ПРВИ ДАН ОСТАТКА ЖИВОТА
Данас сам имала занимљив разговор са сестром. „Сања, треба себи да кажеш ‘тешко ми је’ и да пустиш… Ако ти се емоције гомилају, значи да их не допушташ.” Како, па ја допуштам емоције, ја сам сва од емоције – амбивалентна, надриекспресивна*, слатко-кисела.
Пише: Александра Ђорђевић
Данас сам имала занимљив разговор са сестром. „Сања, треба себи да кажеш ‘тешко ми је’ и да пустиш… Ако ти се емоције гомилају, значи да их не допушташ.” Како, па ја допуштам емоције, ја сам сва од емоције – амбивалентна, надриекспресивна*, слатко-кисела.
У неком процепу кад сумирам, вагам и процењујем, куче ме шћапи за ногу и сумануто покушава да је одгризе. Знамо да не може – нису му израсли зуби. Не говорим о правом кучету, наравно, мада би ми једно такво, непредвидљиво и срчано, добро дошло у животу. Дакле, кад сумирам, вагам и процењујем, ја умирем – помало. Јер умишљам да сам паметнија за неколицину увида. Али кучка је тај покер искуства! Изнова бацам исту коску, опростите – коцку – а она ме враћа на почетак.
Шта то не допуштамо и шта нам брани? Писала сам о припадању и неприпадању у песмама и есејима, припадала сам и не припадала, али још ми није јасно која је то здрава дистанца, а која патолошка граница од себе самих. У свету у ком смо склони именовању нијанси постојања, стања и осећања, све је већ исписано и досањано. Када је време и где је место да будемо? Требало би да је сјајно у том шароликом плуриверзуму где се добацујемо састојцима и особинама за (не)успешан живот: токсично, нарцистично, мансплаининг, басхинг, wоке култура, бро култура, гхостинг, ФОМО, гаслигхтинг… Има ли још чојства и јунаштва, ћерке и синови соколови? Људи се праве и рађају, сад већ и програмирају.
Није више питање шта је недопустиво, већ шта је непожељно. Ако сам тужна, можда сам депресивна; ако не стижем, можда имам АДХД, ако прокрастинирам, можда сам генијална; ако сам нерасположена, могла бих бити биполарна. А онда ни депресија није оно што је некад била. Можда је дистимија, ни тамо ни овамо. Даље се питамо да ли је дисоцијација, дереализација, деперсонализација или неки нови егзотични специјалитет? Јер није пожељно бити сасвим обична, безвољна и уморна особа.
Ово није демонизација ни психологије ни терапије, већ критичко премеравање друштва које се не може заситити дијагнозама. (Наклон и подршка свима којима је потребна.) Јер ако кантар не показује цео број, пронаћи ћемо у децималама репове које недостају. И у тим међуместима прострћемо шаторе и обитавати заколачени у земљу док се свет премеће у свом безумљу. Како упућује Фреја Индија, од религијских бића развијамо се у терапијска, а праг толеранције на неслагање порастао је затворивши врата реалном расту.
Која је то недостајућа компонента свег знања и цена убрзања? Губитак себе – могло би писати на билбордима. Али заправо је губитак Бога. Не постављамо границе себи, искључиво и ексклузивно другима. У свету у ком је свакоме дозвољено да буде и живи оно што осећа, притом захтевајући да се свака визија легитимизује и канонизује, арматура на којој почива наше разумевање друштва почиње да пуца. Да је у овој култури сингуларитета оправдати жеље размаженог Франкештајна основни циљ – не може више бити упитно. Него, ако одбацимо масу ослободивши се дуга према прошлости, према којој више не осећамо ни зрно поштовања, нећемо ли имплодирати?
Допустићу да се пред овом муњевитом идејом о напуштању трендова и ћутању пред пост осећам – без речи.
*творац кованице драга пријатељица Тамара Јовић
