ИЛЕШ ФЕХЕР: ПРЕВОЂЕЊЕ – УНУТРАШЊА ПОТРЕБА

Илеш Фехер стручњак у области хемијских наука, одлучио је да своју страст према језику и литератури претвори у импресиван преводилачки рад. У протеклих неколико година, превео је више од 4000 песама различитих аутора, чиме је обогатио културну сцену и допринео бољем разумевању поезије међу читаоцима. Његов рад не обухвата само технику превођења, већ и дубоку емоционалну повезаност с речима, што се јасно види у његових седамнаест самосталних двојезичних књига.

Разговаралс: Неда Гаврић

Како би читаоце Књижевног ЕСНАФА боље упознали са Вашим ликом и делом, на који начин би се укратко представили ?

Рођен сам у Каставу, иза богових леђа, негде у Истри. Та територија је тада припадала Италији, па Југославији, сада је у Хрватској. Да ли је судбина мог родног места дала печат мом животном путу?, јер живот ми је испуњен супротностима. Био сам извикани гениј и обичан шарлатан, хваљени стручњак и презрени пијанац, тенис и бокс су се сасвим лепо слагали, док прерана повреда није ставила тачку на моју спортску каријеру, биохемија, наука руку под рука са преводилаштвом.

Отац је био фармацеут пореклом из сељачке фамилије. Тако сам у раном детињству упознао живот сељака, а преко мамине фамилије живот рибара. У доба детињства нисам ишао од летовалишта до летовалишта него сам био пастир на салашу код Темерина код ујка Лајоша, или од зоре са рибарима до Кањиже, у бољем случају до Надрљана веслао где смо раширили мрежу и спустили се до Сенте.

Често постављам питање, ко је добио више од судбине? Ја, који сам од шесте године навикао на рад, море видео тек у 14-ој години путем школске екскурзије, или мој син, који се већ од четврте године са друговима из обданишта купао у сланом плаветнилу. Али, шта значи свакодневна борба?! Сматрам да сам имао срећу и са задовољством мислим на детињство. Као четворогодишњак код баке у Темерину са највећим ужитком сам стискао вратове пачића. Нису ме похвалили. Да смо са братићем са салаша (у Темерину) уместо на недељну мису стигли на бару где смо упали у блато и веселе враголане ујак Лајош је добро испрашио – Боже мој. Да сам ја био тај који је за време поноћке сашио широке сукње сељанкама, није се дознало. Значи, био сам изразито добро васпитано дете. Али, једна ствар никада није била проблематична – учење. Као осмогодишњак сам упитао маму: „ Да ли се учи сељаштво на факултету?” Као да сам нешто немогуће питао. „Нећеш ваљда бити сељак?” упитала је „То би била права ствар” – кажем јој. „За име бога, зашто?” „Јер њима је дозвољено псовање”. Мама је била забезекнута, отац ништа није рекао, али су му очи засијале. Од њега сам научио и ту истину: „Сине, немој дискутовати са женама, овако или онако биће у праву”.

Захвално мислим на моје професоре из гимназије. На свој начин, малтене без изузетка, били су личности. Поред лексикалног знања захтевали су од нас и индивидуално размишљање. Чак и наше „враголије” кажњавали су на, за нас, прихватљив начин. Посебно истичем професора мађарског језика – Јене Данчо (Данцсó Јенő). Нисмо имали обавезну лектиру, али читање је било обавеза. Сваке друге недеље смо морали да реферишемо шта смо прочитали. Ја сам рецитовао напамет.

Ко Вас је од песника највише привукао поезији и њеном превођењу?

