КЊИЖЕВНИ ЕСНАФ-ПЛЕМСТВО НОВИХ АУТОРА
У оквиру настојања да читаоцима приближимо књижевно стваралаштво и представимо ауторе и њихова дела, доносимо вам причу „Шетња са Николом“, ауторке Јелене Грбић. Прича је део истоимене књиге кратких прича, објављене у издању Књижевног ЕСНАФа.

Љубав према поезији и прози негује од детињства. Прве песме објавила је априла 2014. године на сајту Епархије ваљевске, а касније су, уз подршку пријатеља, објављене и њене две књиге: Богородичина зора и Моје парче неба.
За свој књижевни и уметнички рад добила је више признања, међу којима су прва награда за причу на конкурсу „Православно перо“, прва повеља за хаику поезију „Радмила Богојевић“ у Ваљеву, као и трећа награда на међународном ликовном конкурсу за особе са инвалидитетом у организацији „Србија великог срца“. Добитница је две благодарнице признања Књижевног клуба „Косовски божури“.
Поред писања, Јелена воли да црта пејзаже, крстиће и иконе, користећи рачунар и телефон, будући да јој здравствене околности не омогућавају цртање рукама. Посебно воли своје сестриће Николу и Мату, шетње, цвеће, књиге и дружење са драгим људима.
Њено стваралаштво прожето је вером, љубављу и захвалношћу, а њен животни пут сведочи о снази духа, истрајности и лепоти стварања упркос препрекама.
ШЕТЊА СА НИКОЛОМ
Јуче смо се усудили први пут да прошетамо сами мало даље од куће. Ми смо то и пре чинили, али овог пута ја сам била иницијатор да одемо што даље од пошто је било лепо и сунчано зимско поподне без снега, баш онако како ми је одувек одгова- рало за шетњу. Негде око петнает часова обукли смо се топло и пошли на путешествије, како ми зовемо наше шетње.
– Ека, не могу да ти дам руку, вучеш ме. Ја ћу ићи поред тебе! – саопштио ми је мој петогодишњи сестрић. Паметни дечак, племенитог срца и помало плаховите нарави.
– Добро сине. Разумем те, само иди крајем пута и ако буду пролазила кола стани. – Објасних му, а он је климнуо главом и пошли смо.
Боже колико га волим! Колико је паметан, надарен, и већ сада свој. Мали да би баш у потпуности разумео моје стање, ипак толико разуман да зна колико је потребно.
– Еко, ти ходаш к’о лудак! – рекао је док смо ходали стрмом ливадом.
– Смеј се Ека слободно. Али ти ход! Тако ме опушта и радује мој дечак!
Онда је причао да је у вртић долазио Свети Сава. А он познаје и воли Светог Николу!
– Где су они Еко?
– На небу Ниџо! Светитељима је званично пребивалиште на небу. Ипак врло радо и неретко станују у срцима људи који их воле и молитвено позивају.
– Ко живи у мом срцу Ека?
– Рекла бих Свети Сава, с обзиром да га тако често помињеш! – рекох уверена да наш вољени Светитељ прихата дечакова безалена помињања као најузвишеније молитве. И да га воли и чува. Шетали смо све даље, али хладан период и мировање у кући у току зиме учинили су своје. Моји кораци брзо посташе тешки. Задихана и знојава замолих Николу да одморимо. Нисмо били далеко од дворишта, можда стотинак метара. Али за нас то је била права пустоловина!
– Идем ја тамо Ека!
Показао је на други сеоски пут који је нама био слабо познат. Ту пролазе аутомобили јер је у близини фирма, која прави опруге. Чика Веса власник фирме је увек љубазан према мени али не толико близак, да ме добро познаје. Моја појава на том путу, посебно са малим дететом би га узнемирила. А пут је узан да би ауто могло брзо да закочи.
– Немој Ниџо! Врати се!
Он је ипак отишао, а ја сам дрхтала и већ чула маму и сестру како вичу на нас.
– Никола! – дозивах га и покушавајући да трчим пала сам на леђа. Али док сам устала требало ми је пет шест минута, он је брзо дотрчао преко ливаде.
– Еко! Јеси се изгубила? Нисам те више чуо да ме зовеш! – Питао је видно уплашен.
– Нисам Ниџо, само сам пала. Немам овде где да се изгубим не бој се!
– Само си пала?! А је л` ти Свети Сава помогао да устанеш?
– Молим? – питах збуњено.
– Ја сам мислио да си се изгубила, па сам му рекао да ти не можеш лепо да ходаш, и замолио га да те нађе и помогне ти да се вратиш! Ајмо кући, дошла је тетка Аца да пијемо капућино!
– Да, да… Јесте животе. Свети Сава ми је помогао да устанем! Идемо!
Како је велика и искрена вера чистог срца! Задивљена, срећна и дирнута испричала сам тати и чика Бранку шта се догодило. Никола је наш Анђео!













