НЕ СПАВАМ
Бдим у овом животу…
Заломило се тако
да су ми снови узалудни.
А стално говоре:
„ Гледај у Сунце!“
Али ја сваки дан срећем
своју уплакану сестру,
и браћа су ми невесела.
Зато ћутим.
И бдим у овом животу.
Ово није време снова.
Ово је живот бдења.
Ја сам се као дете смејала.
И родила сам једног сина
и две кћери.
Били су сунцем обасјани
и драги.
Шила сам им хаљине од смеха
и облачила их у радост.
А они, онако непостојећи
и мали
обећавали су ми снове.
И сад
не бих да их продам,
а не бих ни да ме купе.
Превелика је цена
она коју нуде за нешто
што благо није,
а мени сија.
Зато ћутим…
И бдим у овом животу.
Ово није време снова.
Ово је живот бдења.
КАРТА ЗА НЕГДЕ
Мени не требају међуљудски контакти.
Можда тек један додир,
али свемогући.
Мени не требају дешавања и премијере.
Довољно је ово што се догађа у мени.
Мени не треба телевизија и дневна штампа.
Листам себе и мењам канале.
Ја не марим да палим и гасим светло.
Ноћ ће ионако пасти,
а сутра ће петлови звонити у шест.
Ја не морам да продубљујем разговоре.
Дубим мисао, и бодем је у земљу.
Ја не садим и не окопавам цвеће.
Мућкам неко време, и гајим нека сећања.
Ја нећу да будем члан „Постојећих“.
Учланићу се у Леви покрет који ништа не зна
и нема амбиције.
Док људи поред мене пролазе,
проћи ћу и ја поред њих.
Од свих места слободних, заузећу празно.
Тамо где има много, нећу додавати ништа.
У биоскопу седећу у последњем реду,
и читати поезију.
А када се заврши ово путовање
од хиљаду колилометара за нигде,
купићу карту за немогућу дестинацију
и укрцати се на први слободан знак питања.
ТРЕБА МИ ЈЕДНО ДРВО
Треба ми једно дрво.
Једна тиха бреза или мирисна липа,
да ме својом кором утеши
када на њу наслоним груди
да јој откуцаје срца пренесем.
Треба ми дрво.
Да ме боље од човека чује
И раздели увојке моје косе лишћу,
крошњама, земљи.
Један столетни храст или стамени бор.
Да му у корење усадим тишину
Да заједно растемо и ћутимо
док гледамо како радосно јуче,
постаје болно данас
зарад мудрог сутра.
Треба ми ветар
да мелодију моје душе удахне тужним врбама
и претвори је у неспутану песму њених грана.
Треба ми моје дрво.
Па затворим очи и помислим:
„Боже, како је дивно што си створио шуме!
Јер коме бих шапутала тајне свога живота
и ко би ме, од багрема боље чуо.
Он тако лепо слуша.
Лепо.
Боље, него људи.”
НАПИСЋУ ПЕСМУ
Написаћу песму о животу
Која се може читати са свих страна света
И сваки ће почетак крај бити
И сваки крај почетак
Написаћу песму за четири стране света
И свако, одакле год да крене
мораће да стигне негде
куда се проћи може
Написаћу песму разумљиву свима
Чак и онима којима је све јасно
И највећи зналци живота
у њу ће се прстом потписивати
заувек свесни тога да су незналице
Написаћу песму
И чекај
Ко те може убедити у то
да је јутро од ноћи важније
И како знаш шта је то што свиће
и очи боји топлином руменом
И чекај
Мене су као коров посадили
да ничем док ме чупају
они који цвеће не гаје
А ја сам као багрем бели
не знајући никла
И чекај
Увек ћеш стићи негде
ма којем крају ишао
у свитање ново
у нови почетак
Написаћу песму за четири стране света
И свако одакле год да пође
са неке стране
