NAUČI DA HODAŠ U ŠTIKLAMA
Neda Gavrić
O Ljubavi, onima koji se vole, rastancima i ljubavnoj boli – napisano je bezbroj stihova. Teško je na tako često korišćene teme napisati nešto novo, i različiti su pesnički postupci kojima pesnik može da se posluži. Svakako to je uvek hod po skliskom terenu, sa bezbroj vidljivih i nevidljivih prepreka. Hvatajući se u koštac sa tim izazovom, pred nama je novi, nagrađeni rukopis, banjalučke poetese Nede Gavrić, pod nazivom Ono što nisi znala o ljubavi.
Naslov pete zbirke poezije već upućuje čitaoca na sadržaj, koga se pesnikinja, kroz celu knjigu, dosledno drži. Svesna svih iskušenja koja je na tom poetskom putu čekaju, autorka poseže za ”oružjem” Ruže (iz Sent Egziperijevog ”Malog princa”), za koju Duško Trifunović u čuvenoj pesmi Bijelog dugmeta kaže: ”I čime od svijeta da se braniš, kao ruža, sa dva smiješna trna. Ili snom”… Neda odlučuje da se brani sa ta dva trna, i snom – prvo pronađenim, a potom izgubljenim, svesna opasnosti i novih rana, kada se svetu razotkrije Ljubav, i potom bol. Njen trn-pisaljka, i njen iznevereni san, okvir su za razboj na kome ona tka svoju poetsku tkanicu. Mnogo je hrabrosti potrebno da se o tome tako otvoreno progovori. Naizgled lagane, jednostavne, svima razumljive stihove ona ispisuje dušom i krvlju. Nema tu pesničkih bravura, samo patnja, opipljiva, žestoka, prepoznatljiva svakome ko je ikada voleo. Čitaoci će se lako poistovetiti sa pesnikinjom, sa očekivanjima, željama, razočarenjem, izdajom. Svako će naći bar delić svoje boli, očigledan, dostignut jednostavni poetskim sredstvima – kratkim stihom, razumljivim rimama, u kojima pesnikinja potpuno, bez zazora, razotkriva svoje srce. Niko na te poetske krike neće ostati ravnodušan. Neće, i ne može. Ono što je pisano iz duše, čisto, iskreno, neskriveno, naći će odjek u svakom čitaocu, i u najtvrđem srcu. Neda Gavrić je majstor da, jednostavnim sredstvima, uvuče svog čitaoca da zajedno učestvuju u pesmi, u njenom odjeku u duši, u poistovećenju, sećanjima, uspomenama koje su univerzalne za sve koji su nekada voleli, i bili iznevereni, povređeni, ostavljeni… Da ih odvede na ono mesto gde prestaje bajka…
U ovoj nevelikoj zbirci, od trideset tri pesme, i kratke forme – uspešne lirske minijature, zauzimaju značajan deo poetskog tkanja. Pesnikinja se više puta poziva na biblijske motive – rebro od koga je stvorena Žena, okreće se slikama iz detinjstva, kada je sve bilo rešivo, kao pad sa bicikla, savetima majke, zaštićenom svetu porodice i ognjišta. Posebno bismo istakli pesme: Pokućnice; Nisi prezimio; Ništa više; Ne gubi dete u sebi (uveče pored tebe legne samoća /i ispruži se čitavom dužinom); Ovo nije taj svet, majko; Dešava se, mala; Bdenje; Porodica. Svaki čitalac će naći stihove koji će mu naročito prirasti za srce. Izdvajamo, kao posebno uspešnu, lirsku vinjetu
REBRO
Stvorena od tvog rebra
ne znadoh.
Da ćeš bez njega
lakše hodati
nego ja u štiklama.
Ono, što Neda zna da učini sa pesmom, da poslednjim stihom zamisli čitaoca – dokaz je njene zanatske veštine. Čitava zbirka je pažljivo vođena, korak po korak, nema nasumično izabranih pesama, sve je jedna skladna celina, svet ljubavi, tuge i vaskrsnuća. Pesnikinja nije žrtva, već feniks, koji će se podići iz pepela. Posle svega preživljenog, život ide dalje, i čitaoci će videti i naći nadu, i veru, da sve može da se počne ispočetka, (ka)da rodi nada, /i iskoreni ovo NIŠTA! (Ognjišta) Iz Pokućnica, sa početka zbike, Neda Gavrić će hrabro iskoračiti u svet, naučivši da hoda na štiklama, noseći ovu zbirku kao ožiljak, ali i kao štit, i orden, da sve preživljeno može da se pretoči u umetnost, koja svet uvek čini lepšim i boljim mestom.
Jasna Milenović
