Триптих о несаници
КАФА ЗА ДВОЈЕ
Изненада бане. Насмијана.
Свјежа фризура. Шминка без мане.
Да л’ јутром или средином дана,
тек, затрепери и нестане.
Долази у матурској хаљини,
с припасаном кухињском кецељом,
долази и када ми се чини
да сам далеко на излету с њом.
Искочи из сна, посла се лати,
озарена поставља сто за двоје.
Моја самоћа тад окрилати
и душе нам се у трену споје.
Долазак никад не најављује,
изненађење да буде веће,
али њен дах моје срце чује,
сјенка открива куда се креће.
Увијек срећна, пуна ведрине,
никад блиједа као што бјеше
кад одлепршала је у висине,
са анђелима горе да плеше.
Дође прозрачна, растјера тмину,
усном дотакне врело ми лице,
па се искраде у нигдину,
док тонем све до дна несанице.
Будан тјешим се, нада трепери:
у сан ће њене очи да бану.
Кафу за двоје сваке вечери
кувам у своме самотном стану.
ОНОЈ ИЗ СНА
Свила си лежај у мом плавкастом сну,
ведрином ока испунила ми дом,
трепетом душе такла моју усну,
и пут до себе поплочала надом.
Сад тихо дишеш. Јастуком расута,
твоја ми коса прољећем мирише.
Одједном – ништа! Док будан сан лута
звјезданом стазом, тебе нема више.
Отворен прозор. Слуђен Мјесец вирка.
Уз болан јецај небеског клавира,
надом трепери једна луда дирка.
Твој лежај чека у сну што се буди.
Занесен лутам ободом свемира,
тражим те, а не знам да л’ сам у заблуди.
ВЕЧЕРАС, ГОСПО,
УКРАШЋУ ТВОЈ СОНЕТ
Вечерас, Госпо, у Требињу граду,
на Дучићевом поетскоме балу,
док лиричари твој осмијех краду,
ја, ево, смишљам једну крађу малу.
У тихом плесу складних метафора,
уз жубор лире, јецај виолине
и тајни шапат далекога мора,
украшћу версе што твој сонет чине.
У пјесми твојој тако ја стих бићу
и с тобом валцер заплесаћу салом.
Ти при том казуј свој сонет Дучићу.
Дах Требишњице кад свјежину тиху
проспе двораном, у свом прсту малом
видјећеш мене, сличног твоме стиху.
