Franc Kafka ostaje jedna od najzagonetnijih, a istovremeno i proročki rezonantnih figura evropske književnosti. U ovom razgovoru sa Ritom Maskalino, filozofkinjom i proučavateljkom duboke semantike kod Kafke, razmatramo ne samo simbole u njegovim delima; vrata, ključeve, konje, već i ono što ostaje neizrečeno. Ćutanje, nasilje ugrađeno u jezik i samo-transcendencija kroz „crnog konja“ postaju temelj za promišljanje istine, moći i egzistencijalne metamorfoze.
Razgovarao, uredio i preveo sa engleskog: Ilija Šaula
Draga Rito, gde i kada ste rođeni? Kakvo je bilo Vaše detinjstvo i obrazovanje? Šta je odredilo Vaše interesovanje za književnost?
Rođena sam u Đenovi 10. februara 1946. Svom detinjstvu sam posvetila književno sećanje u romanu Le carezze negate (Cleup Editrice Università di Padova, 228 str.), objavljenom 2005. Osnovnu školu sam pohađala u Padovi, nižu i srednju u Udinama, a diplomirala sam strane jezike i književnosti na Univerzitetu u Veneciji, poznatom kao „Ka’ Foskari“ gde sam studirala kod profesora Ladislaa Mitnera. Više bih volela da sam studirala hemiju, ali sam morala da prihvatim očevu odluku. Zato sam počela da predajem nemački jezik u srednjoj školi, istovremeno stičući diplomu iz pedagoških nauka. Kasnije sam se dodatno usavršavala u kriminologiji i grafologiji.
Moje interesovanje za književnost podstakle su divne bajke koje sam morala da čitam tokom usamljenog detinjstva. Svake večeri sam ocu morala da prepričam jednu i objasnim njeno jezičko značenje. Bilo je to zahtevno i strogo obrazovanje; otac mi je bio veoma strog usađujući mi disciplinu čvrstim metodama.
IZMEĐU SMISLA I IMAGINACIJE: OBNOVA TEKSTOVA U SAVREMENOJ KULTURI
Možete li nam reći šta tačno „Drugi italijanski humanizam“ predstavlja za savremenu evropsku i svetsku umetnost?
To bi zahtevalo mnogo dužu raspravu, ali pokušaću da ponudim kratku sintezu. Problem se nalazi u široj oblasti imaginacije, kako naučne tako i umetničke, jer se umetnost, kao i svaki drugi fenomen, može i treba analizirati i tumačiti kroz rigorozne metode. Važno je naglasiti da tumačenje nije prvi, već poslednji korak naučnog istraživanja.
Postoji široko rasprostranjeno uverenje da značenje umetnosti ne može biti naučno obrađeno i da mora u potpunosti pripasti subjektivnoj izmišljotini. Ta predstava je problematična, jer implicira da umetnost ne poseduje unutrašnje značenje, što je duboko pogrešan koncept.
Italijanski humanizam, koji je bio najnapredniji avangardni pokret u svetu u pogledu intelektualne slobode, kulture i demokratije, imao je za cilj da otkrije pravo značenje tekstova kroz precizan prevod i lingvističko tumačenje. Nekontrolisana sloboda tumačenja, posebno u književnosti, filozofiji i religiji, omogućila je institucijama poput Crkve da iskrive značenje tekstova „ad usum Delphini“, praksu koja je i dalje rasprostranjena u različitim kulturnim domenima.
Italijanski humanizam se suprotstavio toj tendenciji, boreći se protiv namerne manipulacije i neznanja, kao što je to čuveno pokazao Martin Luter u svom delu Sendbrief vom Dolmetschen (1530). Njegova pojava je u velikoj meri podstaknuta debatama oko pogrešnih prevoda i dovela je do obnove filološke prakse.
Kada je reč o pokretu Secondo Umanesimo Italiano® (Drugi italijanski humanizam), koji sam osnovala 2000. godine, a zvanično registrovala 2015, on odzvanja duhom velike italijanske avangarde iz 13, 14. i 15. veka, iako ne u svim aspektima. Njegov fokus je usmeren na traganje za objektivnim značenjem teksta, kao temeljom demokratske kulture.
Za savremenu evropsku i svetsku umetnost, Secondo Umanesimo Italiano®, kao metoda i kao teorija, ažurirana u skladu sa aktuelnim naučnim standardima, predstavlja poziv na poštovanje unutrašnjeg značenja književnih tekstova. To je suštinski važno za kulturnu ozbiljnost, za dostojanstvo čitaoca i za razvoj dubljeg osećaja demokratije. Tumačenje nije pojednostavljeni zadatak, kako mnogi misle; međutim, Drugi italijanski humanizam postavlja taj duboki izazov u srce demokratskog diskursa.