Поезија ме од раног детињства прати и кад већ постоји, онда бих волео да, оно што ми се свиђа, прикажем и припадницима других народа; можда их и обрадујем. Који песници су на то утицали, који су ме одвукли у сферу поезије? Чини ми се сама поезија – овако: ПОЕЗИЈА. За мене појам књижевност значи: поезија. Последњи роман – само Бог зна, кад сам прочитао. Нису за мене измишљени. О да – има један изузетак: Иво Андрић: Јелена, жена које нема. Чак бих се и у превод упустио да га имам у електронској форми на мом рачунару. А што у књижарама од 100 продатих књига можда је једна књига поезије – то је друга прича, реалност. А реалност је и то да ми сад на таласима поезије лебдимо – као што је лебдење и сама поезија. Да ли су стихови сегменти заустављеног времена? Нека о томе размишљају филозофи. Неке стихове увек носим са собом. Лети, кад поред зрелих пшеничних поља возим до бесвести понављам стихове Ђуле Јухас: Каква је била (Јухáсз Гyула: Милyен волт).

Њене златне косе више се не сећам,

Али знам да су њиве у златном сјају

Кад жутим класовима лето дозрева

И у том жутилу опет знам за њу

Милyен волт сзőкесéге, нем тудом мáр,

Де азт тудом, хогy сзőкéк а мезőк,

Ха дúс калáссзал јő а сáргулó нyáр,

С е сзőкесéгбен úјра éрзем őт.

Али, тако живи у мени и „Гавран”, и „Црни човек”, и „Мостарске кише”, и „Коло” Ирфана Хорозовића и „Бол је то” (Нагyон фáј) Атиле Јожефа.

Шта вас је подстакло да се посветите преводилачком раду и књижевности?

Превођење је моја унутрашња потреба. Ако упитају, зашто један биохемичар, научни радник, уз све своје обавезе део слободног времена посвећује преводилаштву, послу који је унапред осуђен на пораз, онда у помоћ позивам славног алпинисту Хиларија. Кад су га упитали, зашто је кренуо у освајање Монт Евереста, једноставно је одговорио: „Јер је тамо”. Хилари бар зна какав изазов представља Монт Еверест. А какав изазов представља превођење за мене, научног радника, што је иначе изазов и за професионалног преводиоца, књижевника. Познати мађарски песник и сјајан преводилац Деже Костолањи (Косзтолáнyи Дезсő 1885 – 1936)у предговору другог издања књиге, избора из европске поезије у преводу на мађарски језик „Модерни песници“ (1921), написао је често цитирану реченицу: „Преводити је исто, као плесати ланцима везаним ногама”(„Мűфордíтни мéгис аннyи, минт гúзсба кöтöттен тáнцолни”).

Ако имамо у виду и одређене битне разлике између српског и мађарског језика изазов је још већи. Ево неколико примера, мађарски језик не познаје родове, не користи помоћни глагол приликом формирања прошлог и будућег времена, има четири не седам падежа, користи одређени и неодређени члан испред именица, ред речи у реченици је обрнут у односу на српски језик. Ако они, који знају да се деценијама бавим и преводилаштвом поезије, питају: Зашто ти не пишеш? – у три речи одговорим: „Јер сам биохемичар.” „А зашто један биохемичар не би могао и да пише, кад не једног и познатог писца – на пример – лекара има” „Јер тај биохемичар заиста није рођен за писање”. У животу сам једну једину песму написао, послао сам је једном пријатељу као честитку за Ускрс:

Драги мој Пријатељу – да Вам празник буде заиста Празник, властитим речима желим:

Васкрсавамо?

Препородимо се?

Ако осетиш у јутарњим зрацима сунца,

у капима кише,

у жилавости корења,

у величанствености пролазности времена,

у смирености заласка сунца,

у човековом живљењу

могућност новог почетка –

да, онда

ВАСКАСАВАМО!

ПРЕПОРОДИМО СЕ!

Како приступате избору песама и аутора које желите да преведете? Постоји ли одређени критеријум који вам помаже да одлучите које дело заслужује вашу пажњу?

Ако бих једног песника требао да издвојим који ми је од ране младости на посебној полици – тај је Миклош Радноти. Можда су његови стихови сегменти заустављеног времена – нека сад са читаоцима нешто сасвим интимно да поделим. Преводилаштвом сам се почео бавити за време студентских дана јер без Раднотија ни удварати нисам знао. Да ли се то може назвати сегментом заустављеног времена?.

