Pravila života
Kad ja padnem, ti zalepi flaster.
Aleksandra Đorđević
Kad smo živeli male snove i zamišljali velike živote, mislili smo da će ići ovako: završiš školu, nađeš posao, sklopiš brak, pravite bebe, radite, idete na večere sa prijateljima, pijete vino… Međutim, ispostavilo se da je život nešto više od The Game of Life, a istovremeno manje od reklamnih selfija sa Instagrama.
Pored osnovnih fizioloških potreba, čovek teži sigurnosti, samoostvarenju i pripadanju. I zapravo tu, na putu od kuće do škole, od škole do posla, od posla do teatra, ono što se živi, nisu veliki događaji kojima merimo vreme, već sitni koraci i hrapave rečenice kroz koje učimo da razumemo, komuniciramo i oprostimo. A tu najviše padamo.
Sigurno da ne živimo isto. Neke od nas je priroda obdarila vrlinama i veštinama, a neke je pokosio cunami. Ali, ako izuzmemo teške životne okolnosti, onda i dalje razlikujemo polaznike koji kroz život koračaju sa povezom preko očiju od onih koji biraju da vide. A videti, razumeti i sazreti je bolno iskustvo. Oprostili smo se od Deda Mraza, a da li smo mu oprostili što nije više tu za nas?
Porodica, naš mali mikrokosmos, igralište je na kom vežbamo društvene veštine i odskočna daska za svaki naredni odnos ili haos: sa ljubavnikom, koleginicom, šefom, prodavcem… Ukoliko smo nedovoljno vežbali, izrasli smo u ljude koji negativne emocije zadržavaju dok ne prerastu u hronične tegobe ili ih izražavaju pasivno-agresivno. Kako drugačije? Za njih nikad nije bilo mesta ni razumevanja. Drugim rečima, ako smo lomili ruku ne sačekavši da zaceli, cinkarili sestru i uživali u moći razaranja, prkosili roditeljima i pamtili osećaj odbijanja, dok naš odgovorni odrasli nije umeo da se izdigne i pokaže nam šta znači ljubav koja prevazilazi neposlušnost, nismo nikad imali priliku da naučimo neke od osnova suživota. Umesto toga, živeo je jači. A danas, kad mi diktiramo slabijem, vrlo smo brzi pri klasifikovanju ljudi i odnosa kao nezdravih. Da li se prethodno zapitamo koji su delovi nas nezdravi? Nasuprot hrišćanskom načelu da volimo upravo tamo gde smo najnesigurniji, mi izbacujemo „smeće” iz života, okrećemo leđa iskušenju i mogućnosti rasta, izgovaramo tu tešku reč ‘nikad’ i vrtimo se ukrug obožavajući sebe. Da li možemo da sortiramo, recikliramo, popravimo?
Živimo u iscrpljenom društvu i sasvim je prirodno, da kada se gušimo, masku za disanje najpre stavimo sebi, a zatim onome pored nas. Nažalost, čini se da kiseonika ima sve manje i da nas umesto ove metafore bolje opisuje ona o raju i paklu[1]. Pred obilnom trpezom, sa kašikama dugim koliko oni sami, ljudi u paklu umiru od gladi jer ne mogu sebe da nahrane, dok su oni u raju naučili da hrane jedni druge. Možda i to dugo priželjkivano pitanje ne traži samo odgovor, već reperkusiju – A kako si ti?
Elem, ne moramo da zatvorimo sva vrata za sobom ma koliko ljuti i povređeni bili. Ako bismo samo mogli da priđemo jedni drugima zapitani i radoznali, možda bi ono što je potrebno bližnjem postalo prioritet u odnosima. A svi oni konflikti i razmirice završile bi se humanošću onoga koji u datom momentu ima više kapaciteta da nosi. Možda, ali samo možda, ne bismo više bili toliko umorni.
Da li možemo da budemo ljuti, povređeni, iznevereni, a da nastavimo da komuniciramo krpeći rupe i razmrsujući čvorove? Sa ljudima koje smo nominovali u naš krug najbližih – čini se da možemo. Iskušenje je u plićaku, a mi se davimo i pored mišića. Ili možda baš zbog njih?
Možda se poznajemo po delima, ali nismo samo i jedino naša dela. Kao što kaže Ester Perel oslanjajući se na Arona Antonovskog, da li u krevetu ili za stolom, mi se ne borimo jedni protiv drugih; mi se borimo za to da budemo viđeni, voljeni i vrednovani. Zato ne iznenađuje da u društvu i životu kroz koji prolazimo sa povezom na očima, niko nema vremena ni kapaciteta da se pozabavi osobom pored sebe. Ali onog momenta kad jedan od nas skine povez i na uvredu odgovori ljubavlju, sva ona ućutkivana i neljubljena deca u nama biće oslobođena. Prvi put kad osetimo da nas naša neposlušnost i naš otpor ne koštaju ljubavi, da nismo odbačeni zato što nećemo, telo će stvoriti novu poruku i priliku – da smemo da se ne složimo. Sve će biti u redu.
Kad sledeći put krenemo u grad, ponesimo figurice iz igre života sa sobom, jer igra se ne završava jednim razgovorom ili zatvaranjem vrata, a ni gledanjem u drugu stranu. Možda ne možemo da izbegnemo uzbrdice na kojima padamo; definitivno ne možemo da izbegnemo da budemo „pojedeni” i bačeni na start; ali možemo da promenimo pravila po kojima igramo.
