LJUBICA ŽIKIĆ: REČ ZA BUDUĆNOST

NAPISANA REČ UVEK JE REČ ZA BUDUĆNOST

(U neprestanom razgovoru s GILGAMEŠOM )

Ljubica Žikić

Kroz nejasne šumove vekova došla je do nas knjiga, pramajka svih knjiga, koja tužnim glasom zbori o čovekovoj sudbini na zemlji. Nastala je kao izraz sumerske kulture koja se vekovima bokorila dolinama reka Eufrata i Tigrisa. Sumerci nisu gradili svoje kuće od drveta ili kamena, već su ih zidali od glinenih sušenih opeka koje su odolevale kišama i poplavama. Baš to iskustvo dalo je svetu jednu od najvećih civilizacijskih tekovina, prve stranice knjiga na kojima su vešti rukopisci tribridnim štapićem utisnuli „črte i reze“ u mekane glinene pločice koje su na vatri pečene ili sušene na  toplim zracima boga Šamaša, za razliku od mnogih potonjih stranica, nisu izgorele, već ostale trajan svedok vremena udaljenog od savremenog čoveka oko 5000 godina.  Kako je nastalo klinasto pismo koje je vešta ruka pisara utisnula slovo po slovo, reč po reč u pločice raznovrsnih oblika, u zavisnosti da li je  zapis iz medicine, matematike, mitove, pesme, teme vezane za život kraljeva, o podizanju hramova, o trgovini, novcu, na numerisane i povezane stranice – za ovu priču nije bitno, koliko je bitno da je jedna od najlepših priča o sumenskom kralju Gilgamešu napisana i sačuvana i do nas došla u svoj svojoj lepoti i snazi.

Kao što je Homer simbol grčke književnosti, Šekspir engleske, Dostojevski ruske, Andrić srpske, tako je Gilgameš simbol vremena sumerskog carstva, koje se rastočilo u prošlosti, ali je njegova duhovna snaga sačuvana u neprolaznoj vrednosti teksta ispisanog na glinenim pločicama koje su odolele prolaznosti i zaboravu.

Zašto pišem o ovoj vekovima zatočenoj knjizi koja nije dovoljno čitana, koja je od malog broja čitalaca sasvim pročitana i protumačena? I koja nije doživela slavu drugih junačkih nacionalnih epova !

Dok sam na časovima književnosti sa učenicima analizirala ovo umetničko epsko delo u stihu, podeljeno u 12 pevanja na 12 pločica, potajno mi se provlačila svilena nit sumnje u njegovu originalnost. Raspravljali smo o kralju Uruka, Gilgamešu ( svi su vladari i u svim vremenima isti), o odnosu čoveka i bogova  ( Kada su bogovi stvorili ljude/smrt su odredili za njih/a život zadržali za sebe), o snazi prijateljstva (Majko, ja sam u borbi našaobrata, reče Enkidu), o ljudskoj sudbini određenoj rođenjem i umiranjem (Moj prijatelj koga volim/postao je prah, jadikuje Gilgameš).  Učenici su bili iznenađeni ovim saznanjima, kao i ja koja sam ih vodila od čuke do čuke, izvlačeći sve do filozofske  ravni poimanja svega živog. Dakle, sledio je zaključak da su čoveka od najstarijih vremena pa do danas mučili isti problemi:  urođeni strah od prolaznosti i smrti, težnja za besmrtnošću, odnos čoveka prema paganskim božanstvima, pitanje osmišljavanja čovekovog postojanja na zemlji.

 Jer, Ep o Gilgamešu nije knjiga o ratovanju, o kralju junaku poput Ahila, Agamemnona, Ardžuna i drugih kraljeva koji su predvodili svoju vojsku u ratničke osvajačke pohode. Nije ni Veda, zbirka verskih svečanih pesama. Ali, zasigurno je duboka knjiga o smislu čovekovog življenja na zemlji ispričana tako da zaokuplja, uzbuđuje i pokreće savremenog čoveka.

Međutim, nešto je podrivalo moju ushićenost i ljubav prema delu, u kome sam ja ubrala tajanstvenu lekovitu travu za svoju dušu! Nametalo mi se pitanje da li je moguće da su ljudi pre 5000 ili 4000 godina tako duboko razmišljali o životu i smrti, o smislu svoga postojanja, tako kritički sagledavali svoj Breg bogova, da su pronašli lekovitu travu kojom su uzveličali svoje ljudsko biće.

