МИЛЕНКО ЈЕВЂЕВИЋ: ОФИЦИР С ПЕРОМ

Имали смо част разговарати са изванредном личношћу – књижевником Миленком Јевђевићем. Он је и официр који је, својим богатим војним искуством и посвећеношћу, несебично доприносио својој земљи, преносећи наду и снагу својим сународницима у тешким временима сукоба и изазова. Његова најновија књига, збирка поезије под називом “Зрно кремена”, представља зрелу, избрушену и аутентичну поетску исповест која дубоко одзвања у срцу читаоца. У њој се преплићу личне приче, али и теме наде, слободе, љубави и борбе за достојанство, што чини ову поезију посебном и снажном. У овом разговору, кроз питања и одговоре, откривамо инспирације које стоје иза „Зрна кремена“, као и везу између његовог војног искуства и књижевног стваралаштва.

Разговарала: Неда Гаврић

Шта је мотивација иза избора назива Ваше нове књиге поезије “Зрно кремена”? 

Синтагма зрно кремена првобитно се настанила у стиху пјесме Празнично јутро. Будући да она, на пренесен начин, прилично вјерно осликава свеколике одаје мог бића, учинила ми се достојном да својим значењем предводи све пјесме у овој књизи. Обје њене ријечи (и зрно, и кремен) су главне у лингвистичком смислу, јер стоје равноправно једна према другој. Зрно је увјерљив симбол обнављања и трајања живота, опипљива нада да из мрвастог створа поново може нићи горостас. И не само горостас, већ и слобода, и љубав, и достојанство… Кремен је, опет, сам по себи, симбол постојаности и искричавости. Када су ове двије ријечи једна уз другу, онда се њихова знаковна сила удвостручује у стиховном описивању свих унутрашњих битака које је овај писац војевао потоњих година.

Које су посебности у језику и стилу које одликују “Зрно кремена” у односу на претходна дела?

Писање је занат, малтене као и сваки други. Ако човјек жели да га читаоци и релевантна књижевна критика сматрају пјесником, мора се посветити откривању тајни и изучавању вјештина лијепог писања. У свему томе даровитост има посебну улогу. Она је незамјењиви лахор да би се писац винуо у умјетничке висине. У суштини, даровитост је богомданост која нам помаже да тајне и вјештине лијепог писања стваралачки откривамо и брже их схватамо. Желим вјеровати да моју најновију књигу одликује зрелији (избрушенији) стил писања у односу на претходне књиге.

Мој књижевни израз одбија да по сваку цијену прихвати савремене токове у писању, јер сматра да је таква поезија најчешће лишена поетичности и јасноће, а тиме и умјетничке љепоте. Што се тиче језика – он је непромјењено мој, са извориштем у народу и у традиционалној књижевности.

Књига је подељена у пет циклуса. Који су разлози за избор назива циклуса: Рапорти, Завичајне бисаге, Запретане руковети, Они знаци, Препјев времена?  На који начин се одредио садржај сваког циклуса и да ли су ти називи симболични?

Када су ми почели пристизати лични знаци да је дошло вријеме штампања нове књиге, почео сам детаљније прелиставати накупљене пјесме и груписати их по блискости онога о чему пјевају.

Ријеч рапорт у свом основном значењу представља војни извјештај. Будући да је велики дио мене остао „војнизиран“ и послије завршетка војне каријере, настала је ниска „ововремних рапорта“, које сам објединио у почетни циклус пјесама.

Завичај је наша крштеница и лична карта која се никада не мијења. Ма гдје да отпутујемо, или се негдје привремено настанимо, Завичај путује и живи са нама. Тако сам у циклус Завичајне бисаге удјенуо све оне пјесме које су настале зовом Завичаја.

У циклусима Запретане руковети, Они знаци и Препјев времена окупљене су љубавне пјесме, које су настале у различитим временским периодима и од различитих сентименталних нијанси.Управо су те „сентименталне нијансе“ опредијелиле и називе ова три циклуса.

Како и колико је однос између циклуса одраз Ваше личне поетике или животних тема?

Као што рекох, пјеснички циклуси у књизи Зрно кремена обухватили су засебне теме и мотиве које одавнина носим у свом завежљају живота. „Како дишем, тако и пишем.“ Све у своје вријеме. А вријеме доноси и односи. Остају пјесме као свједок времена и пјесниковог постојања.

Како објашњавате идеју да неке песме буду написане Вашим рукописом? Зашто  су баш те песме одабране у књизи?