KAFKA I ODGOVORNOST TUMAČENJA: NAGRADA IZVAN PRIZNANJA
Zašto volite Kafku? Kako vidite uticaj njegovog dela na savremeni svet i budućnost?
Postoji mnogo pisaca i pesnika koje cenim, umetnika svih vrsta, poput Šekspira, čijeg Kralja Lira sam tumačila na nove načine, i Kolodija, čijem sam Pinokiju pristupila kroz potpuno obnovljena čitanja. Ipak, odabrala sam Kafku kao središte svog nastojanja za ozbiljnu i objektivnu egzegezu (kritičko tumašenje tekstova). 1996. godine, kroz rigoroznu jezičku analizu i tumačenje, otkrila sam skrivenu metamorfozu u Kafkinoj kratkoj priči Der plötzliche Spaziergang (Iznenadna šetnja): transformaciju u crnog konja, kriptički izraženu. To otkriće suprotstavlja se preko jednog veka površnim i često apsurdnim interpretacijama, zasnovanim na nekritičkom slobodnom povezivanju.
Kafka se suočava s osnovnim pitanjem ljudskog postojanja, izvan utešnih iluzija. Njegovo pisanje dopire do najdubljih filozofskih i naučnih ispitivanja, do samog smisla života, i zato nikada neće izgubiti na aktuelnosti. To je trajna snaga njegovog dela.
Ljubav prema Kafki dovela Vas je do toga da budete jedan od inicijatora, a sada i član žirija Nacionalne nagrade „Franc Kafka Italija“, koja od 2011. godine odaje priznanja brojnim slavnim piscima, umetnicima i slikarima. To je jedina nagrada koja nosi Kafkino ime u Evropi, osim međunarodne nagrade u Pragu. Možete li nam reći nešto više o njoj?
Otkriće Kafkine metamorfoze u crnog konja, koje sam predstavila na Međunarodnom kongresu ESSCS u Londonu, pod predsedništvom Gerharda J. Dalenorta sa Univerziteta u Groningenu, navelo me je na delovanje protiv duboko pogrešnih tumačenja. Ta pogrešna čitanja nisu samo neosnovana već, usuđujem se reći, i uvredljiva: ona iskrivljuju Kafkinu suptilnu osetljivost, njegovu inteligenciju i dovode čitaoce u zabludu.
Da bih tome stala na put, osnovala sam Premio Franz Kafka Italia® — simboličan čin otpora protiv kulturne štete koju uzrokuju lažna tumačenja, i poziv na očuvanje integriteta u književnosti, demokratiji i dostojanstvu autora.
Pored Kafkine nagrade u Pragu, Italijanska nagrada Franc Kafka predstavlja jednu od dve kafkijanske nagrade na svetu. Dok se nagrada u Pragu zasluženo dodeljuje u njegovom rodnom gradu i ostaje najpoznatija, moja italijanska nagrada se razlikuje u svom osnovnom cilju: zaštiti istine Kafkinog dela i zagovaranje stručnijeg i objektivnijeg tumačenja književnih i filozofskih tekstova.
Ova misija odražava dublje vrednosti italijanskog humanizma. Svaki ciklus dodele nagrade, koji se održava tri puta godišnje, započinje mojom analizom i tumačenjem izabranog Kafkinog teksta, kao i intelektualnim prologom i omažom dubokoj ostavštini autora.
SMISLITI, TUMAČITI, ODUPRETI SE: GLAS IZVAN GRANICA
Kako vidite politički uticaj Katoličke crkve na ljudsko društvo i kulturu u prošlosti i danas?
Potpuno i demokratski podržavam slobodu svakog pojedinca da ispoveda svoju religiju. Međutim, lično govoreći, ne cenim nijednu religiju ni bilo koju crkvu, niti prihvatam religijsko mišljenje. Ne verujem u bogove ni boginje.
Niste samo književna i kulturna kritičarka, već i filmska i likovna. Možete li nam reći nešto više o svom teorijskom i romanesknom radu?
U mojoj semantičkoj analizi filmova uvek nastojim da inoviram dominantne kritičke okvire. Semantika je, po mom mišljenju, najdublji „raison d’être“(razlog postojanja) umetnosti, svih umetnosti. Slobodna interpretacija često promašuje suštinu. Da budem jasna, ovde mislim na rad naučnika i kritičara, ne na širu javnost, obične čitaoce ili gledaoce.
