ДАНИЛО КИШ (1935-1989)
Пише: Наташа Лазукић

Данило Киш (1935-1989) био је српски и југословенски књижевник и академик. Име чувеног романописца било је више пута међу кандидатима за Нобелову награду за књижевност, а Салман Ружди уврстио га је међу 10 највећих светских писаца друге половине 20. века. У његовим делима сажета је сва горчина суровог 20. века и Холокауста.
Киш је писао негованим стилом са модерно схваћеном фабулом. Дипломирао је светску књижевност на Универзитету у Београду, те био драматург београдског позоришта “Атеље 212” и лектор у Стразбуру, Бордоу и Лилу.
Књижевност ратног сирочета
Његова по-етика је била заогрнута моралним класификацијама, испуњена емоцијама човека који је носио ожиљке ратног сирочета и по вокацији био предодређен за књижевност и стваралаштво.
Пријатељи су га описивали као разбарушеног боема с гитаром у руци, доминантног у друштву, слаткоречивог, гласног, нарочито уз вино и цигарете. Окушао се и у две филмске улоге, али је ипак примарно “живео у књигама“. “
“Пред универзумом политике, Данило је тврдоглаво, силовито остајао песник. Зато је увек знао да ухвати, унутар историјске драме која га је опседала, оно што је било најболније: судбине зароњене од почетка у заборав; тугу тихих трагедија; мучну љубав према људима без имена и без гроба. Мислим на најјачи лик у његовим књигама, на оца који је умро у концентрационом логору. Човек коме је Данило био привржен као ником другом и ког је изгубио док је био дете, чувајући по неку тек разумљиву успомену на њега. Кишово је дело нека врста светог приказања лудила овога века, његовог укуса крви, блата и лажи, измешаних са сузама жртава”, написао је Милан Кундера.
Босноного детињство и “Рани јади”
Кишов отац је био мађарски Јевреј, а мајка православка из Црне Горе. Од рођења 1935. године је млађани Данило пролазио кроз агонију надолазећег холокауста. Он и сестра су босоноги ишли у школу, док је отац патио од неуроза, а мајка плела да би зарадила и тако их прехранила. Кишову машту су прогониле породичне успомене и приче вероучитеља, од којих је једна – Потоп – касније имала структуралну улогу у неким од његових књига: као библијски облик катастрофе која је срушила свет.
“Боље рат, него пакт”
Црне слутње обистиниле су се 1944. године када је Данилов отац одведен у Аушвиц где је трагично страдао. Остатак породице је поштеђен јер су крштени у православној цркви. Вративши се на Цетиње, шестогодишњи Киш се придружио друговима из разреда узвикујући слоган против сила Осовине “Боље рат него пакт!” зато што му се свидјела “асонантна рима”.
Логори су преломна тачка, не само дела него и живота Данила Киша. Из његових сећања и метафизичких мисли изродили су се “Рани јади” који говоре о Андреасовом (сопственом) одрастању у сиромаштву чији је једини спас имагинација која му даје простор за игру и машту.
“Да није било страхота ратног детињства, не бих постао писац. Опседнут сам искуствима из детињства. Опседнут сам холокаустом. Морао сам да се ослободим те опсесије”, говорио је својевремено Киш.
“Гробница” је надживела критичаре
Шездесетих година, Данило Киш објављује први роман „Мансарду”, а касније и „Псалам 44” који је настао на основу истините новинске репортаже (жена која се породила у логору). Водећи се тиме да књижевност треба буде етичко и естетичко суочавање са историјом, Киш је с разлогом бирао теме.
“Шта значи шест милиона мртвих ако не видимо једног јединог човека и његово лице, његово тело, године и његову личну исповест”, говорио је Данило.
Поред “Мансарде”, његова капитална дела су романи “Псалам 44”, “Башта, пепео”, “Пешчаник” и “Гробница за Бориса Давидовича”, приповетке “Рани јади” и “Енциклопедија мртвих”, драма “Електра 70” и полемички спис “Час анатомије”.
Киш је у Београду студирао, тамо се оженио великом интелектуалком Мирјаном Миочиновић, али га је живот одвео у Француску. Радио је лекторски, преводилачки, новинарски и списатељски посао. Презирао је медиокритетство у култури, сматрао је да је медиокритетство повезано с национализмом, и кад је био нападнут, дао је све од себе да то разоткрије у полемици “Час анатомије”.
Страховите нападе домаћих критичара и цензурисање доживео је непосредно по објављивању збирке “Гробница за Бориса Давидовича” 1976. године. Оптуживали су га да је плагијатор, да је преписивао туђе текстове борхесовском методом и техником француског “новог романа”, и да је плагирао Карла Штајнера. Неки тумачи у књизи су уочили нападе на стаљинизам, а ретки критичари како Киш запажа да политичка моћ уништава људске и моралне вредности.
