ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ЗОРАНА ЈЕЛИЋА

“СВЈЕТЛА ИЗНАД АРХАНГЕЛСКА” У КУЋИ МИЛАНОВИЋА

Разговарала: Неда Гаврић

Постоје приче које настају из маште, али и оне које почињу као породично сећање, деценијама скривена тајна или питање на које време није дало одговор. Управо из таквог сплета личног и историјског, стварног и уметничког, настао је роман „Свјетла изнад Архангелска“, књижевни првенац који кроз судбину једне породице отвара питања памћења, идентитета, историјске неправде и односа према прошлости.

Аутор романа, Зоран Јелић, по образовању и професионалном опредељењу драматург и сценариста, у овој књизи спаја искуство драмског приповедања са слободом прозног израза, градећи причу у којој се преплићу породичне трагедије, политичке репресије, вера и потрага за истином. Од Бањалуке и Марковца до далеког севера Русије, „Свјетла изнад Архангелска“ воде читаоца кроз различите временске и географске просторе, али и кроз дубоко лична преиспитивања о томе колико прошлост обликује наше животе и да ли је могуће пронаћи смисао у наслеђу страдања.

Поводом предстојеће промоције романа у Кући Милановића у Бањој Луци, у четвртак 5. новембра у 19 часова, разговарали смо са аутором о породичној причи која је била почетна искра за настанак књиге, књижевним и историјским инспирацијама, симболици Архангелска, али и о снази књижевности да сачува од заборава судбине људи и догађаје који су обележили нашу прошлост.

Ваш први роман „Свјетла изнад Архангелска“ доноси причу о породичним трагедијама, памћењу и тајнама које деценијама остају скривене. Како је настала идеја за ову причу и шта Вас је подстакло да управо њу изаберете за свој књижевни првенац?

Први дио приче који почиње од ретроспекције инспирисан је стварним догађајима из моје породице. Наиме, негд‌је око 2000. или 2001. год, мој деда је примио позив непознате старице која је рекла да зна гд‌је је покопан његов рођени брат (мој деда – стриц), који је средином педесетих година прошлог вијека убијен од стране Удбе. Мој отац и деда су отишли на локацију, откопали мог деда – стрица и пренијели на локално гробље у село Марковац код Челинца. Недуго потом, старица која је то јавила, упокојила се, можда чак и истог дана када је стриц сахрањен на гробљу. Послије смо сазнали да је та старица била у љубавној вези са мојим стрицем, те да му је помагала док се крио од комунистичке власти, јер је он током Другог свјетског рата био припадник Југословенске војске у отаџбини. Други дио приче је инспирисан догађајима из живота нашег великог писца Драгослава Михаиловића. Ти догађаји су ми послужили само као основа да у својој стваралачкој машти, путем умјетничке транспозиције, направим једну аутентичну причу.

Роман је првобитно настао као сценарио за дугометражни играни филм, који је 2024. године изабран на конкурсу Филмског центра Републике Српске. У ком тренутку сте осетили да ова прича треба да добије и свој књижевни живот? Колико се роман разликује од првобитне сценаријске верзије?

Када сам се први пут сусрео са Црњанским, толико су ми се свид‌јели његови романи, и уопште његово цјелокупно д‌јело, да сам и сам пожелио да једног дана напишем роман. Рекао сам себи, ако писање прозе може да буде овако заводљиво, мораћу једном да напишем роман. Нисам знао ни како ни када ће то да буде. Тек када сам написао сценарио „Свјетла изнад Архангелска“ схватио сам да је то идеална грађа за роман, и тако је све кренуло.

У средишту приче је Растко Јанковић, човек који, након тајанственог позива и откривања досијеа тајне службе, почиње да преиспитује прошлост своје породице. Шта Вас је посебно привукло мотиву породичних тајни и колико прошлост, чак и када покушавамо да је потиснемо, одређује наше животе?

Па, сам догађај који се десио у мојој породици је толико снажан, да је просто немогуће да човјек не почне да размишља о томе. Постојала је та нека прича у мојој породици о мом деда – стрицу који се борио као припадник једног огранка Југословенске војске у отаџбини, те да је убијен од стране Удбе, али тек када се та старица јавила, када се сазнало гд‌је је убијен и покопан, испливале су још неке информације које нисмо знали. Прича је почела да се расплиће, а ја сам у неком моменту то доживио и као неку врсту симболичког позива, или мисије, да се та прича исприча. Такође, сам живот Драгослава Михаиловића, и читава та прошлост, ако се не схвати на прави начин, а то је да је тај систем био негативан по српски народ, нећемо моћи схватити садашњост у којој живимо, и постоји опасност да направимо исте грешке. Јер, садашњост коју живимо је управо изњедрила прошлост.

У роману се преплићу Београд, Марковац и далеки север Русије. Какву симболику носи Архангелск и зашто сте управо тај географски простор одабрали за једну од кључних тачака приче?