Миклош Радноти (Раднóти Миклóс, 1909. – 1944)и Нотес из Бора (Бóри нотесз).

„Нотес из Бора” садржи десет песама мађарског песника Миклоша Раднотија које је написао од момента кад је одведен у Лагер Хеиденау (поред Бора) до своје смрти. Испод сваке песме назначен је датум и место стварања, па је видљиво до када је постојао логор, када је почело повлачење, којим путем су терани заточеници. Смрт га је затекла код Абде (у близини Ђера) са више од шездесетак другова, где су и закопани у масовној гробници. Тек годину и по дана касније, приликом ексхумације постало је јасно да је и Радноти међу убијенима код Абде.

„Нотес из Бора” нађен је у његовом џепу. На трећој страни нотеса на пет језика (мађарском, српском, њемачком, француском, енглеском) написано је:

Ез а јегyзőкöнyвецске Раднóти Миклóс магyар кöлтő версеит тарталмазза. Кéри а мегталáлóт, хогy јуттасса ел Магyарорсзáгра, Ортутаy Гyула др. егyетеми магáнтанáр цíмéре: Будапест, ВИИ. Хорáнсзкy у. 1. И.

Овај нотес садржи песме мађарског песникаРаднóти Миклóса.Он моли налазника, да истог пошаље на адресу свеучилишног професора Ортутаy Гyула, Будапест, ВИИ. Хорáнсзкy у 1. И.

Која је била прекретница у Вашем преводилачком раду?

Преокрет у мом преводилачком раду донело је познанство с Бањалучким књижевним кругом. Да читаоцима буде јасно: 20 прекрасних година провео у Босни (1970 – 1989), 10 година (за мене још увек) у Босанској Градишци и 10 у Бањалуци. У Бањалуци, не баш сасвим случајно, упознао сам Ирфана Хорозовића и преко њега и бањалучке књижевне ствараоце. Прихватили су ме као преводиоца, можда и зато што изузев Стевана Мартиновића-Пиште нико није преводио са и на мађарски језик. Први моји преводи су били објављени у Путевима. Касније су уследили „Мост”, „Липар”, „Орбис”, Магyар сзó ( Мађарска реч) , Хéт нап (Седам дана), Üзенет (Порука), Један од мојих првих превода у Путевима је и Краљ купине Ласла Нађа (Нагy Лáсзлó: Сзередеркирáлy).

Често помињете добар однос са песницима из Бањалуке. Шта је највише допринело добром, обостраном утиску?

Били смо искрени пријатељи. Сарађивали смо и помагали су ми много, нису дозволили да се утопим у недовољном познавању (тадашњег) српско-хрватског језика. Онда су  створена пријатељства која и  данас живе. Нешто за вечност: превод песме Ко ће љубав пренети Ласла Нађа је заједничка успомена Ранка Рисојевића, Стевана Мартиновића, Исмета Бекрића, Ирфана и Ајнуше Хорозовића, Предрага Бјелошевића и мене на једну, код мене проведену, незаборавну ноћ.

КО ЋЕ ЉУБАВ ПРЕНЕТИ

Кад стварност моја заувек нестане,

коме ће свирати цврчак са гране?

Чији ће дах грејати замрзло дрвеће?

Коме ће дуга бити распеће?

Ко ће топити камене

громаде до ливаде меке?

Ко ће гледати те косе, жиле

из тврдог зида извириле?

И опустошеним надама

из клетви ко ће зидати храм?

Кад стварност моја заувек нестане,

ко ће тад плашити злокобне вране!

На другу обалу ко ће још смети

држећи зубима Љубав пренети!

На којим језицима најчешће преводите и шта Вас је инспирисало да изаберете баш те језике?

Преводим првенствено песме српских, хрватских, бошњачких и црногорских песника на мађарски, а песме мађарских песника… на који ли језик? Уместо одговора: Српскохрватски, или хрватскосрпски језик (како се коме свиђа) савладао сам током студија. Познајем екавске, икавске и ијекавске варијације. Пошто сам језик научио у Загребу, а живео у Босни, где и Срби, и Хрвати, и Бошњаци користе ијекавски изговор (и у садашњости), у свакодневном говору сам задржао тај изговор, у ствари јекавски облик ијекавског, а кад преводим, екавски. Нека читаоци одлуче – на који језик је преведен текст.

