NE SPAVAM
Bdim u ovom životu…
Zalomilo se tako
da su mi snovi uzaludni.
A stalno govore:
„ Gledaj u Sunce!“
Ali ja svaki dan srećem
svoju uplakanu sestru,
i braća su mi nevesela.
Zato ćutim.
I bdim u ovom životu.
Ovo nije vreme snova.
Ovo je život bdenja.
Ja sam se kao dete smejala.
I rodila sam jednog sina
i dve kćeri.
Bili su suncem obasjani
i dragi.
Šila sam im haljine od smeha
i oblačila ih u radost.
A oni, onako nepostojeći
i mali
obećavali su mi snove.
I sad
ne bih da ih prodam,
a ne bih ni da me kupe.
Prevelika je cena
ona koju nude za nešto
što blago nije,
a meni sija.
Zato ćutim…
I bdim u ovom životu.
Ovo nije vreme snova.
Ovo je život bdenja.
KARTA ZA NEGDE
Meni ne trebaju međuljudski kontakti.
Možda tek jedan dodir,
ali svemogući.
Meni ne trebaju dešavanja i premijere.
Dovoljno je ovo što se događa u meni.
Meni ne treba televizija i dnevna štampa.
Listam sebe i menjam kanale.
Ja ne marim da palim i gasim svetlo.
Noć će ionako pasti,
a sutra će petlovi zvoniti u šest.
Ja ne moram da produbljujem razgovore.
Dubim misao, i bodem je u zemlju.
Ja ne sadim i ne okopavam cveće.
Mućkam neko vreme, i gajim neka sećanja.
Ja neću da budem član „Postojećih“.
Učlaniću se u Levi pokret koji ništa ne zna
i nema ambicije.
Dok ljudi pored mene prolaze,
proći ću i ja pored njih.
Od svih mesta slobodnih, zauzeću prazno.
Tamo gde ima mnogo, neću dodavati ništa.
U bioskopu sedeću u poslednjem redu,
i čitati poeziju.
A kada se završi ovo putovanje
od hiljadu kolilometara za nigde,
kupiću kartu za nemoguću destinaciju
i ukrcati se na prvi slobodan znak pitanja.
TREBA MI JEDNO DRVO
Treba mi jedno drvo.
Jedna tiha breza ili mirisna lipa,
da me svojom korom uteši
kada na nju naslonim grudi
da joj otkucaje srca prenesem.
Treba mi drvo.
Da me bolje od čoveka čuje
I razdeli uvojke moje kose lišću,
krošnjama, zemlji.
Jedan stoletni hrast ili stameni bor.
Da mu u korenje usadim tišinu
Da zajedno rastemo i ćutimo
dok gledamo kako radosno juče,
postaje bolno danas
zarad mudrog sutra.
Treba mi vetar
da melodiju moje duše udahne tužnim vrbama
i pretvori je u nesputanu pesmu njenih grana.
Treba mi moje drvo.
Pa zatvorim oči i pomislim:
„Bože, kako je divno što si stvorio šume!
Jer kome bih šaputala tajne svoga života
i ko bi me, od bagrema bolje čuo.
On tako lepo sluša.
Lepo.
Bolje, nego ljudi.”
NAPISĆU PESMU
Napisaću pesmu o životu
Koja se može čitati sa svih strana sveta
I svaki će početak kraj biti
I svaki kraj početak
Napisaću pesmu za četiri strane sveta
I svako, odakle god da krene
moraće da stigne negde
kuda se proći može
Napisaću pesmu razumljivu svima
Čak i onima kojima je sve jasno
I najveći znalci života
u nju će se prstom potpisivati
zauvek svesni toga da su neznalice
Napisaću pesmu
I čekaj
Ko te može ubediti u to
da je jutro od noći važnije
I kako znaš šta je to što sviće
i oči boji toplinom rumenom
I čekaj
Mene su kao korov posadili
da ničem dok me čupaju
oni koji cveće ne gaje
A ja sam kao bagrem beli
ne znajući nikla
I čekaj
Uvek ćeš stići negde
ma kojem kraju išao
u svitanje novo
u novi početak
Napisaću pesmu za četiri strane sveta
I svako odakle god da pođe
sa neke strane