Британски историчар и писац Кишове биографије Марк Томпсон наводи како се Брежњев, на крају састанка с Титом, пожалио на „антисовјетске писце који пишу у Југославији“. Тито је тада одговорио да државници не треба да губе време на писце.
“Мислим да су га напали зато да му дају лекцију, да га се научи памети. То је био својеврстан опортунистички савез између националиста и комуниста. Подсјетит ћу на славну реченицу Т. С. Елиота из 30-их година, а то је да ниједно друштво не смије имати више од малог броја слободномислећих Жидова. И Киш је, сукладно тој реченици, платио. Била је то реакција заостале, назадне, малограђанске средине. Киш је био међународно познат и признат, фантастичан писац, њихов властити језик писао је боље од њих, и то је све скупа било доживљено као једна велика увреда. И тада су одлучили да му опале шамар. А Киш је то одбио прихватити, и одговорио им је истом мјером”, навео је Филип Давид.
По “Пешчанику” се роман познаје
Последњу деценију свог живота Данило Киш провео је у “самоизгнанству”, у Француској. Говорио је да не болује од носталгије и одбијао је да га сматрају искључиво за противника режима. Задржао је југословенски пасош и долазио како би примио награде, а са непуних 40 година Киш постаје један од најмлађих добитника НИН-ове награде коју ће постхумно вратити.
Роман „Пешчаник“, по оцени НИН-овог жирија, најбољи је роман од свих који су објављени 1972. године у СФРЈ. Уметничко настојање да читаоци виде тему свежим очима и без предрасуда морало је бити екстремно, а за настанак романа послужила су очева писма и истинита сведочанства преживелих логораша, те је очев лик у фокусу романескне радње.
“Пешчаник је цео једна пукотина, а та пукотина јесу “тесна врата” кроз која се улази у ту књигу, та пукотина је њена “савршеност”, њена затвореност, њена неактуелност, њена хибридност. И сама реч пешчаник у свим својим значењима јесте заправо метафора за пукотину, пешчаник као стена од песка јесте производ геолошких потреса и напуклина, пешчаник као клепсидра јесте пукотина кроз коју протиче песак – време; Пешчаник је слика једног напуклог времена, напуклих бића и њиховог напуклог творца”, тумачио је Данило.
Енциклопедија мртвих у инат злу
Много енергије је дао литератури и боемском животу, те је оболевао и одстрањено му је једно плућно крило. У том периоду болести настаје “Енциклопедија мртвих” која кроз хумористично-иронично писање истиче апсурд негативних људских особина.
Писац се одлучно супротставља насиљу и индиректно указује на личности које су својим болесним идеологијама нанеле зло човечанству. Указује на Лењина и његов крвави режим, где је све подређено централизованој власти (приповетка “Црвене марке с ликом Лењина”), потом не заобилази Хитлерову диктатуру, у “Књизи краљева и будала”.
“То је књига о љубави и смрти, и усудио бих се да кажем да се пажљивијим читањем може открити да су ерос и танатос, као теме, које се повлаче кроз све моје књиге, овде дошли до неког пунијег израза. Мислим да је то основна ствар коју бих могао рећи о значењу Енциклопедије”, навео је аутор.
Добитник значајних награда
Добитник је награде “Скендер Куленовић” и француског Ордена уметности и књижевности у степену витеза. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности. Данило Киш је увео у српску књижевност документарно-поетски правац у којем је спајао историјске и биографске чињенице са имагинацијом. Велики број српских књижевника, као и писаца на простору бивше Југославије и данас пише под утицајем Кишовог стила и његовог поимања књижевности.
Надимак апослутни мајстор пера
Његова душа је нашла вечно почивалиште дана 15. октобра 1989. године када су га сахранили на београдском Новом гробљу по православном обреду. Није тежио идеологијама, тежио је да буде свој. Волео је боемски живот и стално га је прогањао осећај кривице да не пише довољно, иако су његово колеге тврдиле да је Киш “апсолутни Мајстор” пера. Киш је умро у Паризу, где се једно време и лечио, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Савети младом писцу злата вредни
„Држи се подаље од принчева“ написао је у својим Саветима младом писцу и „Имај чисту савест у односу на привилегије које ти твој занат писца доноси“. „Не ускачи, дакле, у возове историје, јер је то само глупава метафора“ и „Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологија“.
У његову част је подигнут споменик у Суботици.













