KNJIŽEVNO VEČE KATARINE KOSTIĆ

Književno veče će se održati u utorak 1. septembra 2026. godine u 20 sati, u prostorijama Matice iseljenika i Srba u regionu, u Beogradu, ul. Vuka Karadžića 8, prvi sprat (ugao sa Knez Mihailovom ulicom)

Na promociji će biti predstavljene dve nove knjige ove plodne autorke – “Književna hronika iz rasejanja” i “Kuba – putopisni vremeplov”

Tokom književne večeri će govoriti pisac Miodrag Jakšić, predsednik Matice iseljenika i Srba u regionu, književnica Dušica Ivanović, pisac i slikar Ilija Šaula i autorka Katarina Kostić.

KATARINA KOSTIĆ Rođena je 1936. u Šapcu. Završila je studij francuskog jezika u Beogradu. Od 1969. do 1973. je živela u Parizu, gde je radila kao saradnik enciklopedijskog časopisa „Alfa“. Godine 1973. doselila se u Toronto, gde i danas živi. Sve do penzije, radila je kao novinar u etničkim listovima na srpskom i ruskom jeziku. Saradnik je listova koji u Kanadi izlaze na srpskom jeziku. Objavljuje svoje književne radove u srpskoj periodici. Jedan je od osnivača Srpsko-kanadskog udruženja pisaca „Desanka Maksimović“ u Torontu, a do 2016. godine je bila i njegov aktivni predsednik. Član je UKS. Piše i objavljuje poeziju i prozu i bavi se književnom esejistikom. Pesme su joj prevedene na engleski, francuski,ruski, španski, arapski, rumunski, bugarski. Urednik je nekoliko zbornika i antologija i sastavljač zbornika „Na talasima reči“ povodom 30. jubileja Udruženja „Desanka Maksimović“. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se izdvajaju: • dve nagrade Matice iseljenika Srbije „Rastko Petrović“, 1996 i 1998;

• nagrada „Petar Kočić“ iz Diseldorfa • dva priznanja Akademije „Ivo Andrić“, od kojih je jedno za životno delo“ 2012. Za zasluge u višedecenijskom radu na očuvanju srpske kulturne baštine, posebno srpskog jezika i pisma, 2008. godine je Katarini Kostić dodeljena Zlatna značka KPZ. U decembru prošle godine je Udruženje književnika Srbije nagradilo Katarinu Poveljom zaživotno delo, a u januaru 2026. Svetosavskim blagodarjem. U Torontu, gde živi i radi preko pola veka,

Katarina Kostić i danas svojim radom i ličnim odnosom prema iseljenicima, pre svega onima koji se bave književnim radom, na najbolji način povezuje maticu i rasejanje. Književna hronika iz rasejanja je, kako sama ističe, njeno zaveštanje Udruženju pisaca i ljudima sa kojima je sarađivala, čemu je posvetila najveći deo svog kreativnog života. Putopisni vremeplov Kuba je iskorak ove vrsne

književnice u za nju sasvim novu formu i, po rečima recenzenta Radovana Kalabića, „najznačajnija putopisna proza koja je o ovoj zemlji napisana na srpskom jeziku“.

Svi tekstovi u ovoj knjizi bili su ranije negde objavljeni ili pročitani, i taj podatak je evidentiran ispod svakog teksta, što ukazuje na poluvekovno prisustvo SKP „Desanka Maksimović“, kako u književnosti srpskog rasejanja, tako i u onoj u matici. Ova knjiga je moje zaveštanje Srpsko-kanadskom udruženju pisaca „Desanka Maksimović“, čiji sam jedan od osnivača i čiji sam bila dugogodišnji predsednik.

U ogromnom vremenskom rasponu svog kreativnog, književnog i umetničkog veka, veka rodoljubivih godina, Katarina je, poput sopstvene ikone, u torontskoj kulturnoj atmosferi branila srpski jezik, branila srpski identitet. I vidimo kako je gostila, pored voljene Desanke, Momu Kapora, Janka Vujinovića, Miljurka Vukadinovića, Aleksandra Tišmu, Milorada Pavića, Miroslava Antića… I vidimo kako neprestano na tribinama govori o knjigama srpskih pisaca iz dijaspore, slikarima, filozofima, čemu je ponajviše posvećeno ovo delo (uz desetine i desetine prikaza). I vidimo kako istrajaća u večnosti voljenu Desanku, Ivana V. Lalića, Kijuka, Dušku Arežinu, Dragoša Kalajića, Peru Pajića, Dobricu Erića, Radomira Smiljanića…

I vidimo njene tekstove u srpskim glasilima u matici, koji objašnjavaju doprinose tih naših pisaca u dijaspori, i vidimo je kao borca kako tamo „u tuđini“ u odnosu na velike političke igre postaje sve žešća, burevesnija i gromoglasnija.

„Kuba – putopisni vremeplov“ (1977–2023) Katarine Kostić su najznačajnija, najpotpunija i književno-umetnički najuspelija putopisna proza koja je na srpskom jeziku napisana o ovoj jedinstvenoj državi i arhipelagu u Severnim Karibima. Kubu je Katarina Kostić posećivala tridesetak puta u razdoblju od bezmalo pola veka, obilazeći je uzduž i popreko. Iz Kanade u kojoj živi i stvara duže od pola veka, ona se iznova i iznova vraćala Kubi raznim povodima i u raznim prilikama: grupno-turistički, kao akreditovani novinski izveštač, ali i privatno kao znatiželjni i kreativni istraživač.

Međutim, jedna snažna i uzvišena motivacija pratila je sva njena putovanja u svet koji skoro da nema nikakvih dodirnih tačaka sa podnebljem iz koga je pristizala. Radi se, svakako, o Katarininom svetonazoru, jasno i nedvosmisleno iskazanom u njenim zapaženim „Pismima sa ćirličnim kodom“, ali i drugim delima. Naime, u njenom „pogledu na svet“ nema mesta za ideološku tendencioznost, za vulgarni materijalizam, za pozu, prevrtljivost i hladnu proračunatost. Zato su iskrenost, spontanost, skromnost, solidarnost i iskonsko slavljenje života, koje je zapanjila na svakom koraku, učinili da se naša „Istočnica sa zapada“ na Kubi oseća kao kod svoje kuće.