да им пружимо простор да се њихов глас чује, да њихови поетски и прозни радови пронађу пут до читалаца и да покажемо колико стваралачког потенцијала, искрености и лепоте речи живи међу младим људима.
Ана Стојановић (2009.) млада је ауторка која љубав према писању негује још од основношколских дана. Три године учествовала је у програму НАУМ, где је откривала свет драматизације и стварања кратких драмских текстова. Инспирацију проналази у књигама, филмовима и свакодневним животним тренуцима, а кроз своје стваралаштво настоји да дочара занимљиве људске особине и створи ликове у којима се свако може препознати.

Назив драмолета: Повјерење
Ликови:
- Ева
- Мама
- Тата
- Продуцент
Текст драмолета:
(на позорници се налази Ева, спрема се за школу а поред ње је сто на ком је гомила
папира, до ње долази Мама)
Мама: Јеси спремна?
Ева: Јесам, само да узмем дукс и текст.
Мама (насмије се): Какав текст имаш сада?
Ева (насмијана): Ма за школску приредбу, главна сам улога.
Мама (насмијана): Опа, свака част.
Ева (насмијана): Хвала хвала, али сада бих требала кренути да не закасним.
Мама (насмијана): А какви су ово папири?
(Мама прегледа папире који се налазе на столу)
Ева: То је за представе што слиједе сада на распусту.
Мама (насмијана): Зар већ имаш нове пројекте?
Ева (насмијана): Да да, распоред ми је попуњен.
Мама (смије се): Ајде драго ми је.
2
Ева (насмије се): Морам у школу сада, видимо се послије.
Мама (насмијана): Видимо се.
(Ева се насмије и потрчи са позорнице а у том тренутку Тата долази, Ева му се само
насмије и настави даље. Тата прича са Мамом)
Тата (мрзовољно): То она опет неки текст носи?
Мама (сморено): Ма, пусти је.
Тата (љутито): Рекао сам ти и прије, нећу да глуми више ни у једној представи.
Мама (мрзовољно): То је њен живот, а и глума је чини срећном.
Тата (љутито): Ма не желим више чути за то.
Мама (мрзовољно): Одох правити ручак, не да ми се расправљати о овоме.
(Мама одлази са позорнице, Тата остаје и прича сам са собом)
Тата (љутито): Моја ћерка да буде глумица? Неће моћи.
(Тата уледа гомилу папира)
Тата (љутито): Ајде сад да видим како ће да глуми.
(узима гомилу папира са стола, гужва, цијепа и баца, затим одлази са позорнице)
(долази Ева на позорницу, оставља школску торбу)
Ева (насмијана): Требала бих провјежбати мало са текстовима.
(тражи гомилу папира)
Ева (збуњено и уплашено): А гдје ли су могли залутати?
(Ева преплашено сједе на позорницу и плаче)
(Мама је чује и дотрчи до ње)
Мама (уплашено): Ева дијете шта ти је?
Ева (уплакана): Не могу да нађем текстове за представе!
Мама (мало смиреније): Па како? Гдје си их оставила?
Ева (уплакана): Овдје на столу су били.
3
Мама (збуњена): Није их нико дирао, сигурно си их негдје ставила али се не сјећаш.
(Тата чује њихову конверзацију и долази до њих)
Тата (поносно): Ја сам их бацио, рекао сам вам да нема глуме више.
(Ева га гледа престрављено и почиње плакати још више)
Мама (љутито): Да ли си ти нормалан!? Уништаваш јој снове!
Тата (љутито): Ја!? Хоћеш да нам дијете буде пропалица!’Шта она има од глуме!?
Ништа!
Мама (љутито): Има таленат и снове, то је довољно да је подржимо!
Тата (љутито): Ма какав таленат има? Глупира се по позорници и то зовеш талентом?
Ева (љутито и уплакано): То што ти ниси успио у животу не значи да ја нећу!
Тата (љутито): Дај молим те, имам све што сам икада хтио а ти с глумом немаш ништа.
Ева (љутито): Имам срећу и задовољство, оно што теби фали цијелог живота!
Тата (љутито): Немој тако да ми се обраћаш, ја сам ти отац!
Мама (љутито): Смирите се обоје више, зар није доста?
Ева (љутито): Када будем позната и успијешна нећу никада више да се вратим овамко!
Тата (љутито): Никад нећеш успијети! Боље сједи и учи да упишеш добар и користан
факултет.
Ева (упкано): Зашто мораш бити такав према мени?
Тата (љутито): Не желим да завршиш као пропалица.
Ева (уплакано): Али то се неће десити!
Тата (љутито): Па и неће јер ја то нећу допустити. Нема ништа од глуме, заборави на то.
(Ева почне још више плакати а Мама ју крене тјешити)
Тата (љутито): Нема глуме више.
(Тата одлази са позорнице а послије неклико секунди гасе се свјетла и одлазе и Мама и
Ева, затим се упале свјетла)
(Тати звони телефон)
4
Тата (јавља се мрзовољно): Хало? (слуша) Да, ја сам. Ко је ово? (слуша) Како то мислите?
Какву награду? (слуша) Зар се пријавила? (слуша) Не, нисам знао. (слуша) Моја ћерка
толико талентована? (слуша) Добро, у реду. Хвала. (прекида позив)
(Тата мало размишља затим зове Еву)
Тата (виче): Ева! Дођи молим те.
(Ева дотрчи до њега)
Ева (збуњено): Шта је било?
Тата (знатижељно): Да ли си се пријавила на неки конкурс?
Ева (уплашено): Да али то је било прије, обећавам.
Тата: Добро, звали су ме сада да си добила неку награду.
Ева (тужно): Свакако нема ништа од тога.