Како приступате преводу поезије с обзиром на њену суштинску природу, ритам и емоције? Шта сматрате најважнијим приликом преношења песничке душе са једног језика на други?

Свакако највише времена ми одузима избор песме. Прво и прво морам да осетим песму. А приори сам човек који на неки начин реагује осећајима, па и у научном раду. Шта то значи? Покушаћу објаснити помоћу искуства из сфере науке. Мендељејев о постављању периодног система елемената овако исповеда: „У сну сам видео табелу где сви елементи пали на тачно тражено место. Пробудивши се, одмах све ставио на папир, касније место само једног елемента  морао да исправим.” Да је био у праву тек накнадно је доказано егзактним чињеницама. Ако сам већ осетио песму, покушавам себи представити – како превести кључни део песме. Који пут је то наслов песме, који пут детаљ из средине или пак сам завршетак. Храбро признајем – не волим римоване песме. Који пут сама песма је усиљена, а што се тиче превода: осим у ретким случајевима без „силовања” језика је немогуће превести. А силовање језика за мене је неприхватљиво. То не значи да нисам превео ниједну римовану песму. О томе касније.

Постоји ли одређени критеријум који вам помаже да одлучите које дело заслужује вашу пажњу?

Наглашавам:

     а) Преводим искључиво то што ми се свиђа. То себи могу дозволити јер путем своје струке – медицинска биохемија – за себе, за наше услове, обезбедио сам солидан живот. Кад бих од преводилаштва требало да живим, ни џепарца не бих имао.

     б) Првенствено волим песме а не песнике. Ако ми се свиђа једна песма, нека буде аутор и за упућене непознат, преводим. Можда на тај начин песму спасим од заборава. У мојим књигама које се састоје од избора песама: Сребрни мост –Езüст хíд, Бањалучки рукописи –Бањалукаи кéзираток, Мостарске кише –Мосзтáри есőк, Један поглед на савремену мађарску поезију (онлине издање Балканског Књижевног Гласника) те на мом блогу: Сребрни мост – Езüст хíд може се наћи не једно и за упућене непознато име. Дозволите ми да наводим два цитата из поговора мојих објављених књига.

Из поговора Бањалучких рукописа – објављена 2017:

  „О којима ништа не знам: Постоји неколико имена у антологији, чије песме сам у децембарском броју „Путеви“ 1987. нашао. Спадају у оне „ који су изван видокруга”, јер о њима ништа не знам, али по мом мишљењу место им је у збирци. За мене, неовисно о ауторима, првенствено су битне песме…”

 Из поговора избора из поезије Лајоша Кашака: Борба са анђелом – објављена 2018:

„Наглашавам: Волим песме а не песнике. Да, тако је, али постоје песници чија дела су дубоко у моју свест урезана, са мном живе. Један од њих је Кашак.”

Да сам због мог таквог приступа састављању књига, не једанпут, добио по глави – то је друга прича. Само један пример: Након објављивања онлине издања „Један поглед на савремену мађарску поезију” један од „изабраних” ми се овако обратио: “У избору имаш и непозната имена. Хвала што сам у избору, али нисам баш сретан. Прволигаш не може бити сретан ако га у исти кош стављају са друголигашем. Избор мора да буде репрезентативан”. Безуспешно сам молио „изабраника” да, кад већ не познаје споменуте песнике, прочита њихове песме те ако сматра да је њихова поезија испод нивоа, онда ћу и ја да размислим о исправности мог става, избора. Стоји реченица: прво и прво морам да осетим песму. Не постоји неки критеријум по коме унапред одређујем, од кога и какву песму ћу да читам, преводим. На неки начин препуштам се случају. Најчешће ни сам не знам како сам открио тог и тог песника. Трагам на нету – прочитам песму, ако ми се свиђа и осетим: то је за мене – погледам и име аутора, заузима своје место на мом рачунару и почиње свој живот.

