SVUDA SMO JER MI SMO – ŽIVOT!
Tek kada sam u svom majušnom stanu u ulici Vojvode Stepe počela istovremeno da slikam, sušim slike, kuvam, pripremam platna, pospremam, primam goste i uz to stvaram komfor, shvatila sam koliko je komplikovano postići da sve bude u redu. I ne, ne govorim o čistoći podova i posuđa. Mislim na opštu uređenost boravišta, gde se ništa ne ruši i sve je na svom mestu.
I to jeste komplikovano. Komplikovano je u stanu, i još komplikovanije – u privatnoj kući. Ako se u prvom slučaju zidovi uvek mogu obojiti u belo, a na pod baciti novi madrac, šta da se radi sa oštećenim krovom ili kapijom koja se nakrivila?
Tek kada sam ovde zaronila u ulice (bulevare, prospekte, okeane) divljih ruža, osetila sam kako je beskorisno ukrasno cveće. Odnegovano, usiljeno u tamnom kvadratu od plastike sa hrpom zemlje na dnu, ono iz poslednje snage drži oborenu glavu dok neko ne poželi da ga uzme.
Divlje ruže, naprotiv, poklanjaju svoju lepotu svima potpuno besplatno. Viču, razbacujući svoje crvene latice na vetru: „Pogledajte nas. Rastemo svuda, probijajući se kroz beton, bodljikavu žicu, cement, kamenje, razbijajući čak grumenje smrznute zemlje. Svuda smo, jer mi smo – život“.
Sudeći po malim kućercima na srpskom jugu, ljudi ne brinu previše o vlastitom komforu. Oljuštena boja na starim fasadama, polegli kočevi ograda i popucala vrata. S malom napomenom (za zapisnik) – sva dvorišta se gube u divljem cvatu. I, za razliku od kuće, grmovi ruža su skromno sređeni. Grančice su vezane čvrstim koncima, dok stabla pridržavaju polutrula drvca. Tek kada sam se obrela na jugu Srbije u maju, osetila sam da je došlo proleće. I da su divlje ruže, koje su zarobile grad kao kuga i koje se probijaju iz svake pukotine, znatno lepše od bilo kog gradskog stana. I plemenitije. I, što je najbitnije, življe nego svi mi.
SVAKI UDARAC JE SAMO IGRA
Jednom, kada mi se na trenutak učinilo da sam postigla puno više nego što sam ikada mogla poželeti, bila sam srećna. A onda sam postala svesna koliko mnogo strahova, dečjih trauma i teških, nesavladanih problema vučem za sobom u život odrasle osobe
Nekad davno zamišljala sam tu granicu zrelog života ovako: mogu da stavljam upadljiv ruž i nosim dugačke haljine i cipele s visokim potpeticama. Prošlo je dvadesetak godina, i šminkam se upadljivo, ali visoke potpetice ipak ne idu uz brdoviti Beograd.
To je sudbina gotovo svih dečjih maštanja. Preobrazila su se, raširila, promenila formu pod uticajem proživljenog i ćudljive šare na tapetama više se ne pretvaraju u čudovišta ispod kreveta.
Ja i moj stariji brat često smo se tukli u detinjstvu. Kao i sva deca – ljutito, žestoko, očajnički i hrabro. I što je najvažnije – bez razloga. Moj brat je uvek umeo da se zaustavi u pravom trenutku i, oborivši guste trepavice ka podu, mirno kaže: „Stop, Sofi. Preterali smo“. A ja sam se, naprotiv, tukla do kraja, ne shvatajući kada se završila igra i počeo mir.
Priznajem, ne razumem ni sada. I dalje naivno verujem da se sve može nacrtati unapred, a ako nešto ne krene kako je planirano, samo treba ovlažiti plavu olovku pljuvačkom, utopiti taj dan u svojoj tuzi, pa posle okrenuti stranicu.
Nedavno sam u kafani posmatrala susedni sto. Zasvirala je pesma, i momak je otpevao početak kupleta sekund pre Darka Rundeka. „Šta ti je?“ – sumljičavo ga je pogledao sagovornik. „Brate dragi!“ – teatralno se uhvatio ovaj za glavu. – „Tako mi je drago što bar nešto u ovom životu mogu da znam unapred!“.
U trenutku kada se sve čini tako jasno, određeno i predvidivo, život uvek unosi svoje ispravke. I ja znam da je svaki udarac – samo igra, a pravi život – iznutra, gde osmogodišnja devojčica krade majčinu pomadu i divi se svom odrazu u prašnjavom ogledalu komode.
PRAZNI ORMARI
Najviše na svetu volim prazne ormare. Prazan ormar znači da sam se otarasila nepotrebne starudije, i da je došlo vreme da je ponovo gomilam. Prazan ormar znači da sam već spakovala stvari za put i da otvaram njegova krila samo da bih se oprostila. Prazan ormar znači da sam opet smršala i podelila stvari prijateljicama (za koje su, uzgred, sve moje haljine tunike, a moje pantalone kratke). Prazan ormar znači da je moj kofer potpuno pun, a da su misli mirne i jasne kao duboka tišina pred tešku oluju.
Jednom sam naslikala svoju nesanicu kao neuredno nabacane stvari, koje su poput teških mrlja visile na iskrivljenim vešalicama. Sve ono što mi se otkriva u časovima pred zoru liči na stare stvari koje nikada više neću obući, a žao mi je da ih bacim. Zapravo nesanica tera moje srce da se seća maršruta koje su noge odavno zaboravile (nikada im se neću vratiti, a žao mi je da ih izbacim iz glave).
Svaku mrklu noć koju provedem pri čistoj svesti maštam o tome da će pre ili kasnije svi moji ormari biti prazni.
