РАЗГОВОР – О књижевним конкурсима, интегритету и будућности стваралаштва
Књижевни ЕСНАФ 04.03.2026
Бања Лука – Диселдорф – Вест Честер
Разговарала: Неда Гаврић
Књижевни конкурси су један од ретких простора у којима се сусрећу различити гласови, поетике и генерације. Они су огледало књижевне сцене, али и огледало нашег односа према стваралаштву, правичности и одговорности. Овогодишњи конкурс „Реч и смисао“ окупио је 110 рукописа – број који сведочи о снази књижевне енергије и потреби аутора да своју реч поделе са светом.
У разговору са председницом жирија Александром Ђорђевић и главним и одговорним уредником Књижевног ЕСНАФ-а Илијом Шаулом, отварамо најважнија питања: интегритет, транспарентност, улогу вештачке интелигенције, природу конкурса, изненађења, дилеме и одговорност према ауторима.
Како жири одржава интегритет процеса у времену када се сумње у намештање, привилегије и „унутрашње кругове“ готово подразумевају?
Александра:
Сопственим интегритетом. Да ли у било ком процесу има мрља и договора под житом зависи готово увек од интегритета самих носилаца процеса. Лично не могу да се бавим тиме шта ће неко мислити. Дуго сам радила на томе да се управо тог јарма ослободим. Осим тога, сумња ће увек опстати, а она сама по себи није лоша. Она таман довољно надражује моралне рецепторе учесника да не дозволе себи превише слободе под капом ауторитета, било да се ради о такмичарима или о члановима жирија. Уколико дође до пукотина у процесу, већа је уметност и част како се са тиме носити него „пеглати“ да се не примети. Коначно, један конкурс није довољан да се етаблира поверење и зато сматрам да ће се временом искристалисати како кредибилитет, тако и књижевни правац Књижевног Еснафа.
Илија:
Интегритет одржавамо јасним критеријумима, унутрашњом контролом и независношћу чланова жирија. Сваки рукопис се чита одвојено, а одлуке се доносе искључиво на основу квалитета текста, без икаквих спољних утицаја или личних препорука.
Да ли је могуће изградити модел рада жирија који би био транспарентнији, а да притом не угрози слободу и независност процене?
Александра:
Верујем да јесте. Стога сам написала извештај о селекцији и вредновању рукописа. Сигурно да може и боље, али то захтева већи тим, прецизнију расподелу улога, још више децентрализације, све у свему много више посла, што се може очекивати од куће чији рад је заживео и чије име се препознаје; и то је процес.
Илија:
Могуће је, али уз меру. Транспарентност мора да постоји, али не сме угрозити слободу читања и професионалну аутономију жирија. Најбољи модел је онај у коме су критеријуми јасни, а образложења доступна, док сам процес остаје заштићен од притисака.
Колико је анонимност рукописа заиста важна у односу на квалитет текста, и да ли она заиста штити непознате ауторе од предрасуда?
Александра:
Анонимност је мени лично изузетно важна. Њоме штитим и себе и друге од подсвесних сугестија. Увек и искључиво оцењујем дело, а не аутора, са свешћу да неки аутори имају препознатљив стил или другу врсту печата која прија или мање прија. Али сматрам да је важно дозволити свакоме да искорачи из своје сенке.
Илија:
Анонимност је важна јер уклања предрасуде и омогућава да текст говори сам за себе. Она не гарантује победу, али гарантује фер почетну позицију – што је суштина сваког конкурса.
Колико су чести случајеви да непознати аутори, из жеље да успеју, несвесно или свесно уђу у зону плагијата?
Александра:
На то питање не знам одговор. Осим тога, сваки познати аутор је некада био непознат и не волим да класификујем ауторе на тај начин јер епитети варирају у зависности од посматрача.
Илија:
То се дешава, али не често. Углавном је реч о несвесном утицају, не о намери. Млади аутори понекад подражавају стилове који су им блиски, али то није исто што и плагијат. Намерно копирање је ретко, али га увек препознамо.
Може ли вештачка интелигенција постати независни „четврти члан жирија“, као аналитичар, детектор плагијата и проценитељ стилских образаца?
Александра:
Заустави се после речи независан. Ако вештачка интелигенција успе да постане независна од човека, постаће Бог, а онда може да ради шта јој је воља, независно од нас. Ништа од тога ВИ не може са сигурношћу. Она може да понуди смернице или да потврди већ постојећу сумњу, али ни то није апсолутно. Мислим да треба да се чувамо тога да ВИ више верујемо него својој. Она функционише по шаблону, додуше као и неки људи, али сви ми који стремимо напретку и личном развоју, треба да уложимо више у дивергентно размишљање, конструктивну критику и аналитички приступ стварности, а мање у шаблоне.
Илија:
АИ може бити користан алат – као детектор плагијата, анализатор стилских образаца или технички асистент. Али не може бити члан жирија. Књижевност је људска уметност, а процена вредности текста мора остати у домену људског искуства и укуса.
Да ли би укључивање АИ у процес селекције повећало поверење учесника или би изазвало нове сумње?
Александра:
То би променило суштину игре, а ми овде користимо велике речи као што су књижевност. У начелу сматрам да ВИ може да има само споредну улогу у оваквим процесима. С друге стране, она је већ укључена не само у аналогне и дигиталне процесе, већ и у сам начин на који размишљмо, ако посматрамо ширу слику. Интегрисана је у све претраживаче, телефоне, софтвере итд. У том смислу мислим да не треба још више да деградирамо сопствено постојање науштрб практичних олакшица које нам пружа и пружаће ВИ.
