ВЈЕЧНО НЕВРИЈЕМЕ
Какво бих море био ја,
ако би ме нешто могло испити,
па да пресуше извори
ове питке љубави и чисте љепоте
која тече каналима између наших свјетова.
Ја сам океан!,
чији валови изговарају твоје име,
и једино твоје божанско лице се
у њему смије огледнути
и његовом водом скинути свој умор.
Ослушни!
Чујеш ли грмљавину?
То је бродолом оних који
покушавају да укроте моје високе таласе,
буру мојих осјећања према теби,
коју рађа ово вјечно невријеме
које изазиваш у мени.
ЈЕДНОМ ГОДИШЊЕ
дозволити себи пораз
не жељети побједу
побиједити
не мислити да је пораз поразан
засметати неправди
читав дан провести са дјецом
читав дан причати са псом
нахранити луталицу
луталицу пса и луталицу човјека
плакати
ако не можеш плакати онда пливати
трчати
ако ноге не могу точкови могу
бити ружан и осјећати се добро
загрлити мајку
заурлати са планине
не знати које си националности
преспавати цијели дан
отићи у шуму
слушати ријеку
спавати у трави
одгледати два сата ноћног неба
сачекати кишу на отвореном
глумити мачку
отићи у непознатом правцу
и онда једном
одједном
посадити дрво
и насмијати га
МИРИСАЛА ЈЕ БОЈА СА ТЕЛЕВИЗОРА У БОЈИ
Крај рата сам дочекао у тетковој кући,
на другом спрату
једине зграде коју сам видио у животу
имао је стан у боји.
Први пут сам се попео на ту висину
и бројање преко тридесет степеница
је било путовање.
Сједио сам са рођаком на тепиху
и већ тада смо гледали хрватске канале:
мирисала је боја са телевизора у боји.
И тепих је био у боји
као и теткин колач.
Туђи спортисти су трчали на екрану
и било ми их је жао.
Тетак је нешто причао;
иако их нисам слушао
његове ријечи су ми значиле
јер су и оне биле са звуком у боји.
Покушао бих се сјетити шта је тетак рекао
тек кад бисмо се вратили
у нашу малу.
ПЈЕСНИЦИ ОКРЕЋУ ГРОБОВЕ
“Ниси могла стати у само једну пјесму”
коначно стих у који је стало све о теби;
али и даље сам незадовољан:
већ сам окренуо страницу
да још нешто о теби отпјевам.
Нек ми онда овај стих пише на гробу
и добро ме доље у мрак причврстите;
чуо сам да пјесници окрећу гробове,
јер о љубави својој што су хтјели да кажу
није могло да стане ни у Земљу.
СВИ СВЕТИ НА ПСИХИЈАТРИЈИ
Зидови у ходнику су били боје шампите;
ходам дубоко кроз кору једне луднице,
сестре лијепих лица су се смијале као јагоде.
Доктори – они сједе на бијелим тањирима
и чекају дневни одрезак.
Одрезао сам се у један
и покушавао да личим на неко весело воће.
Да ли ти је икада пало на памет
да паднеш на смрт намјерно,
овим питањем сам примирисан на улазу.
Увјерен да сам ипак дио овог колача,
прешао сам и у други тањир,
јер укуси су различити
нарочито кад се разум вага.
Велики ме залогај дочека на силаску:
није било прибора за јело,
доктор је, сит овог свијета, сједио
окружен са четрдесет икона.
Сви свети на психијатрији
и Исус по средини главног зида,
сам као пингвин.
Тог јединца божијег
ни овдје нису скинули са крста.
„Христе“, обратих му се
пењући се уз обод тањира,
„не помјерај се,
позваћу Хитну“.