Можете ли поделити искуство свог првог превода?  

Одрастао сам у Сенти где и дан данас 80 посто становништа су Мађари. И још у дечје доба, ми који смо мислили да све знамо, правили смо спорт од тога, да не знамо (не само) српски. Имао сам негде око десет година кад је у суседну кућу уселила српска породица. Њихов син, Фицо, био је мој вршњак, почели смо се дружити и моји родитељи су били сретни: коначно ћу и ја да научим српски. Научио је и он мађарски. У гимназији професорица српског језика није знала мађарски, а ми нисмо знали спрски. Комуникација између нас и професорице се одвијала преко „Казија“, школског друга, детета из мешаног брака, те је он знао оба језика. Оцене из српског језика су указали на просечну оцену. Стигавши на факултет знао сам за добро јутро, добар дан, дај хлеба. Дакле, у раној младости читао искључиво на мађарском језику. Упознао мађарску поезију и преко изванредних мађарских преводиоца светску поезију; од српских песника једино Бранка Радичевића, Данила Киша. Што се тиче познавања српске поезије/књижевности/културе у Мађарској, на жалост, ни данас није другачије. Како сам навео: без Раднотија, кад сам већ, поред свог научног рада, почео озбиљније и на преводилаштво мислити, покушао сам превести оне песме које ме од ране младости прате. Критериј – једини: да ли је моје скромно знање (тадашњег) српско-хрватског језика довољно да одређену песму преводим. Тако сам на почетку своје преводилачке каријере, ако смем тако рећи, преводио песме мађарских песника. Тек касније, концем осамдесетих година, рођени су моји први преводи бањалучких песника на мађарском језику. Почео сам са преводима који су се гомилали. Приметивши да на тој гомили има доста љубавних песама, родила се идеја: састави књигу. Следи цитат из моје прве двојезичне књиге:Езüст хíд – Сребрни мост, избор из љубавне поезије мађарских песника XX столећа:

„Издавање ове збирке песама смо планирали још за време мог живљења у граду крај Врбаса. Али из личних разлога 1989 напустио предивну Босанску Крајину, дошао рат, и…Моји су преводи нетакнуто лежали у фијоци до сусрета, наравно опет случајног, са члановима редакције часописа „Орбис” негде крајем 1995, који су пробудили у мени већ уснуле гласове. На основу рецензије Габора Тури са великим еланом сам  прерадио преводе, али издање, из мени непознатих разлога, опет је изостало. У међувремену, живот ме је одвео на други колосек. Прохујале су године и преводи су се снивали зачараним сном. Додуше, у ретким тренуцима предаха, оригиналну верзију – 66 песама од 55 аутора (бројеви су били сасвим случајни), већ свесно допунио са новим преводима на 77 песама од 66 аутора, и вођен критичким примедбама Јаноша Слободе још једном сам прерадио. Након првих покушаја, након више од 20 година читаоци ће стварно добити у руке ту књигу.

Избор и редослед песама је сасвим личан. Препуштам читаоцу да суди, да ли је добар или лош. Неколико песама које сам желео уврстити у избор – „Љубавна песма Илмаринена“ Анико Миколе, „Серенада Илонки” Јенеа Џиде – једноставно нисам знао да преводим. Поједини преводи пак – Ференц Јухас: „Четвртак, дан празноверја, када је најтеже”; Золтан Зелк: „Галеб”; Михаљ Ваци: „Реци драга, какво је море” – загубили су се негде на релацији Бања Лука – Сента, и нисам имао довољно снаге, да их поново преводим.”

Како изгледа сам процес Вашег преводилачког рада?