Илија:
И једно и друго. Повећало би техничку прецизност, али би код дела јавности изазвало бојазан да машина утиче на креативне процене. Зато АИ може бити помоћник, али не и арбитар.
Како видите еволуцију књижевних конкурса у наредних десет година, хоће ли они постати више технолошки, више демократски или више елитни?
Александра:
То је као да ме питаш за друштво. Човек је конгломерат свега тога, тешко ми је да предвидим шта ће пресудити. Уосталом, рачунам на реакционизам у ком год смеру се кретали. Конкурси су и данас по својој природи различити, али не интринзично, они су процес руковођен људима, а људи свему дају (или одузму) вредност. Дакле, начин на који се мења профил писца утицаће и на природу конкурса, поготово што у њима такође учествују писци. Мало је издавача и уредника који не обједињују обе личности у себи. Апропо тога, данас имамо више слободе него икада, путеви су раскрчени, само велика је гужва. Оно што не смемо заборавити јесте да са сваком слободом раме уз раме долази и одговорност, а ту смо слаби.
Илија:
Биће технолошки напреднији, али и демократскији. Очекујем више дигиталних платформи, више транспарентности и више могућности за ауторе да прате процес. Истовремено, најквалитетнији конкурси остаће елитни по критеријумима, а не по затворености.
Да ли је могуће замислити конкурс у коме би се пратио развој аутора кроз више година, а не само један рукопис?
Александра:
Лепо је пратити развој аутора, да ли у оквиру конкурса или кроз опус. Међутим, не знам да ли ико конципира конкурсе са том мишљу. Сигурно да је лепо тако нешто испратити, али претпостављам да би то била “нуспојава” дугогодишњег поверења.
Илија:
Апсолутно. То би био вредан модел – праћење раста, менторство и континуитет. Такав приступ би створио стабилнију књижевну сцену и подстакао ауторе да се развијају, а не само да „погоде“ један рукопис.
Шта је било највеће изненађење у овогодишњем избору, нешто што нисте очекивали када сте ушли у процес?
Александра:
Нисам очекивала да је толико тешко разлучити да ли ми се неки рукопис не чита зато што ми не прија стил, није моја тема, мој жанр, или није време, не уклапа се у расположење и сл., а онда све занемарити и ипак се њиме позабавити уколико су други фактори задовољени.
Илија:
Највеће изненађење је разноврсност приступа и зрелост појединих рукописа младих аутора. Нисмо очекивали толико снажних текстова у категоријама које су традиционално мање заступљене.
Шта је пресудило да ова три рукописа постану равноправни победници?
Александра:
Наша одлука. Та три рукописа нису равноправна ни у категорији у којој су се такмичили, осим што су сва три у мањој или већој мери проза.
Илија:
Пресудила је комбинација оригиналности, језичке зрелости, кохерентности и уметничке снаге. То су рукописи који су истовремено технички уређени и уметнички убедљиви, ретка и драгоцена комбинација.
Да ли је време да се књижевни конкурси ослободе митологије „тајних кругова“ и да се уведе систем јавних образложења за сваку одлуку жирија?
Александра:
Питање долази„одгоре“? Ако је време, ко ће да уведе тај систем? Ко је главни? Крећемо се ка све већој демократизацији (процеса), самим тим и приватизацији, па и индивидуализацији. Издавачке куће ће радити у складу са својом политиком и својим средствима.
Илија:
Да, време је. Јавна образложења не угрожавају жири – напротив, штите га. Када су критеријуми и разлози јасни, простор за сумњу се смањује, а поверење расте.
Може ли се замислити модел у коме би сви учесници добијали кратку, али конкретну повратну информацију о свом рукопису?
Александра:
Може, али опет понављам – уколико би се тим разгранао и бавио овим послом као примарним. У супротном, то остаје утопија.
Илија:
Може, али је логистички захтеван. Ипак, кратка, техничка повратна информација је могућа и пожељна. Она би помогла ауторима да расту, а конкурсу да добије на кредибилитету.
Да ли ти је било жао што поједини рукописи нису ишли даље?
Александра:
Било ми је много жао, али ограничени смо, како као људи, тако и овом пројекту: средствима, капацитетом, људством. Зато ћу искористити прилику да споменем рукописе који су на мене оставили утисак: Иза капије Тање Милутиновић, Колико до краја Слађане Бушић, Сарајлија у Новоме Саду Чедомира Врљеша, Ићем и пићем до исцељења Јасмине Михајловић, Лажно погружење Рената Вујаковића, Бакарни хероји Тање Ђурђевић, и мој фаворит од оних који нису прошли – Приче са (не)срећним крајем Јелене Кујунџић.
Илија:
Наравно. Сваки рукопис носи труд, време и наду. Жао ми је када добар текст не уђе у ужи избор, али конкурс је процес елиминације, а не рангирања свих вредности. То је најтежи део посла.
ЕПИЛОГ
Књижевни Еснаф захваљује свим учесницима, заинтересованима и пријатељима на поверењу и позива на сарадњу, дијалог и коментар. Захваљујући вашем времену, креативности и повратној информацији, ми заједно растемо. До неког следећег конкурса, живели!