Kada je reč o mojim romanima, kratkim pričama i pesmama, potreban mi je prostor za imaginaciju, ne za naučnu egzegezu, već za moj unutrašnji svet, za najdublje aspekte sopstvene ličnosti. Nastavljam da analiziram književne, umetničke i filozofske tekstove, ali mi je neophodna i sloboda koju stvaralačko pisanje pruža. U tim delima nisam ograničena stvarnošću; mogu legitimno da prevaziđem granice i izmišljam.
Vaše proučavanje Kafkine metamorfoze u crnog konja je izuzetan doprinos književnoj nauci. Kako vidite svoju ulogu?
Vidim je onako kako treba da se vidi: kao potvrdu hitne potrebe da transformišemo metode analize značenja književnih tekstova i umetnosti uopšte.
Da li mislite da Evropi danas treba novi pokret humanizma i renesanse?
Svakako. Čovečanstvu u celini, a Evropi posebno, uvek su potrebni novi humanistički i renesansni pokreti, osim ako je spremno da prigrli varvarstvo.
Kako lično vidite današnji svet, Evropu i dominantne kulturne tokove?
Najkritičnije.
CRNI KONj JE KAFKINA PRAVA SUŠTINA
Kada biste bili Kafka, o čemu biste danas pisali na kafkijanski način?
Žao mi je, ali sebe ne mogu videti kao Kafku. Mogu razumeti Kafku, ali nisam Kafka. Ne mogu odgovoriti na ovo vaše pitanje.
Kako tumačite transformaciju Kafkinog junaka u priči „Metamorfoza“? Da li je insekt odraz unutrašnjeg stanja ili društvene isključenosti?
Postoje najmanje dva nemačka termina za metamorfozu: Verwandlung, koji naslovljava Kafkinu slavnu priču, i Veränderung, koji se pojavljuje u „Iznenadnoj šetnji“. Nemački je veoma analitički jezik, bogat nijansama. Verwandlung označava metamorfozu nametnutu spolja, kao da je izazvana čarobnim štapićem, dok Veränderung podrazumeva transformaciju koju iznutra pokreće pojedinac. Verwandlung, u „Metamorfozi“, odražava uticaj negativne očeve procene unutar porodice. Nasuprot tome, Veränderung(metamorfoza) u crnog konja događa se van porodičnog konteksta i proizilazi iz Kafkinog izuzetnog osećaja sopstvene vrednosti.
Kafkina dela često ponavljaju simbole kao što su kapije, ključevi i lavirinti. Šta oni otkrivaju o prirodi istine i moći?
Kafka, kao duboko inteligentan čovek, iskusio je, kao i čovečanstvo u celini, težinu ograničenja koju nosi moć. Njegovo celokupno delo je posvećeno istini, ali taj pojam je toliko složen da ga ne mogu objasniti u nekoliko reči. Izvinite.
Kafkin ton je često sanjalački i nadrealan. Da li njegove vizije doživljavate kao umetnički otpor ili kao proročku spoznaju savremenog postojanja?
Kafkina najvažnija i najeksplicitnija proročanska misao odnosi se na uvođenje nasilja u nemački jezik, što je na kraju i odbacio, iako je to bio njegov maternji jezik. Njegova smrt ga je poštedela sudbine kasnijih nemačkih koncentracionih logora, u kojima bi on i njegove sestre verovatno bili internirani i spaljeni.
Postoji li neki simbol u Kafkinom delu koji Vam lično govori? Kako ste ga protumačili u svojim razmišljanjima?
Svaka reč koju je Kafka napisao rezonuje u meni. Ali simbol koji mi najdublje govori je „crni konj“ – veličanstvena slika koja otkriva kako je Kafka zaista video sebe, izvan Verwandlung-a nametnutog od običnih ljudi, zavidnih umova i neshvatajućeg oca.
Koju ulogu ima Kafkino ćutanje, ne u onome što je napisao, već u onome što je prećutao, u razumevanju njegovog pogleda na svet?
Kafka nije bio neko ko je nalazio zadovoljstvo u uvredama čovečanstvu. Nije bio ni arogantan, ni okrutan. Naprotiv, bio je suviše inteligentan i čovečan da bi ponižavao one koji nisu mogli da dosegnu njegovu dubinu. Nije morao da bude uvredljiv. Umesto toga, ćutanjem je izražavao svoju žalost zbog duhovne oskudice koja je vladala među ljudima.
SMISAO CRNOG KONJA
Od metafora metamorfoze do ćutanja kao otpora, putovanje Rite Maskalino kroz Kafku nije samo egzegetsko nego je egzistencijalno. Suočava se s nasiljem u jeziku, odaje poštu dostojanstvu tumačenja i poziva na novi humanizam utemeljen u preciznosti i poštovanju. U svakoj reči – simbol. U svakoj prećutnosti – zadržana istina. U crnom konju – neobuzdano JA.