Ја сам своје младићке године провео у интернатима Војне гимназије и Војне академије у Београду. Бијаше то вријеме без телефона и друштвених мрежа, па су се трепераве емоције морале брижљиво повјеравати листу папира, а потом данима путовати до адреса на којима су становали дјевојачки увојци. Због тих увојака смо се моје колеге и ја свим силама трудили да наша писма буду не само дирљиво срочена, већ и лијепим рукописом написана. А за лијеп рукопис је потребно мало генетике и калиграфског дара. Ако томе додамо личну посвећеност да се сачува духована изворност ћириличног писма, онда се одговор на Ваше питање већ наслућује.

Посебну захвалност за лични краснопис дугујем мом ујаку Бошку Ћаћићу, просвјетном раднику, и његовим новогодишњим честиткама које су прије педесетак година пристизале у нашу кућу као најдражи вијесник. Мајка би их, сва озарена, задјевала иза помичног стакла на креденцу, одакле су призивале моје знатижељу као својеврсна ђачка сликовница. У ујаковим честиткама свако слово имало је засебну магију свог настанка, а када би се са другим словима загрлило у ријечи и реченице, онда би пред очима бљеснула права бајковитост. Годинама сам се трудио да овладам ујаковим чаробњаштвом. Многима се чини да сам у томе добрано успио, али се основац у мени још увијек диви ујаковом рукопису. У књизи Зрно кремена налазе се двије пјесме написане руком, а све у славу ћирилице и лијепог писања. Одговор на питање „зашто су баш те пјесме одабране“ нека овај пут остане неречен.

На корицма књиге је и Ваш портрет, ко је аутор?

Аутор портрета је моја најмлађа кћерка Нина. У нашој многочланој породици њу је запала даровитост за цртање.

На који начин војно искуство обликује песнички поглед на живот, смрт, време и завичај?

Као официр службовао сам у десетак гарнизона, и учествовао у свим ратовима који су деведесетих година прошлог вијека вођени на простору бивше Југославије. У данашње вријеме о том чинодејству постоје различита мишљења и судови. Преживјеле ратнике мало ко поштује и уважава. А они су, као истински родољуби, чврсто и одлучно стали уз свој народ и своју државу онда када је то било најпотребније. Прикрадали су се смрти и гледали како она односи њихове најбоље другове. Нажалост, у нашој данашњој држави странке и странчарење постали су битнији од хљеба и соли, од части и достојанства. Све снаге и све мудрости усмјерене су ка томе како перфидно доћи на власт и како је искористити на најсебичнији начин. Праведност и етика постали су илузија. Није ли то довољно за пјесников крик и побуну? Тим прије ако тај крик долази из официрског шињела?

Како видите улогу поезије данас? Да ли је она, по Вама, у бољем или лошијем положају  у односу на период Ваших песничких почетака?

Знам да ништа ново нећу рећи ако констатујем да је савремни начин живота удаљио човјека од духовности и културе. Зграда традиционалних вриједности се добрано урушила. С друге стране, девиза „савременост и различитост по сваку цијену“ довела је до декаденције пјесничког стваралаштва. Звучи парадоксално, али ми се чини да је све више пјесника, а све мање читалаца и пјесничке публике. Можда је та чињеница повезана са квалитетом и умјетничком вриједношћу савременог пјесништва. А можда и није. Не сматрам се експертом за књижевни израз, али знам да се у вријеме мојих пјесничких почетака поезији много више вјеровало. А ту вјеру су на књижевним вечерима устоличили Добрица Ерић, Перо Зубац, Љубивоје Ршумовић, Рајко Петров Ного, Зоран Костић, Мирјана Булатовић, Мошо Одаловић, Ђорђо Сладоје, Благоје Баковић, „Три Бањолучка Ранка“, Боро Капетановић, Милица Бакрач. Вријеме ће показати како ће ту вјеру међу садашњим читаоцима и публиком пронијети нове генерације пјесника.

Које су будуће планови у погледу Вашег књижевног рада? Планирате ли промоције нове књиге и сусрет са читалачком публиком?

Од септембра мјесеца планирам почети са представљањем књиге. Већ су договорене промоције у Бањој Луци, Добоју, Бијељини, Рогатици и Вишеграду. Вјерујем да ће до краја ове године Зрно кремена бити представљено и публици у другим градовима. Не пишем пуно и не могу се сврстати у коло плодних писаца. Намјера ми је да у наредном времену довршим збирку поезије за дјецу.