U ovom najstarijem delu vekovima zatrpanom u prašini ruševina palata i biblioteka nekada velikih i moćnih mezopotamskih gradova, odzvanja ono što su istakli potonji Šekspir, Gete, Maksim Gorki, Mihailo Lalić, Njegoš, u svojim delima i u svome vremenu: čovek je divan stvor, čovek se neće prikloniti đavolu, čovek je biće slobode, čovekovo saosećanje je najviši stepen moralnog ponašanja, čovek, to zvuči gordo! Ne gorko, već gordo!!.

Za pomenute velikane pisane reči, ova drevna knjiga nije postojala, jer je sakrivena spavala svoj ukleti san u nedrima mezopozamske zemlje. Otkrivena i pročitana, ona je po snazi umetničkog iskaza stala rame uz rame sa pomenztim i drugim velikanima, nazvanim klasicima. To su dela iz proteklih vremena koja  pronalaze sagovornike u savremenicima epohe, jer baštine misli koje se ne mimoilaze sa novim naraštajima, već bivaju prepoznate, prihvaćene i utkane u izraz savremenog vremena . Reč je o velikim preživelim piscima čije su knjige deo svetske kolektivne biblioteke i privlače čitaoce i neumorne teoretičare književnosti, bez obzira na vremensku udaljenost.

Bez obzira na vremensku udaljenost, Gilgameš je knjiga s kojom sam uspostavila bliskost daleko prisniju nego sa mnogim savremenim  delima.  Stihove naučene napamet citirala sam kao argumentaciju i vlastitog poimanja sveta:

 Moj prijatelj koga volim postao je prah.

Enkidu, moj prijatelj, postao je kao blato zemlje!

Zar neću i ja morati da se smirim kao on

I da ne ustanem doveka??

Kada Gilgameš pronađe čudotvornu trnovitu travu večnosti, on odgovara Utnapištimu, praocu:

Hoću da je odnesem u moj zidom utvrđeni Uruk

Daću svim junacima da jedu od nje,

Hoću da je podelim mnogima.

 Utnapištaim govori Gilgamešu da baš ta prolaznost daje smisao čovekovom životu:

Čoveku nije određen večni život.

Smrt je strašna,

Svakom životu ona postavlja cilj.

Boginja Sabitu odgovara Gilgamešu:

Neka ti je svaki dan radosna svetkovina!

Veseli se i dan i noć uz harfu, frulu i igru!

Obuci čistu odeću, operi i pomaži glavu

I okupaj telo u svežoj vodi!

Veselo gledaj decu koja te hvataju za ruke!

Raduj se u naručju žene!

Zato se vrati u Uruk, u svoj grad,

Kao slavljeni kraj i junak!

To su stihovi koji me u korak prate kroz moje životno putovanje, koji su me toliko puta vratili dostojanstvenom držanju pred teškim zadatkom.

Oni su me odveli u Britanski muzej. Stojeći pored izloženih glinenih tablica, srce mi je udaralo od poznatog mi uzbućenja koje osetim pri svakom susretu sa originalom. Dela u muzejima u meni izazivaju drhtavicu od koje bih mogla nesmotreno da priglim ili popipam izloženo delo iznad kojeg lebdi upozorenje natpisa. Pomislim da bih ja mogla da imam privilegiju toga doticanja sa drevnim vremenima, da osetim hladnoću kamena jer decenijama tu knjigu nosim u mislima, sumnjajući u autentičnost dragog mi teksta. Gledajući utisnuti tekst na glinenim tablicana, fascinirana  urednim rasporedom reči ispisanih čitkim rukopisom, razabrala sam da je oduvek čoveku dat osećaj za lepotu i harmoniju i da je zaista malo stvari i dostignuća koje bismo mi savremenici mogli samo sebi pripisati.

 Posetu Britanskom muzeju, mestu kojim se čovek suprostavilo zaboravu a u želji za trajanjem i spajanjem, osetila sam kao dar sudbine. Moja sumnja u originalnost jednog od najznačajnijih svetskih tekstova, raspala se i nestala bez traga. Bio je to konačno donet istinit silogizam, a na osnovu istinitih premisa. Stari logičari su nas naučili zakonima mišljenja. Čitajući prateće tekstove pored izloženih eksponata, razmišljala sam koliko je uloženo ljudskot znanja i napora da se ova drevna knjiga pronađe i stranice sastave, pa da se otključa, jer je ključ za jezik kojim je pisana zagubljen na vlažnim obalama drevne Mesopotamije.