Архангелск и Русија су трећи дио приче, која је на неки начин произишла из прве двије приче као логичан умјетнички – транспонован резултат. Послије свега што је проживио, главни јунак, Растко, у Русији види спас, али не као фанатичан, пропагандно – острашћен русофил, већ као рационалан русофил. То се некако природно намеће као закључак кроз све што је прошао у животу. Притом, прича, како у ретроспекцији тако и у садашњости, почиње од његове завјетне славе Аранђеловдан, а сам Архангелск је град који је настао ширењем око средњовјековног манастира посвећеног Св. Архангелу Михаилу, па отуд назив – Архангелск. Симболички, сам арханђел Михаило је његов анђео чувар који га води од славе у прошлости кроз сва та страдања, затим од славе у садашњости гд‌је најављује спас, односно гд‌је се види да је све што је прошао резултат неког божијег промисла и пута до града који је заправо посвећен самом арханђелу Михаилу – његовој породичној слави. Тај град је и лука на далеком сјеверу Русије, па то има и још једну више симболичку ноту. Док сама поларна свјетлост која се појављује изнад града, поетички је лајтмотив који се провлачи од самог почетка када се у Бањалуци појављује аурора бореалис 1938. године, што је историјски факт.

Ваш роман отвара тешке теме ратних страдања, политичке репресије, вере и личне борбе. Како сте проналазили равнотежу између историјских околности и интимне, породичне приче, а да притом не изгубите човека и његове унутрашње дилеме из средишта приповедања?

 Да сам по сваку цијену хтио да прикажем у првом плану негативне појаве одређене епохе, бојим се да би се моја прича претворила у неку врсту идеолошког памфлета, што ми никако није био циљ. Циљ је био да прије свега прикажем трагичну судбину једне породице, односно појединца који се, стицајем околности, задесио у једној епохи. Сходно томе, дошао сам до закључка да ће се таква прича морати структурално развијати само кроз елементе жанра, у овом случају елементе политичког трилера, породичне историјске драме итд. Сљедствено томе, успио сам да испричам трагичну причу једне породице а да истовремено критика и негативне појаве те епохе дођу као резултат коришћења структуре елемената жанра. Резултат тога је парадоксална ситуација: разбијање идеолошке индоктринације једне епохе.

Као драматург и сценариста, навикли сте да причу градите кроз слике, дијалоге и драмске ситуације. Шта Вам је писање романа омогућило, а што сценарио не може у истој мери — и да ли сте током рада на књизи открили неку нову страну себе као аутора?

Омогућило је велику слободу у изражавању, прије свега. Сценарио је предложак за филм, па је утолико стерилнији од других форми, односно имате нека занатска ограничења којих морате да се придржавате. Када сам транспоновао сценарио у роман, ја сам све те слике, некако ненамјерно, претворио у неку врсту поетске визуелности, а опет искуство динамике сценарија ми је послужило да разбијам евентуалне поетичке дигресије којима бих могао да оптеретим читаоца. Нус појава тога је било то што сам тиме некако успио да изградим свој аутентичан стил када је прозно писање у питању. И управо је то она нова страна себе коју сам спознао.

Публика Вас познаје и кроз пројекат „Иза разгледнице“, у којем откривате мање познате историјске приче о Бањалуци. Колико су истраживање прошлости и откривање заборављених судбина заједнички именитељи Вашег књижевног и документарног рада? Постоји ли нека прича из историје Бањалуке коју бисте једног дана желели да преточите у роман или филм?

То је кључно, зато што сам се и сам, прије настанка сценарија „Свјетла изнад Архангелска“, бавио неком врстом истраживачког рада, конкретно тематиком Голог отока из књига писца Драгослава Михаиловића, па је резултат тога, заједно са убацивањем елемената породичне приче, настала идеја за тај сценарио. Све те приче из историје Бањалуке које обрађујем на свом налогу „Иза разгледнице“ су на сличан начин инспиративне, и могуће је да се кроз неку врсту сублимације унутар моје стваралачке маште, некад развије и неки роман или сценарио.

Предстојећа промоција у Кући Милановића у Бањалуци прилика је да роман представите бањалучкој публици. Шта за Вас лично значи сусрет са читаоцима у граду из којег долазите и шта бисте волели да публика понесе са собом након разговора о књизи?

Значи ми заиста много, јер је у питању мој град и моји суграђани. Али, у суштини, ту не правим разлику међу градовима и мјестима, јер ми је циљ да наши људи генерално понесу са собом осјећај да ми као друштво заиста имамо јако много разлога, повода и надахњујућих догађаја да испричамо снажну причу, без обзира из којег смо дијела наше земље. Радује ме много што је моја прва промоција управо у Кући Милановића, јер је то један културно – историјски споменик, и као такав је идеалан за културне догађаје, а то је за мене велико задовољство и част.

Организатори овог културног догађаја срдачно вас позивају на промоцију књиге “Свјетла изнад Архангелска” аутора Зорана Јелића која ће се одржати у четвртак 05.новембра 2026. у Кући Милановића у Бањој Луци, са почетком у 19 часова. ДОБРОДОШЛИ!