Борислав Каралић “Одсјаји душе”
Разговарала: Неда Гаврић
Рођени сте у Сомбору, али је Бањалука место вашег одрастања. Како је ова средина обликовала Ваш емотивни и стваралачки идентитет, и шта за Вас лично представља Бањалука данас?
Да, рођен сам у Сомбору, гдје су се моји родитељи школовали, упознали и вјенчали. Мој отац је одавде и, када се у „Инцелу“ отворио нови погон, они су добили посао и преселили се овамо.
Као што знате, Бања Лука је одувијек била у средишту културних утицаја и са истока и са запада и, захваљујући томе, изградила свој јединствен и посебан идентитет и шарм. У таквој средини потребно је само отворити срце и, уз мало талента, извор за стваралачки рад било које врсте је непресушан.
Бања Лука је и данас културни центар и, упркос убрзаној модернизацији (што јој одузима онај стари шарм и дух у којем је моја генерација, као и многе прије ње, стасавала), она је била и увијек ће бити неодвојиви дио мог бића.
У Вашој биографији се помиње рад у фабрици „Инцел”, симболу једног времена, као и касније суочавање са здравственим и животним изазовима. Колико су те нагле промене и тешки периоди утицали на то да се окренете писаној речи као врсти уточишта или терапије?
„Инцел“ је био моје прво званично запослење и као такав има посебно мјесто у мом животу. Као што рекосте, он је заиста био симбол једног времена и одхранио је много Бањалучана, али, нажалост, више не постоји, као ни многи слични њему. Моји здравствени проблеми почињу и прије запослења, рањавањем у рату, али се све некако подносило и „гурало“ док сам био још млад.
Прве стихове сам написао још као тинејџер, што је ваљда и својствено том животном добу, али дешавања која су услиједила (рат, рањавање и уопште сви изазови које живот носи) учинила су да то негдје утихне и буде гурнуто у страну. Показало се да је ипак, на срећу, само спавало, а не умрло, ха-ха. Негдје у позадини, притиснуто неким тада важнијим стварима, као да се кувало и тек негдје прије двије-три године почело и да кипи. У том периоду, када се некако истовремено десило да се заврши једна добра емотивна веза (али са роком трајања) и један надасве стресан посао који сам напустио, нешто се откачило и експлодирало у мени. Тада сам почео да све накупљено покушавам каналисати кроз писање поезије, која ми је одувијек била омиљени начин изражавања.
Често се каже да најлепши стихови настају из највећих искушења. Колико је физичко ограничење са којим се суочавате последњих година заправо отворило нека нова врата за Вашу унутрашњу, креативну слободу?
Па, као што сам и претходно рекао, са физичким ограничењем суочавам се још од најраније младости, али су године и замор материјала узели своје и стање се поприлично погоршало до степена да се више не осјећам способним за неке велике физичке напоре, што, наравно, одмах доводи и до осјећаја несигурности и забринутости за даљу егзистенцију. Ваљда су сва та искуства која с годинама сви накупљамо пронашла начин да се уобличе у форми стихова и као таква кроз пјесме првенствено мало олакшају мени, а напосљетку и да пошаљу неку поруку онима који их евентуално прочитају.
Ваши пријатељи и познаници, који су имали прилику да читају Ваше песме пре објављивања, били су пресудан ветар у леђа за настанак ове књиге. Како је изгледао тај тренутак када сте преломили и одлучили да послушате њихов савет и упустите се у ову књижевну авантуру?
Па, ухватили су ме на препад. Истина је да сам ја првенствено писао за своју душу и почео, више из радозналости да ли ће то ико примијетити у мору разних објава, да објављујем на мрежама, конкретно на Фејсбуку. Појавио се одређен број људи који су читали и којима се допадало то што пишем. Већ ту је путем коментара било сугестија да објавим збирку, али сам сматрао да сам далеко од тога и остајао сам у тим оквирима. А онда ме је једног дана позвала пријатељица и рекла: „Бориславе, не питај зашто, али треба нам твоје ДА.“ „Добро“, рекао сам, „да, али о чему се ради?“ Одговорила ми је: „Неки људи су прочитали неколико твојих пјесама и сматрају да имају потенцијала, а нашли смо и начин да објавиш књигу.“ Тако је све почело. Повезали су ме са нашим истакнутим новинаром и књижевником Видосавом Ђурђевићем, који је на основу неколико пјесама тражио да му пошаљем комплетан материјал да погледа. Очито је пронашао да вриједи, јер је рекао да ће он урадити рецензију и дати приједлог Књижевној заједници „Васо Пелагић“ да објави збирку, што су они и учинили. И добро сте рекли — књижевна авантура, јер ево, за непуна три мјесеца, од стихоклепца са Фејсбука до тога да ових дана треба да представим своју одштампану и објављену прву збирку пјесама.
Наслов Ваше књиге наговештава да су песме заправо „Одсјаји душе”. Који су то доминантни мотиви и емоције који се провлаче кроз стихове – да ли у њима преовладава носталгија, љубав, или можда пркос према животним недаћама?