Да читаоци стекну увид у то како свакодневно радим, како стижем до нових идеја до стварања нових књига, морам да откријем тајне моје преводилачке кухиње. На столу (рачунару) увек ми се налази неколико сталних имена – они су моји изабраници. Њихова поезија ми се свиђа те тежим за то да од њих преводим довољан број песама за једно издање. За мене, довољан број преведених песама од једног аутора је 55, 66 или 77. По природи не могу да се концентришем само на једно име. Паралелно преводим поезију више изабраних. Имам увек толико изабраних да од свакога недељно бар једну песму преводим. Поред њих, кад ми прахне баш тако, трагам на нету за новим именима. Ево и тајне: у штампарији је избор песама Миловановић Живак Биљане. Издавач ми је обећао да ће два састава: Жива српска поезија и Жива мађарска поезија – по 111 песама од 111 аутора угледати светло дана до сајма књига у Београду. На издавача чека избор песама Предрага Бјелошевића и Зорана Богнара. По 33 песме превео сам од Власте Младеновића, Сњежане Рончевић и Душана Гојкова – чекају да сложим у јединствену целину. Обећао сам себи: до јесени ће бити готово. План триумвирата: до Сајма књига у Београду Иштван Турци ће издати изабране песме Милана Орлића, а Милан Орлић роман Иштвана Турција Све је почетак – трећи члан триумвирата сам ја, као преводилац. На столу су ми следећа имена: Миодраг Јакшић, Ненад Грујичић, Жељка Аврић, Барбара Новаковић, Обрен Ристић, Хајнал Анна, Бíрó Тíмеа. Споменуо сам да не волим римоване песме.

По коју сам ипак превео. Једна таква песма је Бол је то (Нагyон фáј) Атиле Јожефа (Јóзсеф Аттила, 1905 – 1937). Проклето тежак задатак. Прво сам наслов што је уједно и рефрен песме.  Нагyон фáј. Три слога, звучност: „ – .  –”, Дослован превод: много боли. Користи тако и већ си убио песму. Данило Киш који је један од најбољих, ако не и најбољи тумач мађарске поезије на српском језику овако превео: Боли , а у рефрену користи: боли, боли. Томас Кабдебо – превод на енглески језик:Ит дееплy хуртс. Даниел Мутх – превод на њемачки језик: Ес сцхмерзт мицх. Ја би могао бити поносан на моје решење, јер по опште прихваћеним критеријима (ако смем то уопште рећи) је бољи од наведених. Наслов, уједно и рефрен песме: Нагyон фáј заиста представља дубину и звучност саме песме. Једног поподнева Ирфан и Ајнуша били су моји гости – на столу уз „фишпаприкаш” нашао се и „токајац”. Током чаврљања стигли смо и до Атиле Јожефа и песмеНагyон фáј. Објаснио сам шта значи, указао на звучност и признао да адекватан превод нисам успео да нађем, а ни у досадашњим преводима на најразличитије језике нисам наишао. Ирфан се ођеданпут ударио по челу и поставио питање: зашто не би могло бити – Бол је то? Да. Сјајно. И свугде истичем: наслов, уједно и рефрен песме „Бол је то” Атиле Јожефа је идеја Ирфана Хорозовића.

Можете ли да поделите више информација о свом блогу на којем су објављене ваше песме?

Мој блогЕзüст хíд – Сребрни мост носи назив моје прве двојезичне књиге. Ту објављујем свеже преведене песме. Кад већ нека песма доживи судбину да буде у неку књигу уврштена – свакако очима најстрожег критичара, туђим очима читам. Тако могу да уочим грешке и након тога, већ прерађену песму шаљем мојим лекторима.

Како бирате теме за антологије попут “Мостарске кише”?

У књизи Бањалучки рукописи користио сам израз: антологија. Коришћен је због инсистирања главног уредника. Не волим, не користим ту реч. Избори у сваком случају одражавају мој поглед на поезију, али не могу бити антологије – јер антологија је целина, а не сматрам да толико познајем било мађарску, било српску поезију да би се усудио да приступим састављању једне антологије одређеног подручја. Зато користим израз: избор.

У којој мери мислите да је улога преводиоца кључна у очувању и промоцији културног наслеђа? Како ви доживљавате своју улогу у овом процесу? У једном интервјуу постављено ми је следеће питање:

Ако бих ти рекао да си задужио српску нацију преводима српских песника и писаца на мађарски језик у тој мери да ће у будућности твоје име бити синоним за српског амбасадора културе у Мађарској, да ли би ми поверовао? Мој одговор је био: Не – али бих волео да је тако. Лепо звучи и тврдња: преводилац има кључну улогу у очувању и промоцији културног наслеђа. Има нешто истине у томе.

