БРАНИСЛАВ БРАНА ПЕТРОВИЋ: ЖИВОТ У СТИХОВИМА, СМЕХ ПРЕД СМРЋУ И ОДБРАНА СВЕТА
Пише: Наташа Лазукић

Нико у модерно српско песништво с краја 20. века, по мишљењу академика Љубомира Симовића, није унео толико хумора, љубави, живог језика и живих слика као Брана Петровић. Његове песме, поеме и приче нашле су место у бројним антологијама и зборницима. Бавио се егзистенцијалним темама и писао свевременски за све генерације. Дао је допринос књижевној критици, есејистици и публицистици.
,,Ја мислим да је поезија Бог”
Са Петровићем смо као читаоци јурили кроз спектар емоција као на рингишпилу – од безнађа сломљене душе до потпуног катарзичног оздрављења и значајног откровења. Он је у својим песмама користио кратке (елиптичне) стихове и поступак онеобичавања, али у тој специфичној краткоћи лирског израза крије се снага дубинске емоције и мудрости. Велика инспирација му је била и његова супруга Каћа Петровић, а Ана је назив њеног алтер ега у чију част су испевани различити стихови љубавне поезије лишени било какве патетике (Како Ана дијалектички траје у мени, Како Ана решава укрштене речи, О Анином повртаку са летовања).
Моћ говора
Прва песничка збирка објављена је 1961. године, а симболично насловљена као “Моћ говора” јер прославља стваралачки чин. У тој моћи Петровић је видио исказивање свеукупног чуда постојања, а у самој поезији – суштину света (за њега је поезија била сам Бог). Говорио је за себе да је “божији дактилограф” који преноси оно што је у њему закључано испод слојева личности и тврдио да има “чаробну писаћу машину” која је сама писала док је он шетао дорћолским улицама.
Одбрана света
Његова капа је била један од заштитних знакова у позним данима живота служећи истовремено као заштита од света и жарког сунца. Године 1980. изродила се и песничка збирка “Одбрана света” која је нас је, како би песник рекао, преображавала у тачкицу на знаку питања остављајући простор за преразмишљавање. Песникове личне ствари поклоњене су Позајмном одељењу библиотеке у Београду.
Поезија опречних ставова
Петровићева поезија доноси опречне ставове, а код њега се ерос и танатос константно сукобљавају. Поједине песме славе покретачку енергију човека, тривијалност свакодневице, сугерише визију живота попут вожње рингишпилом (песма “Рингишпил”: родитељи младунчад погубише/ жене мужеве/ љуштуре пужеве/ дан сунце месец клупе у парку/ поп мантију милиционер анархију/ врата изгубише кваку/ Још данас још данас још данас/ко се врти не боји се смрти!).
У познијим песмама урања у слике смрти и ништавила, људске крволочности (песма “Предосећање будућности”: Пролеће је опет! Киша пољубаца! Љубећи ме љубиш будућег мртваца) и неизвесне будућности (песма “Смеће”: Европска уметност, Афричко цвеће, све ће да буде једно смеће).
На многим песничким местима јавља се симбол црва који по Јунгу представља деструктивни аспект либида, а парадоксално лепим сликама о поређењу црва и трешања, о љубљењу живог мртваца, доноси спој неспојивог, смрти и живота (И да ће ме црви ко трешње у мају/ научити како да се снађем у бескрају).
,,Стока је нахрањена, новине су прочитане”
Кроз бритки хумор и оштроумно резоновање износио је критику друштва у колумнама које је писао за НИН, а колумне су постхумно објављене у књизи “Квадратура круга”. Радио је као новинар у “Борби”, уређивао часопис “Видик” и “Српски књижевни гласник”.
,,У његовом животу није све било само поезија, било је и много новинарства. И непрестано је читао. Сећам се кад сам га у тинејџерским годинама питала за препоруку за читање, да се саблазнио. Сматрао је: шта има ко да ти препоручује – само читаш и тако живиш, нема живота ван тога. Много је и пешачио по Бежанијској коси и слушао радио, што је остала традиција у нашој кући. Волео је „Вечерње новости“ и Радио Београд. Без новина није могао да живи. Кад смо ишли на море у Хрватску, на острво, само се чекало да дође бродица са новинама. Последње његове речи су биле: Стока је нахрањена, новине су прочитане“, причала је песникова кћерка Мирјана.
Добитник бројних песничких награда и Жичке хрисовуље
Петровића није занимало да ли ће бити поета лауреаутус (песник окићен ловоровим венцем славе), писао је према унутрашњем импулсу. Ипак, добитник је бројних песничких награда, признања и Жичке хрисовуље.
Познат је био по својим анегдотама, често је обитавао у кафани и уживао у разговорима са колегама. Једном приликом је добио и батине јер је изјавио да “данас сваки магарац пише, а још је трагичније што све те глупости и објављује. Због тих неталентованих будала много је шуме искрчено.” Из поменуте анегдоте изродила се “Поема о боксерској уметности”.
Рођен је на Благовести, 7. априла 1937. године у Бјелуши, а преминуо 26. септембра 2002. године у Београду. Младост је провео у чачанском крају, а основна школа у Слатини код Чачка носи његово име. Дипломирао је на Филолошком факултету на катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Међу бројним издањима Петровићеве поезије, најзначајније су двотомне Сабране песме које је 2012. објавио Инглиш Бук (Енглисх Боок).













