BLISKOST KAO NEMINOVNOST 

BLISKOST KAO NEMINOVNOST

(U SUSRET BUĐENJU, Ilija Šaula, eseji, Književni ESNAF – Beograd, 2025)

Milica Jeftimijević Lilić

Kao što se u prirodi odvijaju određeni procesi koji shodno godišnjim dobima  jesen dovode do zrenja i plodova tako se i u stvaraocu sve promene, doživljaji, iskustva i razmišljanja kreću ka zrenju, sažimanju i plodonosnom ishodu.

U susret buđenju, zbirka lirizovanih eseja Ilije Šaule, otkriva isti put razvoja njegove misli, filtriranje svega suvišnog, što ukazuje i na unutarnje zgušnjavanje proživljenog i promišljenog. Još davno je u prvim zbirkama poezije pokazao misaonost i osećaj za ekonomiju reči, za oslobađanje emocija u što čistijem vidu, za koncentrisanje jezičkog supstrata,  duševne  i duhovne vatre. Čovek je iskra što isijava logos, što dušom obasjava prostore i izmamljuje slične odgovore u onima kojima je upućena.

Šaulini romani i priče  su odavno otkrili njegov tanani senzibilitet, njegovo solarno biće koje emanira radost postojanja, ljubav prema životu,  drugima, tvoraštvu i raskoš unutarnjeg sveta. U ovoj knjizi Šaulinih meditativnih eseja sve to podignuto je na viši stepen, shodno procesu stvaralačkog usavršavanja jer autor otkriva promene koje se odvijaju u njegovom biću (u okviru promena u svetu oko njega i literaturi iz koje crpi nadahnuće) s namerom da podseti da ma kako imali osećaj da učestvujemo u životu i zbivanjima, često to činimo nesvesno, lišeni dodira sa sobom, poznavanja sopstvene biti ili kapaciteta s kojim raspolažemo. Stoga nas on poziva, da shodno tome, prvo zaronimo u to more nepoznatog koje nosimo od iskona, da istražimo šta sve skriva, da obelodanimo skrivena blaga koja se u njemu talože od iskona i učinimo ga dostupnim i drugima koje će dotaći, oplemeniti  i podstaći da to isto potraže u sebi. Očito je, a to i Biblija kaže, da je Bog neštedimice darivao talente čoveku, ali je njemu ostavio na slobodu da ih razvija i do koje mere će realizovati te mogućnosti koje su mu u korenu bića. Na to nas Ilija Šaula podseća u uvodnom slovu. Na svoj pokušaj da posredstvom sopstvene umetnosti, a ona je veoma raznovrsna, stigne do Drugog, da bolje upozna svet i da ga sa lepše strane predstavi  i ukaže na mogućnost  njegovog menjenja, onima kojima nisu dati takvi uvidi u suštinu jezika i bića sveta. Autor insistira na otvorenosti za dijalog, na svojstvo reči da emaniraju suštinu i bude lepotu u drugima. Njegova potreba za slikom, bojama, komunikacijom posredstvom boja samo je materijalizovani izraz njegove svetlosne duše koja se razliva u razne nijanse vidljive na platnima, njegovu slobodu da se ovaploćuje u raznim formama i tako pronalazi put do što većeg broja ljudi kako bi ih podstakao da se otvore, da zavire u sebe. Da nađu iskru koja će ih obasjati i uputiti ka Drugom umesto da čame u bezizlazu vremena  i društava koja nas svesno otuđuju jedne od drugih, raznim modusima egzistencije koji nas polako ali sigurno vode postvarenju, mehanizovanju i potiskivanju duhovnog i duševnog obilja koje nam je dato rođenjem.  Kao i razlozima za strah koji parališe i ukida kreativnost i ljudskost, zato nas Šaula poziva na povezivanje s najboljim delom sebe, ljubavlju, saosećanjem i bliskošću koju podiže na nivo imperativa: „Ljubav je ta koja vezuje niti postojanja, utkiva sigurnost u svakodnevicu, i čini da život ne bude samo niz prolaznih trenutaka, već skladna pesma srca. Ljubav je nežni šapat na ivici sna, ruka koja ne pušta čak ni kada oluja preti da sve odnese. Bliskost nije puka potreba, ona je suština postojanja“.

