Милкица Марјановић – поезија између помрачења и одсјаја
Реч уредника:

У рубрици „Млади песнички гласови“, којом Књижевни ЕСНАФ отвара простор новим ауторима, подржава њихово стваралаштво и даје прилику да се чују и гласови који тек траже свој пут до читалаца, представљамо Милкицу Марјановић, младу песникињу из Дервенте.
Поезију пише од осме године, а њен уметнички израз данас се обликује на раскршћу књижевности, музике и сценске уметности. Музичко образовање, хорско певање, глума и учешће у различитим културним пројектима додатно обогаћују њен однос према речи, ритму и емоцији. Иза себе већ има бројне објављене песме, учешћа на фестивалима и изложбама, као и прву збирку поезије „Помрачења и одсјаји“, објављену 2025. године.
Милкичина поезија проналази своје место и у књизи и на сцени, потврђујући да стих може бити и лични запис и део заједничког уметничког доживљаја.
Представљајући њене песме, желимо да подржимо један аутентичан млади глас и да му отворимо простор за нове сусрете са читаоцима. Јер верујемо да поезији није потребна потврда да би постојала – понекад јој је потребно само место на којем ће бити прочитана и неко ко ће је заиста чути.

Лаку ноћ
Сан је топла облога
за моје искривљено чело.
Сан је бедем испод којег не крвари јагње
и нога што не осјећа људско тијело.
Сан је нијем,
а говорљиво је сањање.
Сан је бистрина која нада мном бди
и прах који у косу ставим,
да буде са мном и кад се заборавим.
Сан је тренутак,
а вјечност – то су сни.
Сан је оклоп за душу смјелу
и у комори без иједног прореза
сан је загрљај без опреза.
Као зупчаник у тијелу
с покретом дубље зарања,
сан има мене, а ја
могућност сањања.
О држању
Падамо.
Руке нам стискају зрак
и грли нас сопствени хлад,
док омоти нови нам расту.
Падамо безболно.
Краста на красту
од ударца нас штити,
а сјећаш ли се
како је гадно знало бити
док имасмо меку кожу?
Падамо празни.
Слобода криомице подражава глад
а пад никад није тако брз и лак
но кад се с успоном мијеша.
Падамо наказни.
Ко крв из свјежег леша,
за нама цуре матичне млијечи.
Падамо.
Руке се грчевито хватају за зрак,
јер мало је неугодно држати се дјела,
још неугодније држати се
ријечи.












