ЧЕКАЊЕ НЕЧЕКАЊА
Све пролази у чекању.
У чекању да сване,
у чекању да дође,
у чекању да прође.
У чекању да стане.
У чекању.
Све пролази у чекању.
У чекању конобара,
у чекању поштара,
у чекању лекара,
у чекању стрвинара,
у чекању.
Све пролази у чекању.
Сачекај, проћи ће.
ПРЕЉУБНИКУ
Пече ли те вечерас снег?
Низ кровове града хуји ли ветар?
Нељубавни смо ти и ја збег,
твоја је душа моје туге плетар.
Тама ту и тамо. Тмаст од тмине.
Под креветом ноћ склупчана.
Траке мрака дуж стомака.
Невидело под прозор село.
Из зјапи-зида зинула мрклина.
Из усне дупље неста маслачак,
из ноздрва влас с твојих груди.
Хрпа чежње, наде ни трачак.
Отворено око, ништа ми не буди.
Просу се освит. Озарује зора.
Пупи радост опростом орошена.
Зарудела румен срама девојачког.
Нагиздани дани невестице.
Мирис шире влажне брадавице.
Мојим си јој вином угризе учинио.
Мојим вином, гром те не убио!
ОГРЛИЦЕ ЗА ДЕВИЦЕ
Бог ти је подарио Сунце
које запљускује обале свих Ресава, Рзава и Морава.
Проста ти радост из сеника:
као трешње на ушима девица,
као осмех под брцима женика.
Верујеш ли у питомину под србијанским грудима
која је кадра да ућути ветар?
Удахни гутљај младог вина
и задени лутања о арију
за наизгубљивог сина.
Бог ти је подарио Месец
који расањује сећања са свих Ресава, Рзава и Морава.
Свирај и осоколи.
Не арчи дар ако није за чар.
Српски је да се воли.
ЈАБУКЕ И СНЕГ
Носила је
преко руке корпу од врбиног прућа.
Корачала је тргом.
Беше бљештаво бео
попут уштиркане постељине
невесте која још није скинула вео.
Под заједничким небом
Беше пусто као кад
неживот врви. Газила је
осушене локве људске и нељудске крви.
Брала је облаке,
бирајући оне који су личили на вунене кићанке.
Спуштала их је
у џепове хаљине. Цветне и танке.
Послала је
начас мисао вранама. Беху неузнемирене
разнобојним пластичним кесама,
начичкане по раскреченим гранама.
Зурила је
у усамљено мрко стабло
израњављено мецима и
Окићено партама и лецима.
Трагала је
мноштвом азбучних, абецедних и иних слова,
међу именима младих и старих,
петокраких звезда, полумесеца и крстова.
Извадила је
оца из корпе начињене од врбиног прућа.
Придружила га је
осталим мртвоборцима. Прибадачама.
Није био покошен рафалом малолетног
комшијиног сина. Крива беше кама.
Сећала се
да је знао да наброји све главне градове и светске луке,
али не и да ли је рођендан њене мајке
падао кад и снег или јабуке.
Стајала је на тргу.
Беше бљештаво бео
попут уштиркане постељине
невесте која још није скинула вео.
Није знала
Шта од ње жели творац?
Глежњева обележених задевојченошћу,
питала се да л’ је и она сада борац.
Прокрварила је јутрос.
А нит’ јој је ко ушао, нит’ ко на врата куцао.
Тек, потече јој је из међуножја
у које нико није пуцао.
Недостајала јој је мајка,
која није заслуживала парту на тргу.
Уби је махнити возач.
Често среће тог никад ухапшеног мргу.
Да је могла
спустила би мајку
међу облаке који личе на вунене кићанке.
У џепове хаљине. Цветне и танке.
Мајко, која је крв благословенија,
менструална ил’ револуционарна?
Питала би је, пред њу стала.
Мајка би, ваљда, знала.