A te oluje se nad svakodnevnim svetom nadnose sve češće, kako figurativno, tako i stvarno. Autor ne zaboravlja da podseti na onu koja ga je lišila rodne kuće, zavičaja, ognjišata koje daje osećaj utemeljenja i trajanja, kao i na sve one koji širom sveta bivaju žtrve takvih oluja, što poništavaju pravi tvorački smisao vaseljene i Božje kreacije.

U tom smislu buđenje je nužnost, svesno prihvatanje sebe kao nepoznanice, te i sveta, a Ilija  Šaula podseća da razni filozofski pravci  (postomedernizam) relativizuju nužnost samoposmatranja jer se akcenat stavlja na ugao posmatranja ne i na suštinu, kao što to ovde nalazimo. On apostrofira smisao narativa koji treba protežirati, a literatura je ključ za razumevanje suštine egzistencije. Jer kako autor vidi, probuđeni čovek ne teži da bude superheroj koji može sve, već ranjivo biće lišeno oholosti i odsustva empatije. Nužnost da umesto u širinu, uranja u dubinu, da gradi mostove ka drugima koji su trajniji od materijalnih. U tom slislu, on govori o tajni kao svojstvu bića koje ima nepoznanice u sebi samom, a težnja za spoznajom tajni bića vodi ka kreativnosti, izražajnosti i dubljeg ljudskog smisla, što je i misao koju je, kako nas autor podseća i Hajdeger naglašavao da prava istina leži u tajni bivstva. O tome nas i čuveni Bela Hamvaš poučava, da duša, a ona je izvor najdubljih tajni teži povratku primarnoj istini: „Promena kroz koju prolazi duša nije usavršavanje. Duša neće postati ni više, šira, dublja i blistavija. Duša će samo zadobiti sopstveno drevno biće koje je izgubila tonjenjem u materijalnu prirodu.Čovek ponovo dobija svoju izvornu  nebesku prirodu… (Scientia sacra,  Duhovna bašina drevnog čovečantva, Dereta, preveo Sava Babić,1999. str. 117/ 118)

Ilija Šaula, tajnu vidi kao otkrovenje ljubavi i smisla koji povezuje čovečanstvo, u umetnosti koja teži njenom otkrovenju i čini da ono opstane uprkos svim lomovima jer, duhovna energija koja je u srži ljubavi povezuje najsnažnije, prosvetljava i čini život mogućim. U tom smislu autor ističe, da je njegovo „sveto trojstvo“ ljubav koja ga uzdiže i prosvetljuje: hrana, reči i boje, ono u čemu se on ostvaruje, prolazi kroz razne procese transformacija i stiže do ostvarenja svoje kreativne suštine, jer umetnost nesumnjivo leči, oživljava i izvlači iz mraka depresije i anksioznosti u koje savremeni čovek sve češće zapada pritisnut spoljašnjim nametanjem okvira u kojem se guši. Čovek je i homoludens, i taj poriv u njemu čini ga kreativnim, daje  razmah improvizaciji i tvorenju novih oblika te tako obelodanjuje uzvišeni  smisao njegovom životu, samim tim  utiče i na kvalitet proživljenog.  Zato Šaula apeluje na uspostvaljanju veza među ljudima posredstvom umetnosti koja je poput terapije za umornu  i ispražnjenu  dušu savremenog čoveka.

Šaula analizira savremeni proces tehnologizacije života i međuljudskih odnosa, ukazuje na pažnju koja mora biti budna jer se u toj tehnološki povezanoj civilizaciji, može mnogo toga dešavati što može unaprediti ljudski život, ali ga i uništiti zloupotrebom takvih mogućnosti. Autor ne propušta priliku da ukaže na to kako su tokom razvoja civilizacije razni filozofi gledali na taj problem. Ali i na slobodnu volju od koje zavisi ishod pojedinačne  egzistencije.

Pisana toplim lirskim stilom, u kojoj pesnik dominira, ali ni mislilac ne zaostaje, knjiga eseja U susret buđenju  još  jedan je u nizu bisera na niski Šauline polifone kreativnosti.

U Beogradu, septembra 2025.    mr Milica Jeftimijević Lilić