RAZGOVOR – O književnim konkursima, integritetu i budućnosti stvaralaštva
Književni ESNAF 04.03.2026
Banja Luka – Diseldorf – Vest Čester
Razgovarala: Neda Gavrić
Književni konkursi su jedan od retkih prostora u kojima se susreću različiti glasovi, poetike i generacije. Oni su ogledalo književne scene, ali i ogledalo našeg odnosa prema stvaralaštvu, pravičnosti i odgovornosti. Ovogodišnji konkurs „Reč i smisao“ okupio je 110 rukopisa – broj koji svedoči o snazi književne energije i potrebi autora da svoju reč podele sa svetom.
U razgovoru sa predsednicom žirija Aleksandrom Đorđević i glavnim i odgovornim urednikom Književnog ESNAF-a Ilijom Šaulom, otvaramo najvažnija pitanja: integritet, transparentnost, ulogu veštačke inteligencije, prirodu konkursa, iznenađenja, dileme i odgovornost prema autorima.
Kako žiri održava integritet procesa u vremenu kada se sumnje u nameštanje, privilegije i „unutrašnje krugove“ gotovo podrazumevaju?
Aleksandra:
Sopstvenim integritetom. Da li u bilo kom procesu ima mrlja i dogovora pod žitom zavisi gotovo uvek od integriteta samih nosilaca procesa. Lično ne mogu da se bavim time šta će neko misliti. Dugo sam radila na tome da se upravo tog jarma oslobodim. Osim toga, sumnja će uvek opstati, a ona sama po sebi nije loša. Ona taman dovoljno nadražuje moralne receptore učesnika da ne dozvole sebi previše slobode pod kapom autoriteta, bilo da se radi o takmičarima ili o članovima žirija. Ukoliko dođe do pukotina u procesu, veća je umetnost i čast kako se sa time nositi nego „peglati“ da se ne primeti. Konačno, jedan konkurs nije dovoljan da se etablira poverenje i zato smatram da će se vremenom iskristalisati kako kredibilitet, tako i književni pravac Književnog Esnafa.
Ilija:
Integritet održavamo jasnim kriterijumima, unutrašnjom kontrolom i nezavisnošću članova žirija. Svaki rukopis se čita odvojeno, a odluke se donose isključivo na osnovu kvaliteta teksta, bez ikakvih spoljnih uticaja ili ličnih preporuka.
Da li je moguće izgraditi model rada žirija koji bi bio transparentniji, a da pritom ne ugrozi slobodu i nezavisnost procene?
Aleksandra:
Verujem da jeste. Stoga sam napisala izveštaj o selekciji i vrednovanju rukopisa. Sigurno da može i bolje, ali to zahteva veći tim, precizniju raspodelu uloga, još više decentralizacije, sve u svemu mnogo više posla, što se može očekivati od kuće čiji rad je zaživeo i čije ime se prepoznaje; i to je proces.
Ilija:
Moguće je, ali uz meru. Transparentnost mora da postoji, ali ne sme ugroziti slobodu čitanja i profesionalnu autonomiju žirija. Najbolji model je onaj u kome su kriterijumi jasni, a obrazloženja dostupna, dok sam proces ostaje zaštićen od pritisaka.
Koliko je anonimnost rukopisa zaista važna u odnosu na kvalitet teksta, i da li ona zaista štiti nepoznate autore od predrasuda?
Aleksandra:
Anonimnost je meni lično izuzetno važna. Njome štitim i sebe i druge od podsvesnih sugestija. Uvek i isključivo ocenjujem delo, a ne autora, sa svešću da neki autori imaju prepoznatljiv stil ili drugu vrstu pečata koja prija ili manje prija. Ali smatram da je važno dozvoliti svakome da iskorači iz svoje senke.
Ilija:
Anonimnost je važna jer uklanja predrasude i omogućava da tekst govori sam za sebe. Ona ne garantuje pobedu, ali garantuje fer početnu poziciju – što je suština svakog konkursa.
Koliko su česti slučajevi da nepoznati autori, iz želje da uspeju, nesvesno ili svesno uđu u zonu plagijata?