Treba pamtiti imena avanturista arheologa, zaljubljenika u drevne civilizacije, lingvista i darodavaca koji su zajedno omogućili da delo, nazvano Ep o Gilgamešu, kao i  druga raznovrska značajna dela, ugledaju svetlost dana, i izvrše svoju misiju, pa makar stajali i u tuđim muzejima širom sveta.

Osten Henri Leerd je svojim otkrićem velike Asurbanipalove biblioteke 1839. iskopao preko 25000 pločica iz ruševina moćne i slavne Nivine.

Hormuzd Rasam, oksfordski đak, pronašao je u ruševinama Asurbanipalove biblioteke odlomke eposa o kralju Uruka,  Gilgamešu, i predao Muzeju u Londonu. Slava će biti namenjena amateru avanturisti Džordžu Smitu, koji je čitao knjige iz asirologije i uspeo da dešifruje tekst pločica o Gilgamešu. Uočio je nedostatak delova ove priče i uputio se put drevne Nivine, gde je pronašao 384 odlomka koji su upotpunili delo o Gilgamešu.

Robert Koldevej počeo je sa otkopavanjem Vavilona, velikog grada koji se prostirao na ove obale Eufrata, otkrivajući veličanstvene građevine koje su svedočile o visokom stepenu na kome je iznikla ova drevna kultura.

Ovi i drugi ovde nepomenuti istraživači pregaoci ispunili su  aleksandrijski san o sakupljanju knjiga iz celog sveta: od gline, trske, drveta, kože, svile, kamena, hodajući zaraslim putevima, ploveći morima i rekama, jašući na konjima, kamilama, magarcimsa, slonovima, kroz pustinje i pražume, izlažući se  mnogim i nepredvidivim opasnostima, neki smću zaustavljeni u tek započetom poslu. Zahvaljujući njima, raskriliće nedra mezopotamska probuđena zemlja i podariti svetu mnogobrojna dela koja su tražila vrednovanje i svoje mesto u civilizacijskom proticanju.

Dešifrovanje drevnih mezopotamskih glinenih pločica potpuno je promenilo razumevanje ljudske istorije, jer su uticale na savremeno kritičko sagledavanje tradicionalnog tumačenja biblijske verzije istorije i osnažila naučna istračivanja istorije sveta. Biblijska priča o Noju i potopu kao kazni grešnog čovečanstva,  izgubija je sjaj originalnosti pred ovom  sumerskom pričom ispisanoj na jedanaetoj ploči Epa o Gilgamešu.

Zbog svega toga Ep o Gilgamešu je moja prva, osnovna, temeljna, bazna, moja rođena, najdraža knjiga, koja me neprestano uzbuđuje i uznosi. U više izdanja i oblika stoji izložena u ličnoj biblioteci na biranom mestu. Jer, ta knjiga me je izvlačila iz zagrljaja straha od prolaznosti i nestajanja, iz samoće me je gurala u zagrljaj prijatelja, iz sebičnosti do spoznavanja saosećanja i zalaganja za drugog čoveka, iz bezvoljnosti u slavlje svakodnevnog života. Ona me je odvela u London, u Britanski muzej koji je sakupio pamćenje sveta, baš kako je nekada sanjao Aleksandar Makedonski, po delima i idejama prozvan Veliki. Velik i po tome što se nije odvajao od najpoznatije knjige svoga vremena, Ilijade.

Tu leži odgovor na pitanje šta povezuje drevna dela sa vrtoglavim savremenim svetom i njegovim čovekom koji predviđa da će knjiga u klasičnom obliku iščeznuti, da će biolioteke vremenom presahnuti.

Napisana reč – uvek je reč za budućnost!

Da se odupremo prolaznosti i zaboravu.

Ona odoleva naletu haosa i uspostavlja izgubljeni red.

A pročitane knjige! Njih ne može da unišzi nijedna lomača tiranina, nijedno bombardovanje u ratovima, surovo pljačkanje muzeja. Pročitane knjige, jednostavno, ne mogu da nestanu.