Неке од књига које сте превели награђене су престижним наградама. Било би добро поменути их овом приликом.

Издвајам два издања, двојезичне књиге: Нови Човек –Úј ембер Зорана Богнара је издат у Будимпешти, а Üрессéг – Празнина Иштвана Турција у Београду. Два капитална дела. Таква остварења превести могуће је искључиво у оном случају ако преводилац заједно са стиховима и спава. Отприлике у исто време сам почео са преводом и Новог човека и Празнине. Прво сам и од једног и од другог остварења нашао само део, боље речено делић на нету и превео. У оба случаја ми је нешто чудно било, нешто сам наслутио и почео са трагањем. Кад сам са преводима био већ при крају помислио : шта би било ако би Зорану предложио да изда Иштванову поему, а Иштвану да изда Новог човека? Уследила су писма преко мене и гле чуда: обје књиге су почеле живети свој живот. Први пут сам се срео са Зораном у Суботици  2022. године кад смо заједно кренули даље у Будимпешту на тројну промоцију, промоцију Мостарких киша, Новог човека и Празнине. Стигавши у Будимпешту коначно смо се и уживо руковали са Иштваном и наставили као да се одувек познајемо. Пријатна чињеница: на основу мојих превода Иштван Турци је 2022. добитник награде “Отворена књига” Удружења књижевника Републике Српске, а 2024. Међународне награде „Бранко Радичевић“ коју додељује „Бранково коло“ из Сремских Карловаца. Празнина Иштвана Турција оживела је и на албанском језику. На основу мог превода на српски језик, ако се не варам Демо Бериша превео на албански. Шта је стварност:

Печуј, 19. октобар 2017.  18 сати – Дом културе, промоција двојезичног издања изабраних песама великана мађарске поезије Лајош Кашак: Борба са анђелом – (Кассáк Лајос: Харц аз ангyаллал). Заједно са мном, мојом супругом, два представника издавача, једном рецитаторком укупан број присутних: 11

Будимпешта, 12. мај 2022. Дом Савеза Књижевника Мађарске, 18 сати: већ споменута тројна промоција двојезичних издања. Заједно са ауторима, домаћином, са мном и мојом супругом, једним рецитатором и фотографом укупан број присутних: 14.

Сви песници којима сте преводили песме су Вам веома захвални и често Вас помињу. Колико Вам значи таква повратна реакција?

Пошто причам о мом вишедеценијском преводилачком раду, желим да се захвалим особама који су ме од почетка храбрили. Уредници којима се захваљујем: Ирфан Хорозовић, Карољ Хабрам †, Марија Хабрам, Ева Хајнал, Ласло Маркуш, Катица Шцур, Петер Кокаи, Шимо Ешић, Анђелко Заблаћански, Здравко Кецман†, Тибор Пинтер†, Габор Чеке†, Тамаш Гергељ,  Иштван Турци, Атила Јас, Зоран Богнар, Живко Николић, Миодраг Јакшић, Ненад Грујичић, Душан Гојков, Милан Орлић.

За корисне савете током мог преводилачког рада и за коректно обављене задатке лектора захвалан сам Милици Митраковић, Аднани Карахасановић, Драгињи Рамадански, Дијани Тигањ, Жељки Јанковић, Мишо Ковачу†, Фаизу Софтићу, Милици Милосављевић, Жељки Јанковић, Сњежани Рончевић, Јелени Глишић, Биљани Миловановић-Живак, Валентини Новковић,  Марији Шимоковић, Николи Поповић, Габору Турију, Јаношу Слободи†, Андрашу Адију, Петеру Шебешћену, Петеру Кокаију, Тимеи Могер. Надам се да никог нисам изоставио.

Захваљујем се мојој супрузи Ђенђи Фехер Аркоши због континуираној подршци мом преводилачком раду.