Aleksandra:
Na to pitanje ne znam odgovor. Osim toga, svaki poznati autor je nekada bio nepoznat i ne volim da klasifikujem autore na taj način jer epiteti variraju u zavisnosti od posmatrača.
Ilija:
To se dešava, ali ne često. Uglavnom je reč o nesvesnom uticaju, ne o nameri. Mladi autori ponekad podražavaju stilove koji su im bliski, ali to nije isto što i plagijat. Namerno kopiranje je retko, ali ga uvek prepoznamo.
Može li veštačka inteligencija postati nezavisni „četvrti član žirija“, kao analitičar, detektor plagijata i procenitelj stilskih obrazaca?
Aleksandra:
Zaustavi se posle reči nezavisan. Ako veštačka inteligencija uspe da postane nezavisna od čoveka, postaće Bog, a onda može da radi šta joj je volja, nezavisno od nas. Ništa od toga VI ne može sa sigurnošću. Ona može da ponudi smernice ili da potvrdi već postojeću sumnju, ali ni to nije apsolutno. Mislim da treba da se čuvamo toga da VI više verujemo nego svojoj. Ona funkcioniše po šablonu, doduše kao i neki ljudi, ali svi mi koji stremimo napretku i ličnom razvoju, treba da uložimo više u divergentno razmišljanje, konstruktivnu kritiku i analitički pristup stvarnosti, a manje u šablone.
Ilija:
AI može biti koristan alat – kao detektor plagijata, analizator stilskih obrazaca ili tehnički asistent. Ali ne može biti član žirija. Književnost je ljudska umetnost, a procena vrednosti teksta mora ostati u domenu ljudskog iskustva i ukusa.
Da li bi uključivanje AI u proces selekcije povećalo poverenje učesnika ili bi izazvalo nove sumnje?
Aleksandra:
To bi promenilo suštinu igre, a mi ovde koristimo velike reči kao što su književnost. U načelu smatram da VI može da ima samo sporednu ulogu u ovakvim procesima. S druge strane, ona je već uključena ne samo u analogne i digitalne procese, već i u sam način na koji razmišljmo, ako posmatramo širu sliku. Integrisana je u sve pretraživače, telefone, softvere itd. U tom smislu mislim da ne treba još više da degradiramo sopstveno postojanje nauštrb praktičnih olakšica koje nam pruža i pružaće VI.
Ilija:
I jedno i drugo. Povećalo bi tehničku preciznost, ali bi kod dela javnosti izazvalo bojazan da mašina utiče na kreativne procene. Zato AI može biti pomoćnik, ali ne i arbitar.
Kako vidite evoluciju književnih konkursa u narednih deset godina, hoće li oni postati više tehnološki, više demokratski ili više elitni?
Aleksandra:
To je kao da me pitaš za društvo. Čovek je konglomerat svega toga, teško mi je da predvidim šta će presuditi. Uostalom, računam na reakcionizam u kom god smeru se kretali. Konkursi su i danas po svojoj prirodi različiti, ali ne intrinzično, oni su proces rukovođen ljudima, a ljudi svemu daju (ili oduzmu) vrednost. Dakle, način na koji se menja profil pisca uticaće i na prirodu konkursa, pogotovo što u njima takođe učestvuju pisci. Malo je izdavača i urednika koji ne objedinjuju obe ličnosti u sebi. Apropo toga, danas imamo više slobode nego ikada, putevi su raskrčeni, samo velika je gužva. Ono što ne smemo zaboraviti jeste da sa svakom slobodom rame uz rame dolazi i odgovornost, a tu smo slabi.
Ilija:
Biće tehnološki napredniji, ali i demokratskiji. Očekujem više digitalnih platformi, više transparentnosti i više mogućnosti za autore da prate proces. Istovremeno, najkvalitetniji konkursi ostaće elitni po kriterijumima, a ne po zatvorenosti.
Da li je moguće zamisliti konkurs u kome bi se pratio razvoj autora kroz više godina, a ne samo jedan rukopis?
Aleksandra:
Lepo je pratiti razvoj autora, da li u okviru konkursa ili kroz opus. Međutim, ne znam da li iko koncipira konkurse sa tom mišlju. Sigurno da je lepo tako nešto ispratiti, ali pretpostavljam da bi to bila “nuspojava” dugogodišnjeg poverenja.
