БЛИЗУ, БЛИЖЕ – ПРИСНО
Аутор: Александра Ђорђевић
Кад ме људи питају шта је оно што ми у далеком, белом свету недостаје, углавном их нахраним значајним ситницама: онај кафић, ова песма, друштво и породица. Или једноставно артикулишем оно што желе да чују: да смо ми топли, срдачни и слободни и да тога нигде нема. И знам да већина не жели да чује да тога има и ван Србије. Али ако бих пак хтела да погодим у срж, рекла бих да ми недостаје присност.
Дуго сам размишљала о томе шта значи присност, за мене непреводива у друге језике којима се служим. У немачком говорном подручју и култури често се говори о приватности, али приватност је све што се односи на мене и дефинишем је оградом: све оно што нећу да поделим са тобом; а тога је међу овим светом пуно. С друге стране, ако проширимо слику на свет нама доступан (кроз медије и платформе), често чујемо у овом контексту за појам интиме. Али нисам задовољна; интима јесте лична, али за мене је у првој линији повезана са стидом, а онда је опет и романтично конотирана. У сваком случају, ни један од ова два појма не кореспондира са присношћу у таквој мери да задовољава моју потребу да се изразим.
Присност је осећај дома, а постиже се спуштањем гарда. Рекла бих чак да је за присност неопходан тајни састојак васпитања и кап крви средине у којој смо одрасли, и упркос тренду политичке коректности, усуђујем се да кажем да је нема свугде. Неки су народи склонији присности, други мање. Често сам сретала аутентичне људе са којима нисам могла да остварим присан однос. Наравно, притом не занемарујем карактер, темперамент, као ни заједничка интересовања. Али недавно смо зимовали у малом месту на северу Италије и тих неколико дана, иако затрпани са више од три метра снега, мени је било топло. Упознала сам цео туристички комплекс: продавачице, власнике ресторана, раднике у продавници спортске опреме. Ја, која сам стидљива и окренута себи. Чак су и туристи, претежно Италијани, ноншалантно прилазили, упуштали се у разговор и помагали да разгрнем снег и ослободим ауто. Да, рећи ћете: невоља зближава или можда: човек је на одмору опуштенији. Све је то тачно, као и то да су можда мештани навикнути на туристичке сезоне пријемчивији за разговор, али ипак ме копка да ли је то све. Да није услов за присност одрасти у малом месту омеђеном брдима, буквално или метафорички, и неумитно бити везан за своје: огњиште, обичаје, навике?
Кад смо се преселили у нови крај, прве комшије су нам пожеле добродошлицу и напоменуле како би због деце било лепо уградити вратанца у ограду. Ја сам то схватила као најаву једног блиског и дубоког односа. Међутим, иако се поштујемо, ми се готово не познајемо. Прве комшије су нам коректне и уљудне, али остатак једва да могу да идентификујем именом. Било је покушаја зближавања: уговарања кафе и шетњи. Али ја већ на сам помен календара на једну тако природну ствар добијам оспице. Комшиница две куће поред је била пре две године код нас, а позивницу да ја свратим још нисам добила. Покуцати и ући не постоји у речнику овог насеља. Ах, кад смо се вратили из Италије, као и сваки пут кад се вратимо из Србије, у глави сам преметала сценарије, постављала сто, организовсла журке, али кад угледам тај прелепи али пусти крај, жеља ме мине. Истина, средина нас обликује, али како је могуће да ја не могу њу? Криве су бројке.
Недавно ме је изненадио један родитељ. Довео је ћерку да се игра са нашим сином. Све је ишло глатко и спонтано: порука истог дана, одговор у року од пола сата, долазак у року од два. Где смо ми то? – засијале су лампице на јелци. Иако навикла да се позиви тек тако изговарају, а још брже повлаче, понудила сам човеку да уђе на кафу. Морам признати да сам врата готово затворила на пола рачунајући да ће учтиво одбити. Међутим, двометраш са осмехом доброћудног меде је прихватио и ми смо непланирано провели једно пријатно поподне. Придружили су нам се још неки пријатељи, такође спонтано, на наш позив.
Можда је ствар у неодустајању, а можда мора да се поклопе време и географска дужина и ширина. У сваком случају, може и без присности да се негује топао однос са људима, али ја не престајем да је тражим. Оно што ме плаши, међутим, јесте њено наличје. Да илуструјем, рећи ћу вам да сам одувек била тачна, не пијем кафу и имам специфичан смисао за хумор. Знам да ове три ставке могу да потврде и моји пријатељи. Али кад сам се после две године боравка у Немачкој обрела у једној агенцији у свом родном месту, у којој је тада радила девојка коју познајем из школе, њој није било ни чудно ни непријатно да ми каже да сам попримила немачки акценат. Може да се деси, помислићете, али ја за те две године готово да нисам проговорила немачки. Студирала сам енглески и два језика које сам, поред српског, у том периоду користила, била су енглески и италијански. Слично ми се догађа кад кажем да не пијем кафу или кад, на моје велико чуђење, поштујем туђе време. Људима као да је лакше да одступања од устаљеног објасне неким спољним фактором. Ако не би, који би њихов изговор био? Дакле, инсистирам на тачности зато што сам попримила немачки менталитет или – не смејем се зато што сам заборавила изворно наше. Ето, толико су присни са мном неки људи да негирају све што сам одувек била или ме објашњавају утицајем околине показујући тиме да ме боље познају него ја саму себе, штавише боље од људи који су ту цели мој живот. Или можда говоре само о себи. Како год, за кафу никад није касно, можда се и предомислим, прижељкују моји драги, али ако ћемо онако присно, они мало даљи преврћу очима и у себи набрајају разлоге зашто не пијем: мислим да сам боља, поклекла сам пред трендом здравља и вечите младости и слично.
Дакле, блиско је оно што је моје. Можда другим људима и народима и у различитим културним обрасцима ова реч значи нешто сасвим друго, можда је то присност какву ја не могу да поимам и искусим. Али ако морам да отворим хиљаде врата и пређем још толико прагова да те осетим, онда нисмо присни. Присно је кад ми дозволиш да се шћућурим уз твоју суштину, чије ми делиће дарујеш речју, погледом и додиром. А онда можда и не одбијем ту кафу.
