Pogovor uz izabranu poeziju Nede Gavrić
(Ogled o poetskom glasu koji se rađa iz rane)
West Chester, meseca žetvara 2026.
KO UĐE U PESMU IZLAZA MU NEMA
Pesnički svet Nede Gavrić izgrađen je na tankoj liniji između bola i svetlosti, između onoga što ranjava i onoga što spasava. Njene pesme su kratke, ali guste; nežne, ali oštre; ispisane u jednostavnim rečima koje nose dubinu iskustva. U tom svetu, ljubav nije ukras nego sudbina, a rana nije slabost nego oblik u kom se čovek ponovo pronalazi. „Bol boli dok joj ne pronađem adekvatnu reč”, kaže pesnikinja, i time otkriva suštinu svog postupka: reč je lek, ali i svedočanstvo.
Gavrićka gradi poeziju na telesnosti, na onome što se oseća pod kožom, u srcu, u peti, u „četiri zida sobe”. Ljubav je kod nje uvek konkretna, opipljiva, često bolna, ali nikada bez vere u svoju preobražajnu moć. U stihovima kao što su „Posle tvog zagrljaja vraćena u povoj” ili „Srce u četiri zida sobe udara o ćoškove”, vidi se ta telesna metaforika koja ljubav pretvara u prostor, u kretanje, u rađanje i umiranje. Ljubav je kod nje i pričest, i hleb, i tamjan, i rana, i ožiljak, sve ono što čovek nosi kao svoju unutrašnju liturgiju.
Posebna vrednost njene poezije jeste sposobnost da velike teme, veru, žrtvu, nadu, izrazi kroz male, intimne slike. U pesmi „Grljiva pesma” dovoljni su „ruke oko vrata i komad starog hleba“ da se opiše cela jedna egzistencijalna punoća. U „Pokućnicama” papuče postaju metafora napuštenog doma, a u „Ruži i ja” bela ruža prati ženu kroz život, ljubav i uvenuće. Ove slike nisu dekorativne: one su nosioci smisla, tačke u kojima se prelamaju sudbina i nežnost.
Gavrićka često piše iz perspektive žene koja se rađa iz bola, koja se ponovo sastavlja, koja se vraća sebi posle gubitka. „Posle tebe se živi neprirodno, kao što se neprirodno i rađalo”, kaže u jednoj pesmi, i time otkriva da je ljubav kod nje uvek i iskušenje i preobražaj. Žena u njenim stihovima nije idealizovana, ali je uvek snažna: ona je ona koja „stoji na dlanu”, koja „pazi kako hodaš”, koja „ne gubi dete u sebi”, koja se „vinula iz crne rupe i postala opet žena”.
U poeziji Nede Gavrić postoji i jedna tiha, ali uporna duhovnost. To nije religijska dogma, već osećaj da je čovek stalno u dijalogu sa nečim većim od sebe. Bog, tamjan, pričest, krst, maslina, sve su to znakovi koji se javljaju kao unutrašnji orijentiri, kao podsetnici da bol nije kraj, već početak nečeg novog. „Gospod ima rezervnih krila za ljude ožiljke”, piše ona, i time daje jednu od najlepših slika obnove u savremenoj poeziji.
Na kraju, poezija Nede Gavrić nije ispovedna u uskom smislu reči. Ona je svedočanstvo o tome kako se čovek oblikuje kroz ljubav, kako se rađa iz rane, kako se čisti kroz reč. To je poezija koja ne traži tumačenje, već prisustvo; ne zahteva analizu, već slušanje. Njeni stihovi su tihi, ali odjekuju dugo, kao korak, kao uzdah, kao molitva.
„Ko uđe u pesmu, izlaza mu nema.” I zaista — iz ove poezije se ne izlazi, nego se u njoj ostaje, kao u tragu svetlosti koja se rađa iz bola.
Neda Gavrić: Sve dok ima ljubavi…
Izabrane pesme
Izbor pesama, prevod na Mađarski i koncept: Ileš Feher