Ilija:
Apsolutno. To bi bio vredan model – praćenje rasta, mentorstvo i kontinuitet. Takav pristup bi stvorio stabilniju književnu scenu i podstakao autore da se razvijaju, a ne samo da „pogode“ jedan rukopis.
Šta je bilo najveće iznenađenje u ovogodišnjem izboru, nešto što niste očekivali kada ste ušli u proces?
Aleksandra:
Nisam očekivala da je toliko teško razlučiti da li mi se neki rukopis ne čita zato što mi ne prija stil, nije moja tema, moj žanr, ili nije vreme, ne uklapa se u raspoloženje i sl., a onda sve zanemariti i ipak se njime pozabaviti ukoliko su drugi faktori zadovoljeni.
Ilija:
Najveće iznenađenje je raznovrsnost pristupa i zrelost pojedinih rukopisa mladih autora. Nismo očekivali toliko snažnih tekstova u kategorijama koje su tradicionalno manje zastupljene.
Šta je presudilo da ova tri rukopisa postanu ravnopravni pobednici?
Aleksandra:
Naša odluka. Ta tri rukopisa nisu ravnopravna ni u kategoriji u kojoj su se takmičili, osim što su sva tri u manjoj ili većoj meri proza.
Ilija:
Presudila je kombinacija originalnosti, jezičke zrelosti, koherentnosti i umetničke snage. To su rukopisi koji su istovremeno tehnički uređeni i umetnički ubedljivi, retka i dragocena kombinacija.
Da li je vreme da se književni konkursi oslobode mitologije „tajnih krugova“ i da se uvede sistem javnih obrazloženja za svaku odluku žirija?
Aleksandra:
Pitanje dolazi„odgore“? Ako je vreme, ko će da uvede taj sistem? Ko je glavni? Krećemo se ka sve većoj demokratizaciji (procesa), samim tim i privatizaciji, pa i individualizaciji. Izdavačke kuće će raditi u skladu sa svojom politikom i svojim sredstvima.
Ilija:
Da, vreme je. Javna obrazloženja ne ugrožavaju žiri – naprotiv, štite ga. Kada su kriterijumi i razlozi jasni, prostor za sumnju se smanjuje, a poverenje raste.
Može li se zamisliti model u kome bi svi učesnici dobijali kratku, ali konkretnu povratnu informaciju o svom rukopisu?
Aleksandra:
Može, ali opet ponavljam – ukoliko bi se tim razgranao i bavio ovim poslom kao primarnim. U suprotnom, to ostaje utopija.
Ilija:
Može, ali je logistički zahtevan. Ipak, kratka, tehnička povratna informacija je moguća i poželjna. Ona bi pomogla autorima da rastu, a konkursu da dobije na kredibilitetu.
Da li ti je bilo žao što pojedini rukopisi nisu išli dalje?
Aleksandra:
Bilo mi je mnogo žao, ali ograničeni smo, kako kao ljudi, tako i ovom projektu: sredstvima, kapacitetom, ljudstvom. Zato ću iskoristiti priliku da spomenem rukopise koji su na mene ostavili utisak: Iza kapije Tanje Milutinović, Koliko do kraja Slađane Bušić, Sarajlija u Novome Sadu Čedomira Vrlješa, Ićem i pićem do isceljenja Jasmine Mihajlović, Lažno pogruženje Renata Vujakovića, Bakarni heroji Tanje Đurđević, i moj favorit od onih koji nisu prošli – Priče sa (ne)srećnim krajem Jelene Kujundžić.
Ilija:
Naravno. Svaki rukopis nosi trud, vreme i nadu. Žao mi je kada dobar tekst ne uđe u uži izbor, ali konkurs je proces eliminacije, a ne rangiranja svih vrednosti. To je najteži deo posla.
EPILOG
Književni Esnaf zahvaljuje svim učesnicima, zainteresovanima i prijateljima na poverenju i poziva na saradnju, dijalog i komentar. Zahvaljujući vašem vremenu, kreativnosti i povratnoj informaciji, mi zajedno rastemo. Do nekog sledećeg konkursa, živeli!
