BLIZU, BLIŽE – PRISNO
Autor: Aleksandra Đorđević
Kad me ljudi pitaju šta je ono što mi u dalekom, belom svetu nedostaje, uglavnom ih nahranim značajnim sitnicama: onaj kafić, ova pesma, društvo i porodica. Ili jednostavno artikulišem ono što žele da čuju: da smo mi topli, srdačni i slobodni i da toga nigde nema. I znam da većina ne želi da čuje da toga ima i van Srbije. Ali ako bih pak htela da pogodim u srž, rekla bih da mi nedostaje prisnost.
Dugo sam razmišljala o tome šta znači prisnost, za mene neprevodiva u druge jezike kojima se služim. U nemačkom govornom području i kulturi često se govori o privatnosti, ali privatnost je sve što se odnosi na mene i definišem je ogradom: sve ono što neću da podelim sa tobom; a toga je među ovim svetom puno. S druge strane, ako proširimo sliku na svet nama dostupan (kroz medije i platforme), često čujemo u ovom kontekstu za pojam intime. Ali nisam zadovoljna; intima jeste lična, ali za mene je u prvoj liniji povezana sa stidom, a onda je opet i romantično konotirana. U svakom slučaju, ni jedan od ova dva pojma ne korespondira sa prisnošću u takvoj meri da zadovoljava moju potrebu da se izrazim.
Prisnost je osećaj doma, a postiže se spuštanjem garda. Rekla bih čak da je za prisnost neophodan tajni sastojak vaspitanja i kap krvi sredine u kojoj smo odrasli, i uprkos trendu političke korektnosti, usuđujem se da kažem da je nema svugde. Neki su narodi skloniji prisnosti, drugi manje. Često sam sretala autentične ljude sa kojima nisam mogla da ostvarim prisan odnos. Naravno, pritom ne zanemarujem karakter, temperament, kao ni zajednička interesovanja. Ali nedavno smo zimovali u malom mestu na severu Italije i tih nekoliko dana, iako zatrpani sa više od tri metra snega, meni je bilo toplo. Upoznala sam ceo turistički kompleks: prodavačice, vlasnike restorana, radnike u prodavnici sportske opreme. Ja, koja sam stidljiva i okrenuta sebi. Čak su i turisti, pretežno Italijani, nonšalantno prilazili, upuštali se u razgovor i pomagali da razgrnem sneg i oslobodim auto. Da, reći ćete: nevolja zbližava ili možda: čovek je na odmoru opušteniji. Sve je to tačno, kao i to da su možda meštani naviknuti na turističke sezone prijemčiviji za razgovor, ali ipak me kopka da li je to sve. Da nije uslov za prisnost odrasti u malom mestu omeđenom brdima, bukvalno ili metaforički, i neumitno biti vezan za svoje: ognjište, običaje, navike?
Kad smo se preselili u novi kraj, prve komšije su nam požele dobrodošlicu i napomenule kako bi zbog dece bilo lepo ugraditi vratanca u ogradu. Ja sam to shvatila kao najavu jednog bliskog i dubokog odnosa. Međutim, iako se poštujemo, mi se gotovo ne poznajemo. Prve komšije su nam korektne i uljudne, ali ostatak jedva da mogu da identifikujem imenom. Bilo je pokušaja zbližavanja: ugovaranja kafe i šetnji. Ali ja već na sam pomen kalendara na jednu tako prirodnu stvar dobijam ospice. Komšinica dve kuće pored je bila pre dve godine kod nas, a pozivnicu da ja svratim još nisam dobila. Pokucati i ući ne postoji u rečniku ovog naselja. Ah, kad smo se vratili iz Italije, kao i svaki put kad se vratimo iz Srbije, u glavi sam premetala scenarije, postavljala sto, organizovsla žurke, ali kad ugledam taj prelepi ali pusti kraj, želja me mine. Istina, sredina nas oblikuje, ali kako je moguće da ja ne mogu nju? Krive su brojke.
Nedavno me je iznenadio jedan roditelj. Doveo je ćerku da se igra sa našim sinom. Sve je išlo glatko i spontano: poruka istog dana, odgovor u roku od pola sata, dolazak u roku od dva. Gde smo mi to? – zasijale su lampice na jelci. Iako navikla da se pozivi tek tako izgovaraju, a još brže povlače, ponudila sam čoveku da uđe na kafu. Moram priznati da sam vrata gotovo zatvorila na pola računajući da će učtivo odbiti. Međutim, dvometraš sa osmehom dobroćudnog mede je prihvatio i mi smo neplanirano proveli jedno prijatno popodne. Pridružili su nam se još neki prijatelji, takođe spontano, na naš poziv.
Možda je stvar u neodustajanju, a možda mora da se poklope vreme i geografska dužina i širina. U svakom slučaju, može i bez prisnosti da se neguje topao odnos sa ljudima, ali ja ne prestajem da je tražim. Ono što me plaši, međutim, jeste njeno naličje. Da ilustrujem, reći ću vam da sam oduvek bila tačna, ne pijem kafu i imam specifičan smisao za humor. Znam da ove tri stavke mogu da potvrde i moji prijatelji. Ali kad sam se posle dve godine boravka u Nemačkoj obrela u jednoj agenciji u svom rodnom mestu, u kojoj je tada radila devojka koju poznajem iz škole, njoj nije bilo ni čudno ni neprijatno da mi kaže da sam poprimila nemački akcenat. Može da se desi, pomislićete, ali ja za te dve godine gotovo da nisam progovorila nemački. Studirala sam engleski i dva jezika koje sam, pored srpskog, u tom periodu koristila, bila su engleski i italijanski. Slično mi se događa kad kažem da ne pijem kafu ili kad, na moje veliko čuđenje, poštujem tuđe vreme. Ljudima kao da je lakše da odstupanja od ustaljenog objasne nekim spoljnim faktorom. Ako ne bi, koji bi njihov izgovor bio? Dakle, insistiram na tačnosti zato što sam poprimila nemački mentalitet ili – ne smejem se zato što sam zaboravila izvorno naše. Eto, toliko su prisni sa mnom neki ljudi da negiraju sve što sam oduvek bila ili me objašnjavaju uticajem okoline pokazujući time da me bolje poznaju nego ja samu sebe, štaviše bolje od ljudi koji su tu celi moj život. Ili možda govore samo o sebi. Kako god, za kafu nikad nije kasno, možda se i predomislim, priželjkuju moji dragi, ali ako ćemo onako prisno, oni malo dalji prevrću očima i u sebi nabrajaju razloge zašto ne pijem: mislim da sam bolja, poklekla sam pred trendom zdravlja i večite mladosti i slično.
Dakle, blisko je ono što je moje. Možda drugim ljudima i narodima i u različitim kulturnim obrascima ova reč znači nešto sasvim drugo, možda je to prisnost kakvu ja ne mogu da poimam i iskusim. Ali ako moram da otvorim hiljade vrata i pređem još toliko pragova da te osetim, onda nismo prisni. Prisno je kad mi dozvoliš da se šćućurim uz tvoju suštinu, čije mi deliće daruješ rečju, pogledom i dodirom. A onda možda i ne odbijem tu kafu.
