ЈЕДНА ВИЛА ЈЕ УШЛА У МОЈ ЖИВОТ
Јелена Грбић
Две хиљаде петнаесте године у мој живот ушла је једна вила.
Те године је, на место мог свештеника, оца Филипа, дошао отац Никола. Мами је један комшија рекао да је супруга новог свештеника књижевница и предложио јој да јој да моје песме на читање.
Ја сам то категорички одбијала. Нисам желела да издам Бату. У мом срцу је постојала посебна приврженост оцу Филипу и нисам могла да замислим да неко други чита моје стихове.
Међутим, мама је била упорна. После дуге расправе, ипак је однела моје песме оцу Николи.
Тако је почело једно прелепо дружење, испуњено дивним путовањима, шетњама, разговорима, а највише дописивањем. Јер ја сам одувек лакше умела да изразим своје мисли пером него речима.
Нисам ни слутила да ће један такав сусрет донети толико лепих тренутака и успомена.
Отац Никола и Дајана су људи који своју љубав према стваралаштву претварају у стихове. Заједно стварају прелепе ауторске песме, а имају и своју музичку групу „Нектарија“.
Дајана није остала само моја пријатељица и сапутница. Била је и уредница моје две књиге: „Богородичина зора“ и „Моје парче неба“. На томе сам јој посебно захвална. Јер није мала ствар када неко препозна твоје стихове, посвети им време и помогне им да пронађу пут до читалаца.
Понекад нам живот пошаље људе онда када то најмање очекујемо. Не да би заменили оне који су већ оставили траг у нашем срцу, већ да би нам подарили неко ново, посебно пријатељство.
Хвала мојој секи за све. За разумевање, стрпљење, дружење, заједничка путовања и све оне дивне тренутке које смо поделиле.
Неке виле не долазе из бајке. Оне једноставно уђу у наш живот и учине га лепшим.

Јелена Грбић и Дајана Петровић