Тата (размишља): Зови маму да дође, морамо попричати.
Ева (уплашено): А рекла сам ти то је било прије. Немој се љутити молим те.
Тата (хладно): Причаћемо кад мама дође.
(Ева одлази са позорнице и долази са Мамом)
Мама (Збуњено): Шта је сад?
Тата: Ева је добила награду за најбоље изведену улогу.
Мама (узбуђено): Стварно!? То је одлично.
(Мама гледа у тужну Еву)
Мама (узбуњено): Зар ниси срећна?
Ева (тжна): Тата је рекао нема глуме.
Мама (сморена): Аха.
Тата: Отићем по награду свакако.
(Ева и Мама га гледају узбуђено и изненађено)
Ева (збуњена): Али зашто си промијенио мишљење?
5
Тата: Нисам рекао да се ишта мијења сад. Али ипак си добила ту награду, мораш је
преузети.
(Мама и Ева се гледају)
Мама (срећно): Добро.
(гасе се свјетла, одлазе сви за позорнице, пале се свјетла, затим долази Ева, држи
награду)
Ева (пресрећна): Добро вече, овом приликомн се желим захвалити свима који су увидјели
мој таленат. Нисам мислила да ћу успјети поред ових свих изврсних глумица. Част ми је
држати ово у рукама!
(чује се аплауз и Ева се поклони и оде са позорнице)
(на позорницу долазе Тата, Мама и прилази им Продуцент)
Продуцент (насмијан): Извините, јесте ви Евини родитељи?
Тата (збуњено): Јесмо, зашто?
Продуцент (срећан): Ја сам Иван, продуцент. (рукује се са Мамом и Татом) Хтио сам вас
питати да ли би Ева могла да прихвати улогу у једној новој серији коју снимам? Она је
стварно изврсна глумица, код ње се осјети та емоција коју много немају.
Тата (мрзовољно): Није она за глуму, ово јој је био посљедњи пројекат. Жао нам је, надам
се да нађете замјену.
Продуцент (збуњено): Како то мислите? Зашто је посљедњи?
Тата (мрзовоњно): Јер не желим да ми ћерка буде глумица.
Продуцент (љутито): Ева би требала о томе да одлучује. Ви своју ћерку треба да
подржите и да се њом поносите!
(Ева долази до њих)
Ева (збуњено): Шта се дешава?
Тата (мрзовољно): Ништа. Идемо кући.
(одлазе са позорнице, Продуцент остане секунд а затим оде)
(на позорницу долазе Тата, Мама и Ева)
Ева (поспано): Одох да урадим задаћу.
6
(Ева одлази)
(Тати звони телефон)
Тата (јавља се): Хало? (слуша) Рекао сам да не може. (слуша) Нађите другу глумицу,
довиђења! (прекида позив)
Мама (збуњено): Ко је то био?
Тата (љутито): Ма онај Иван, убјеђује ме да пустим Еву да глуми у оној серији.
Мама: А зашто је не пустиш? Видиш да је продуценти, лично, траже.
Тата (љутито): Како ће да преживи с глумом? Од тога новца нема.
Мама: Па пусти је да глуми док се не одсели од нас. Не кошта нас ништа а чак ће
нештоизарадити. Послије нека упише факултет.
Тата: Ма не знам.
Мама: Мораш је пусити, бар нека проба. Никад не знаш.
Тата: Добро, овако, нек сними једну епизоду, за даље ћемо видјети.
(Мама загрли Тату)
Тата (дозива Еву): Ева! Дођи овамо!
(Ева долази на позорницу)
Ева (збуњено): Шта је сад?
Тата: Један продуцент те тражио данас. Понудио је да глумиш у његовој серији. Ја ћу те
пустити у једну епизоду. За даље ћемо видјети.
(Ева пресрећна грли Тату)
Тата (гледа у Еву): Мораш ми нешто обећати.
Ева (пресрећно): Било шта!
Тата (озбиљан): Потрудићеш се да будеш најбоља. Кад сви већ говоре да си талентована,
немој овдје да станеш.
Ева (узбуђена): Јасно!
(Мама, Тата и Ева се загрле, свјетла се гасе и одлазе са позорнице. Свјетла се пале и
излази Дјевојчица)
7
Мама (срећна): Јеси се уморила?
Ева (сречна): Ма никако. Могла бих снимати још неколико сати.
Мама (смије се): Мораш се одморити.
Ева (срећна): Супер сам ја, додуше кревет и сан звуче примамљиво.
Мама (смије се): Ајде иди да спаваш лудице.
(Ева грли Маму и одлази)
Тата (смије се): Стварно је добра.
(Ева застаје и слуша шта говоре)
Мама (поносна): Рекла сам ти да је феноменална.
Тата (смије се): Нисам вјеровао. Нико од нас нема таленат, одакле њој?
Мама (поносно): Такви се рађају само једном хаха.
Тата (смије се): Жао ми је што јој нисам вјеровао. Нисам је подржао кад јој је највише
требало.
Мама (сажали се): Мораш ју слушати, шта она има да каже.
Тата (разочаран у себе): Неће ми никада опростити ону свађу.
Мама (жао јој Тате): Ајде било па прошло, само сад убудуће буди ту за њу.
Тата (тужан): Шта ако ми стварно то запамти и никада не заборави?
Мама (тјеши га): Мораш наставити даље. Дијете је, ако не будеш више онакав, опростиће
ти.
Тата (тужан): Мислиш?
Мама (грли Тату): Да. (насмије се)
(Ева дотрчи до Тате и Маме и грли их обоје)
Ева (насмијана): Тата опростићу ти увијек.
(Тата и Мама се насмију и њих троје се загрле)













