БЛИСКОСТ КАО НЕМИНОВНОСТ 

БЛИСКОСТ КАО НЕМИНОВНОСТ

(У СУСРЕТ БУЂЕЊУ, Илија Шаула, есеји, Књижевни ЕСНАФ – Београд, 2025)

Милица Јефтимијевић Лилић

Као што се у природи одвијају одређени процеси који сходно годишњим добима  јесен доводе до зрења и плодова тако се и у ствараоцу све промене, доживљаји, искуства и размишљања крећу ка зрењу, сажимању и плодоносном исходу.

У сусрет буђењу, збирка лиризованих есеја Илије Шауле, открива исти пут развоја његове мисли, филтрирање свега сувишног, што указује и на унутарње згушњавање проживљеног и промишљеног. Још давно је у првим збиркама поезије показао мисаоност и осећај за економију речи, за ослобађање емоција у што чистијем виду, за концентрисање језичког супстрата,  душевне  и духовне ватре. Човек је искра што исијава логос, што душом обасјава просторе и измамљује сличне одговоре у онима којима је упућена.

Шаулини романи и приче  су одавно открили његов танани сензибилитет, његово соларно биће које еманира радост постојања, љубав према животу,  другима, твораштву и раскош унутарњег света. У овој књизи Шаулиних медитативних есеја све то подигнуто је на виши степен, сходно процесу стваралачког усавршавања јер аутор открива промене које се одвијају у његовом бићу (у оквиру промена у свету око њега и литератури из које црпи надахнуће) с намером да подсети да ма како имали осећај да учествујемо у животу и збивањима, често то чинимо несвесно, лишени додира са собом, познавања сопствене бити или капацитета с којим располажемо. Стога нас он позива, да сходно томе, прво заронимо у то море непознатог које носимо од искона, да истражимо шта све скрива, да обелоданимо скривена блага која се у њему таложе од искона и учинимо га доступним и другима које ће дотаћи, оплеменити  и подстаћи да то исто потраже у себи. Очито је, а то и Библија каже, да је Бог нештедимице даривао таленте човеку, али је њему оставио на слободу да их развија и до које мере ће реализовати те могућности које су му у корену бића. На то нас Илија Шаула подсећа у уводном слову. На свој покушај да посредством сопствене уметности, а она је веома разноврсна, стигне до Другог, да боље упозна свет и да га са лепше стране представи  и укаже на могућност  његовог мењења, онима којима нису дати такви увиди у суштину језика и бића света. Аутор инсистира на отворености за дијалог, на својство речи да еманирају суштину и буде лепоту у другима. Његова потреба за сликом, бојама, комуникацијом посредством боја само је материјализовани израз његове светлосне душе која се разлива у разне нијансе видљиве на платнима, његову слободу да се оваплоћује у разним формама и тако проналази пут до што већег броја људи како би их подстакао да се отворе, да завире у себе. Да нађу искру која ће их обасјати и упутити ка Другом уместо да чаме у безизлазу времена  и друштава која нас свесно отуђују једне од других, разним модусима егзистенције који нас полако али сигурно воде постварењу, механизовању и потискивању духовног и душевног обиља које нам је дато рођењем.  Као и разлозима за страх који паралише и укида креативност и људскост, зато нас Шаула позива на повезивање с најбољим делом себе, љубављу, саосећањем и блискошћу коју подиже на ниво императива: „Љубав је та која везује нити постојања, уткива сигурност у свакодневицу, и чини да живот не буде само низ пролазних тренутака, већ складна песма срца. Љубав је нежни шапат на ивици сна, рука која не пушта чак ни када олуја прети да све однесе. Блискост није пука потреба, она је суштина постојања“.

А те олује се над свакодневним светом надносе све чешће, како фигуративно, тако и стварно. Аутор не заборавља да подсети на ону која га је лишила родне куће, завичаја, огњишата које даје осећај утемељења и трајања, као и на све оне који широм света бивају жтрве таквих олуја, што поништавају прави творачки смисао васељене и Божје креације.

У том смислу буђење је нужност, свесно прихватање себе као непознанице, те и света, а Илија  Шаула подсећа да разни филозофски правци  (постомедернизам) релативизују нужност самопосматрања јер се акценат ставља на угао посматрања не и на суштину, као што то овде налазимо. Он апострофира смисао наратива који треба протежирати, а литература је кључ за разумевање суштине егзистенције. Јер како аутор види, пробуђени човек не тежи да буде суперхерој који може све, већ рањиво биће лишено охолости и одсуства емпатије. Нужност да уместо у ширину, урања у дубину, да гради мостове ка другима који су трајнији од материјалних. У том слислу, он говори о тајни као својству бића које има непознанице у себи самом, а тежња за спознајом тајни бића води ка креативности, изражајности и дубљег људског смисла, што је и мисао коју је, како нас аутор подсећа и Хајдегер наглашавао да права истина лежи у тајни бивства. О томе нас и чувени Бела Хамваш поучава, да душа, а она је извор најдубљих тајни тежи повратку примарној истини: „Промена кроз коју пролази душа није усавршавање. Душа неће постати ни више, шира, дубља и блиставија. Душа ће само задобити сопствено древно биће које је изгубила тоњењем у материјалну природу.Човек поново добија своју изворну  небеску природу… (Сциентиа сацра,  Духовна башина древног човечантва, Дерета, превео Сава Бабић,1999. стр. 117/ 118)

Илија Шаула, тајну види као откровење љубави и смисла који повезује човечанство, у уметности која тежи њеном откровењу и чини да оно опстане упркос свим ломовима јер, духовна енергија која је у сржи љубави повезује најснажније, просветљава и чини живот могућим. У том смислу аутор истиче, да је његово „свето тројство“ љубав која га уздиже и просветљује: храна, речи и боје, оно у чему се он остварује, пролази кроз разне процесе трансформација и стиже до остварења своје креативне суштине, јер уметност несумњиво лечи, оживљава и извлачи из мрака депресије и анксиозности у које савремени човек све чешће запада притиснут спољашњим наметањем оквира у којем се гуши. Човек је и хомолуденс, и тај порив у њему чини га креативним, даје  размах импровизацији и творењу нових облика те тако обелодањује узвишени  смисао његовом животу, самим тим  утиче и на квалитет проживљеног.  Зато Шаула апелује на успостваљању веза међу људима посредством уметности која је попут терапије за уморну  и испражњену  душу савременог човека.

Шаула анализира савремени процес технологизације живота и међуљудских односа, указује на пажњу која мора бити будна јер се у тој технолошки повезаној цивилизацији, може много тога дешавати што може унапредити људски живот, али га и уништити злоупотребом таквих могућности. Аутор не пропушта прилику да укаже на то како су током развоја цивилизације разни филозофи гледали на тај проблем. Али и на слободну вољу од које зависи исход појединачне  егзистенције.

Писана топлим лирским стилом, у којој песник доминира, али ни мислилац не заостаје, књига есеја У сусрет буђењу  још  један је у низу бисера на ниски Шаулине полифоне креативности.

У Београду, септембра 2025.    мр Милица Јефтимијевић Лилић