КАДА ЗАВИЧАЈ ОДЕ У ИЗБЕГЛИШТВО
Постоје одласци који се мере километрима, а постоје и они који се мере прекинутим корењем. У августу 1995. године многи нису напустили само своје куће. Напустили су дворишта у којима су проходали, бунаре чију су воду познавали по укусу, воћњаке које су калемили очеви и стазе којима се до гробља ишло и по најгушћој магли.
Када је књижевник Илија Шаула морао да оде и остави све своје, није са собом понео само оно што је могло стати у кофер. Са њим је кренуо и пут до скривеног извора. Кренуло је знање о томе са које стране ветар доноси кишу, када треба орезати воћку, где земља најбоље прима семе и зашто је прва кућа подигнута баш на том месту.
Кренуо је читав један завичај, невидљив за граничаре.
Америка му је можда дала нову адресу, али му није могла дати друго место рођења. Човек може променити континент, језик, улице и поглед са прозора, али не може пресадити гробове предака. Они остају тамо где су укопани, док њихова тишина путује са нама.
Зато избеглица никада не носи само пртљаг. Она носи кључ од врата која можда више не постоје. Носи имена суседа, мирис хлеба из старе пећи, звук црквеног звона и реченицу коју је мајка изговорила на прагу. Носи земљу у наборима душе, чак и онда када су са обуће одавно спале све њене честице.
Нажалост, српско памћење густо је од таквих одлазака. У њему има много незакључаних кућа, прекинутих ручкова, недовршених жетви и детињстава која су одрасла у колони. Превише је датума које су неки покушали да сведу на фусноту, као да ће мање болети ако се ситније напишу.
Али сећање није мржња.
Туговање није позив на освету.
Помињање сопствене жртве не умањује ничију туђу сузу. Не тражимо да други забораве своје страдање; тражимо само да нико не брише наше. Јер бол нема нацију, али свака жртва има име, кућу из које је пошла и некога ко је још чека.
Најдубљи прогон не завршава се онда када човек пређе границу. Он се наставља када неко покуша да му одузме право да памти. Када му кажу да прећути порекло, да склони своје писмо, да се застиди имена које је наследио и да прихвати кривицу само зато што припада једном народу.
Али, кривица није крсна слава да се наслеђује.
Она припада конкретном делу и конкретном човеку. Где постоји доказана кривица, пред њом не треба затварати очи. Истина не сме бити ничија слушкиња. Али ниједно дете не сме бити рођено криво, ниједан народ осуђен самим својим именом, нити човек приморан да се извињава зато што постоји.
Српско име није оптужница.
Ћирилица није претња.
Сећање на претке није злочин.
„Олуја“ је у августу 1995. однела људе са њихових огњишта, али после сваке стварне олује долази и она друга, тиша,заправо олуја заборава. Она не руши кровове, већ сведочења. Не ломи прозоре, већ покушава да сломи право човека да каже: ту сам живео, то је била моја кућа, овде су били моји корени.
Зато су речи Илије Шауле више од успомене једног прогнаног човека. Оне су мала кућа подигнута од језика, за све оне чије су стварне куће остале далеко. Док он пише о скривеном извору, тај извор није пресушио. Док памти начин на који се орезује воћка, завичај још рађа. Док казује причу о темељима прве куће, она није сасвим срушена.
Писац у изгнанству постаје чувар адресе коју више нема на личној карти.
Можда би неки желели да са последњим сведоком ишчезне и последња прича. Да трава прекрије праг, да се промени име места, да сећање постане непожељно, а потом и сумњиво. Али, народ траје управо онолико колико памти… не да би мрзео, већ да би знао ко је.!!!
Зато 4. август не треба да буде дан беса. Нека буде дан достојанствене туге и тихог завета. Дан када ћемо деци и потомцима казати истину, али их нећемо учити мржњи. Научићемо их да поштују туђу рану, али и да никада не дозволе да неко порекне њихову.
Јер памћење без човечности може постати отров, али човечност без памћења лако постаје заборав.
Нама је потребно обоје: чисто срце и усправно сећање.
Да никоме не пожелимо пут којим су наши прогнани прошли, али и да никада не пристанемо да се тај пут избрише. Да своје име изговарамо мирно, без стида и без пркоса који вређа друге. Да останемо достојни оних који су отишли носећи кључеве непостојећих кућа и шаку родне земље у дубини сећања.
Човек може бити далеко од завичаја.
Али док уме да покаже пут до скривеног извора – завичај није далеко од њега.
ПреВера