Као што сам споменуо, прве стихове сам написао као средњошколац и још од тада датира тај наслов „Одсјаји душе“, ако би икада дошло до објављивања неке збирке. Тако тај наслов, поред стварних одсјаја и стања душе, представља и својеврсно испуњење неких, може се рећи, дјечачких маштања. У мојим пјесмама има свега тога што сте набројали, па и више од тога. Има ту носталгије, љубави и ината, али има и социјалне тематике, вапаја, молитве, па чак и љутње и бијеса, позива — зависно од тога какво је било стање душе у том тренутку. Некако се нисам заробио у једну емоцију и један жанр, него једноставно пустим да ме носи инерција тренутне инспирације.
Дуго Вам је требало да се одважите на објављивање првенца. Шта је за Вас био највећи страх, а шта највећа радост у процесу уобличавања Ваших рукописа у праву књигу?
Ако бисмо причали о страху, могло би се рећи да ме највише плашило непознавање територије на коју сам управо закорачио и начин на који ствари уопште функционишу. Мислио сам да је то као у филмовима: ако објавиш нешто и то још прође, онда те притискају за сљедеће, а ја не могу да пишем на тај начин, хаха. Знали су буквално мјесеци да прођу, а да ништа не напишем. С друге стране, постојао је и тај, у данашње вријеме врло битан дио — финансије. Објављивање књиге кошта, а новац је увијек налазио важније путеве куда ће отићи, тако да је и то имало утицаја. Онда су ме пријатељи упутили да се обратим Фонду за професионалну рехабилитацију и запошљавање инвалида у Приједору и директору Стевици Дроњку са молбом да ме финансијски подрже у овом пројекту, с обзиром на то да као РВИ испуњавам одређене услове.
Они су позитивно одговорили на моју молбу и у значајној мјери помогли да књига угледа свјетло дана. Желим и овим путем да им се захвалим за све што су учинили за мој пројекат, који је само један од многих које они подржавају и којима олакшавају живот особама са инвалидитетом. Што се тиче радости, она се сама по себи огледа у томе што сам, ето, и ја на неки начин оставио писани траг иза себе и тиме обрадовао и себе и неке мени посебно драге људе.
У биографији стоји једна прелепа реченица –да се надате да ова збирка „неће да буде и једина”. Да ли то значи да већ постоје нове песме у припреми и у ком правцу се даље развија Ваш поетски израз?
Да, заиста се надам да неће бити једина, а вријеме ће показати колико су те наде оправдане. Шалу на страну, човјек се по природи увијек нада нечем лијепом и добром.
Постоје неке нове пјесме, писане чак, за мене несвојствено, у врло кратком периоду. Што се тиче поетског израза, за сада се ту није ништа посебно мијењало. Пишем како ме погоди инспирација, са жељом да моја емоција и код читаоца пробуди сличну. Још увијек сам почетник и нов у свему овоме, али ће емоција увијек имати предност у односу на форму и технику.
Пред Вама је наступајућа промоција књиге у Бањалуци, граду у којем живите и стварате. Са каквим емоцијама дочекујете тај дан и шта за Вас значи прилика да своје „Одсјаје душе” уживо поделите са суграђанима?
Надам се да ће срце издржати и да ћу преживјети (смех). Вјерујте, ја још нисам освјестио шта ми се заиста издешавало у посљедња два-три мјесеца. Емоције су заиста узбуркане и помијешане на више нивоа. Мислим да је заиста привилегија добити прилику да се представим пред суграђанима са нечим што сам лично створио и што је уједно и оно што јесам. Али то, с друге стране, изазива и помало страха и панике, јер није баш једноставно тако се оголити, што би рекли, изаћи из самог себе и стати пред свијет.
То ви, као већ признати и познати књижевник и пјесник, знате и боље од мене.
На крају, шта бисте поручили свима онима који ће доћи на Вашу промоцију, али и онима који данас пролазе кроз тешке животне фазе и траже свој начин да изразе оно што носе у себи.
На првом мјесту, свима који ће доћи дубоко бих се захвалио, јер ће само њихово присуство бити подршка и, вјерујем, подстрек да наставим стазом на коју сам закорачио. Надам се да ћемо успјети, мој тим и ја, да им понудимо добру мјешавину емоција, забаве, добре енергије, а првенствено лијепог дружења. Што се тиче другог дијела питања, мислим да не постоји универзалан рецепт, јер сви смо ми различити и различите ствари нас мотивишу и воде. Али, ако бих пошао од сопственог примјера, најважније је ићи дан по дан, корак по корак и, оно најважније, никада не одустати од себе. Јер не једном сам био на самом дну у разним фазама живота, али сам некако увијек налазио снаге да се подигнем. И ево ме данас — могу да кажем да сам објавио књигу, а то, мора се признати, и није баш мала ствар, зар не?
