Дом ученица у Београду 1919–1939.
Купеом се ширио воњ испарења са мокре одеће; Бета је осећала мирис сопственог зноја, мирисао је на људски страх који јој је вазда опоро заударао на бели лук. Враћали су се преко Пеште, Суботице и Новог Сада у Србију, несигурни шта ће у њој затећи. Био је то последњи транспорт српских избелица из Француске. „Превише је људи у овом возу који шире страх и тугу, примећујете ли то, млади господине?”, питала је младића до себе, опчињена његовим високо издигнутим јагодицама и издуженом лобањом која ју је неодољиво подсећала на Ристину. У једној непрекинутој линији угљеном је скицирала његов лик на салвети; чувала ју је још од јучерашњег доручка у народној кухињи на париској железничкој станици, неспремна да је скрнави измашћеним прстима и устима, одавно је испунила све маргине и белине у скицен-блоку, а ни чистог папира више није имала. „Знаш ли да бих затворених очију опипавајући контуре твоје главе могла да препознам одакле си?”, питала је једном Ристу, на шта јој је кратко одговорио: „Словен!”
Младић је нетремице зурио у њено ордење на реверу зимског капута којима је одликована за негу рањеника и болесника у Балканским ратовима и услуге Црвеном крсту Србије. Између својих, окачила је и Ристин Орден Белог орла 5. реда, који му је доделила српска влада. Метални одблесци са ордења оцртавали су се у младићевим зеницама. Није знао шта да одговори. На трен би зачкиљио као да дрема, сваки час неразговетно мумлајући; учинило јој се да дозива женско име, меко попут ситног бода, можда мајчино или сестрино, помисли и стресе се од језе.
Откад је напустила гробље у Тијеу, не излази јој Ристо из главе, бургија по њој бучно као да маљем круни камен, још раздрагано певуши неку од српских или македонских песама, мешала их је јер и оне ритмом подсећају ситновезеном боду на јелеку. Тим контрастом ју је и освојио још у Ажбеовом атељеу, тражио је да зажмури, нежно јој привукао десну шаку, растворио прст по прст и на длан спустио прстен. Нека унутрашња нервоза није јој давала дуго да отвори очи, све док јој их он није покренуо пољупцима. Присетила се и сада његових речи да живчаност не може ништа човеку који пева, и тихо зазвижда Што се боре мисли моје, за њом и младић жмурећи запева храпавим гласом, придружише се и две младе жене са седишта преко пута, убрзо се све орило од гласне песме: у купеу, у вагону, цео воз је певао песму кнеза Михаила.
Рецензију можете прочитати ОВДЕ
Велики интервју са ауторком и репортажу можете прочитати ОВДЕ
ВУЛКАН књижаре чувају примерак за вас ОВДЕ
