Правила живота
Кад ја паднем, ти залепи фластер.
Александра Ђорђевић
Кад смо живели мале снове и замишљали велике животе, мислили смо да ће ићи овако: завршиш школу, нађеш посао, склопиш брак, правите бебе, радите, идете на вечере са пријатељима, пијете вино… Међутим, испоставило се да је живот нешто више од Тхе Гаме оф Лифе, а истовремено мање од рекламних селфија са Инстаграма.
Поред основних физиолошких потреба, човек тежи сигурности, самоостварењу и припадању. И заправо ту, на путу од куће до школе, од школе до посла, од посла до театра, оно што се живи, нису велики догађаји којима меримо време, већ ситни кораци и храпаве реченице кроз које учимо да разумемо, комуницирамо и опростимо. А ту највише падамо.
Сигурно да не живимо исто. Неке од нас је природа обдарила врлинама и вештинама, а неке је покосио цунами. Али, ако изузмемо тешке животне околности, онда и даље разликујемо полазнике који кроз живот корачају са повезом преко очију од оних који бирају да виде. А видети, разумети и сазрети је болно искуство. Опростили смо се од Деда Мраза, а да ли смо му опростили што није више ту за нас?
Породица, наш мали микрокосмос, игралиште је на ком вежбамо друштвене вештине и одскочна даска за сваки наредни однос или хаос: са љубавником, колегиницом, шефом, продавцем… Уколико смо недовољно вежбали, израсли смо у људе који негативне емоције задржавају док не прерасту у хроничне тегобе или их изражавају пасивно-агресивно. Како другачије? За њих никад није било места ни разумевања. Другим речима, ако смо ломили руку не сачекавши да зацели, цинкарили сестру и уживали у моћи разарања, пркосили родитељима и памтили осећај одбијања, док наш одговорни одрасли није умео да се издигне и покаже нам шта значи љубав која превазилази непослушност, нисмо никад имали прилику да научимо неке од основа суживота. Уместо тога, живео је јачи. А данас, кад ми диктирамо слабијем, врло смо брзи при класификовању људи и односа као нездравих. Да ли се претходно запитамо који су делови нас нездрави? Насупрот хришћанском начелу да волимо управо тамо где смо најнесигурнији, ми избацујемо „смеће” из живота, окрећемо леђа искушењу и могућности раста, изговарамо ту тешку реч ‘никад’ и вртимо се укруг обожавајући себе. Да ли можемо да сортирамо, рециклирамо, поправимо?
Живимо у исцрпљеном друштву и сасвим је природно, да када се гушимо, маску за дисање најпре ставимо себи, а затим ономе поред нас. Нажалост, чини се да кисеоника има све мање и да нас уместо ове метафоре боље описује она о рају и паклу[1]. Пред обилном трпезом, са кашикама дугим колико они сами, људи у паклу умиру од глади јер не могу себе да нахране, док су они у рају научили да хране једни друге. Можда и то дуго прижељкивано питање не тражи само одговор, већ реперкусију – А како си ти?
Елем, не морамо да затворимо сва врата за собом ма колико љути и повређени били. Ако бисмо само могли да приђемо једни другима запитани и радознали, можда би оно што је потребно ближњем постало приоритет у односима. А сви они конфликти и размирице завршиле би се хуманошћу онога који у датом моменту има више капацитета да носи. Можда, али само можда, не бисмо више били толико уморни.
Да ли можемо да будемо љути, повређени, изневерени, а да наставимо да комуницирамо крпећи рупе и размрсујући чворове? Са људима које смо номиновали у наш круг најближих – чини се да можемо. Искушење је у плићаку, а ми се давимо и поред мишића. Или можда баш због њих?
Можда се познајемо по делима, али нисмо само и једино наша дела. Као што каже Естер Перел ослањајући се на Арона Антоновског, да ли у кревету или за столом, ми се не боримо једни против других; ми се боримо за то да будемо виђени, вољени и вредновани. Зато не изненађује да у друштву и животу кроз који пролазимо са повезом на очима, нико нема времена ни капацитета да се позабави особом поред себе. Али оног момента кад један од нас скине повез и на увреду одговори љубављу, сва она ућуткивана и нељубљена деца у нама биће ослобођена. Први пут кад осетимо да нас наша непослушност и наш отпор не коштају љубави, да нисмо одбачени зато што нећемо, тело ће створити нову поруку и прилику – да смемо да се не сложимо. Све ће бити у реду.
Кад следећи пут кренемо у град, понесимо фигурице из игре живота са собом, јер игра се не завршава једним разговором или затварањем врата, а ни гледањем у другу страну. Можда не можемо да избегнемо узбрдице на којима падамо; дефинитивно не можемо да избегнемо да будемо „поједени” и бачени на старт; али можемо да променимо правила по којима играмо.
